Za pisanje ovog teksta neophodno je biti umoran. Taj uslov ispunjavam, jer pravi student mora da bude hronično neispavan od učenja i pokušaja da zadovolji svoja široka interesovanja. Časovi dokolice za one koji nameravaju da stignu do diplome zapravo su samo trenuci „obnavljanja resursa“ za nastavak permanentnog obrazovanja – lifelong learning, mislim da je već godinama ovaj termin u opticaju na engleskom govornom području kome i mi pripadamo.
San svakog čoveka je da radi posao koji voli i za koji se školovao i da za to bude adekvatno plaćen. Retki su srećnici koji se mogu pohvaliti da rade upravo ono što vole a još ređi su oni koji se mogu pohvaliti pristojnom platom ili bilo kakvim primanjem.
Šezdesetih, u vreme kada je establišment uspostavio sistem zvezda na filmu, u muzici i fudbalu, radnici i omladina Niša sprečavali su „Zvezdinu“ krađu Ostojića, jednog od onih fudbalera koje su slavili noseći ih na ramenima one noći kada su kao potpuni autsajderi pobedili „Vardar“ u Skoplju i prvi put se plasirali u Prvu ligu Jugoslavije. Priča se da je jurnjava gradom sa „Zvezdinim“ funkcionerima vredna svakog holivudskog trilera.
O tome koliko je naš jezik osiromašen ili obogaćen (zavisi kom taboru pripadate), terminima koje je iznedrila internet era, vodi se neumorna polemika. Pripadnici starijih generacija su zbunjeni, dok mlada pokolenja u tome ne vide ništa posebno jer su ti termini deo njihove svakodnevne komunikacije.
