Piše: David Petrović
Foto: Mašina/Canva
Život je Avganistan! Večiti rat niskog intenziteta. Ovako glasi replika iz serije Jutro će promeniti sve koju, ruku na srce, prilikom prvog gledanja nisam razumeo na pravi način.
Činilo se kao još jedna humoristična doskočica, karakteristična za domaću kinematografiju, koja će izazvati instant smeh i preko koje se može olako preći. Međutim…
Seriju sam prvi put gledao kada sam imao 19 godina. Ušuškan u sigurnost svojih godina, kao i u nezrelost poimanja onoga što je preda mnom Jutro je za mene bila samo još jedna serija koja će upotpuniti vremensku prazninu u mom bezbrižnom životu.
Kako je vreme prolazilo rečenice i sudbine likova počele su neodoljivo da podsećaju na stvarnost koju živim. Čak do te mere da sam u pojedinim situacijama repriziranja serije osećao popriličnu nelagodu prouzrokovanu autentičnošću.
Osećao sam se kao da sam proživeo ili da proživljavam ono što gledam na malom ekranu. Toliko sam se saživeo sa likovima da sam imao osećaj kao da ih poznajem ceo život i da ću ih sresti ispred trafike kada kupujem cigarete.
Shvatio sam da to nije samo serija, već svojevrsna lektira, koju religiozno gledam barem jednom godišnje u svojstvu
šok terapije i šamara realnosti koji je, budimo realni, s vremena na vreme svima prejako potreban.
OD ISTOG AUTORA:
OSKARI 2024: Fenomen Barbenhajmer predvodi ovogodišnje nominacije
Avganistan je država u Aziji, dugačke istorije ratova i sukoba koji, ako ćemo iskreno, nikada nisu ništa promenili. Kulturom i tradicijom bogata zemlja koja je uništena neprestanim ratovima i borbama.
Zašto je život kao Avganistan? Život je u suštini ispunjen unutrašnjim ratovima i iskušenjima, koji su većim delom
prouzrokovani od strane spoljašnjeg faktora (baš kao u Avganistanu).
Ratovi vođeni na bezbroj frontova, nekada toliko niskog intenziteta da su postali uobičajeno stanje svakodnevnice. Stvarnost je postala pravo bojno polje.
Strategija se svodi na snalaženje, a donošenje odluka isuviše često na intuiciju i osećaj. Pobednik je gotovo uvek neizvestan.
Koliko god bila izlizana fraza da si prvu borbu u tom ratu dobio još onda kada si se rodio, ona je stoprocentno tačna. Na žalost surove realnosti, nekima je to možda i jedina pobeda.
I dok još nisi sasvim prohodao tebe iza ugla čekaju izazovi, bez obzira koliko ti jesi ili nisi spreman na njih.
Nikoga nije briga to što si možda previše mlad, što ne znaš kako da se nosiš sa tim, borbe i izazovi se ređaju, a samo je na tebi da li ćeš da ostaneš na nogama ili ćeš da padneš.
A pad sam po sebi nije strašan. Strašno je ako posle pada odlučiš da ne ustaneš. Onda si u problemu. Izgubljena bitka neće značiti izgubljeni rat, ali odustajanje je nedvosmisleni poraz. Probaću da odvojim dve stvari: neuspeh i poraz.
Posle svakog neuspeha može da usledi trijumf, ali poraz je mirenje sa nemoći i odustajanje. Moj trener je često govorio preko preče, naokolo bliže, ako ne ide šut, probaj prodor, ako ni to ne ide, podeli asistenciju!
Foto: Pančevo.city/Canva
Hrabrost je pitanje stila u trenutku nedostatka mogućnosti. Preuzimanje inicijative. Posle toga uvek sledi i onaj neizbežni manje motivacioni deo.
Uticaj spoljašnjeg faktora, sredine, okolnosti, sudbine, položaja Merkura sredinom novembra, kako je kome lakše da to nazove.
Uglavnom smo skloni da stvari na koje ne možemo da utičemo pripisujemo natprirodnim pojavama i onda nalazimo opravdanje za postojanje Boga i viših sila.
Da razbijemo iluziju, viša sila nema nikakve veze sa tim, sve što se dešava je uzročno-posledično povezano i ima neku svrhu. Svako zašto ima svoje zato.
Nisam ja preterano pametan da sam izmislio ovo, to su najjednostavniji zakoni prirode na kojima se i oslanja naš život.
To što ne možemo da utičemo na sled događaja ne znači da je gore neko sa plavim okom pucnuo prstima i loše promešao karte u našim životima.
Nepredvidive i neplanirane akcije, van naše kontrole, jednostavno su posledice nekih prethodnih akcija, a one neke pre njih i tako se stvara začarani krug.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
„Zdravo, ja sam Čendler i zbijam šale kada mi je neprijatno”
Svako od nas ima bezbroj takvih krugova i kada se to pomnoži sa brojem ljudi započinje neka viša matematika i kombinatorika mogućnosti koje na bilo koji način utiču jedna na drugu. Suludo je i pokušavati razbiti taj krug.
Onda dolazimo možda i do najbolnije stvari. Prilagođavanje. Da napravimo jednačinu u idealnim uslovima: hrabrost + inicijativa + uticaj spoljašnjeg faktora (zadržimo se na tom terminu) = prilagođavanje.
Surova stvarnost nam šalje jednu poruku (možda i uči lekciju): prilagodi se ili umri! Da, znam, zvuči previše radikalno, ali nije baš da postoji neka alternativa.
Realnost je stvorena mnogo pre nas, na nama je samo da je prihvatimo i okrenemo u svoju korist onoliko koliko nam dozvoli. Ako se odreknemo realnosti, ona će nas pojesti!
Za sebe ću uvek reći da sam neizlečivi utopista, ali vremenom osećam kako je realnost počela previše da izjeda. Da me izopštava i da od mene pravi stranca u vlastitoj koži.
Počinjem da učim kako da prigrlim ono što imam, da ne žalim za onim što nemam i da oberučke prihvatim
realnost u svim svojim nijansama sivila. Da bi stanje ostalo održivo ipak moraš da naučiš da budeš još jedna cigla u zidu.
Ovaj tekst je verovatno pokušaj nekog ličnog iskupljenja kao i žala za propuštenim prilikama koje sam pravdao borbom za ideju i željom da nikada ne postanem produkt svoje okoline.
Ipak je život mnogo daleko od romantičarskih knjiga i filmova. Život je Avganistan, a borba neprestana.
