Piše: Velibor Petković
Azra je bila prelepa devojčica iz naše škole. Često je nosila žute pantalone i po tome sam je zapamtio. Bila je malo mlađa od nas i moj drug Zlatko lako se zaljubio u nju. Valjda zato što su išli u istu smenu, pa su se stalno viđali na školskim odmorima. Blesak lepote mene je opčinjavao kao i druge, ali je kratko trajao, poput munje koja prošara nebo, a grom izostane zbog daljine. Imala je neobično prezime, izvedeno iz ruske reči za zlato. Možda joj je neki daleki predak bio zarobljen u bici sa Turcima i dobio je ponudu da promeni veru, onu jedinu koja se ne odbija lako. Onda je neko vreme nije bilo u školi, a ja sam slučajno čuo razgovor roditelja o tome kako je neki direktor izboden nožem ispred kuće, tu dole, pored reke. Lokalni fotograf ga je sačekao u zasedi, bila je noć i uspeo je da ga iznenadi. Bacio je nož pored tela, oprao ruke u rečici i mirno sačekao miliciju. Nije bilo potrebe da se zove hitna pomoć. Majka je izgovorila ime kao iz pesme koju smo čitali u školi, „Smrt Omera i Merime“, a otac je potvrdio prezimenom da je to Azrin tata. Odjurio sam do Zlatka, ali on je već znao šta se dogodilo. Čuo je razgovor ispred prodavnice, jer je živeo preko puta. Tako smo rano saznali da je velika lepota često praćena nekim užasom i tugom. Sevdalinke nisu bile samo stare pesme, već i scenario za naše, tek započete živote.
Dvanaesti rođendan sam proslavio u Tuzli, a onda smo se preselili u Niš. Niko nije želeo da se bakće mojim komplikovanim imenom, pa sam dobio nadimak Bosanac. Časno sam ga nosio, uredno se odazivao kao svaki dobro dresiran cuko, ali sam upornim radom na jeziku uspeo da brzo pređem sa ijekavskog na ekavski, a posle jednog polugodišta i da progovorim južnjačkim narečjem. Trenirajući fudbal u pionirima „Radničkog“, uspeo sam da se uklopim u novu sredinu, uvežbavajući nevidljivost. Završio sam osnovnu školu, a da nikada nisam podigao ruku da bih se javio da nešto kažem. Odgovarao sam samo kad me prozovu, a stidljivost savladavao u društvu najbližih drugova. Njima sam i pokazao tekst iz novina o grupi „Sex pistols“ i haosu koji su napravili u Ujedinjenom Kraljevstvu pesmom „God Save the Queen“. Pokušavali smo da dođemo do te muzike, a onda je neko s familijom u Engleskoj uspeo da nabavi LP „Never Mind the Bollocks, Here’s the Sex Pistols“. To nas je toliko uzdrmalo, da smo počeli da sažaljevamo sve one koji još slušaju „Bijelo dugme“, mada smo i dalje voleli „Smak“, a prvi album skopske grupe „Leb i sol“ doživeli kao otkrovenje. Tragajući za sobom, nismo ni primetili da zapravo gradimo identitet kroz knjige, ploče, stripove, mnogo više nego kroz školu i omiljene sportove.
Slušali smo emisiju „Veče uz radio“ Radio Beograda, obavezno kupovali „Džuboks“ i polako sricali slova pop-kulture. Kad su „Pistolsi“ ispucali svoje, prigrlili smo „The Clash“ i „The Stranglers“, a mnogo kasnije, pred raspad SFRJ, bili na koncertu „Davitelja“ u beogradskom Pioniru, umesto proslave Dana mladosti 1990. godine. Ironično, kao sedamnaestogodišnjaci smo učestvovali na prvom posthumnom sletu za Tita, u vreme zaluđenosti pankom, a deset godina kasnije, kao mladi ljudi sa fakultetskim ukrasnim diplomama, odsanjali dečački san pred mobilizaciju i krvoproliće „a la Dušan Vasiljev“. Ipak, nešto je nedostajalo u svemu tome. Nismo uspevali da to sebi objasnimo, ali činilo nam se kao da niko ne peva o nama, već uvek o nekima drugima koji žive daleko i bolje. Daleko bolje od nas, baš kao u Kunderinom romanu. Takav utisak imao sam i kada sam slušajući „Veče uz radio“, u leto 1980. godine, prvi put čuo pesmu „Tople usne žene“. Doduše, koji mesec ranije, filmski sam se poljubio sa jednom učesnicom sleta iz Beograda, ali, kao i većina, devojku nisam imao. Ime benda koji je izgovorio voditelj podsetilo me na Azru iz osnovne škole, s tugom sam pomislio na nju, a onda se začudio ideji da neko tako nazove rok bend. Proverio sam i otkrio da to znači devica. To nikako nije bio pankerski ideal.
Tog jula sam prvi put bio u Grčkoj na moru i prvi put se zaljubio u nekoga ko je iz Priboja na Limu. O Bože, koliko mogućnosti za prvi put! Po povratku u Niš, krenuo sam do grada i kao i uvek, noge su me same odnele do „Jugotonove“ prodavnice ploča. Okupljali smo se subotom ispred nje, na mestu gde se Pobedina ulica ukršta sa Dušanovom, i zvali to mesto „Plaža“, jer smo na suncu razgovarali o muzici. Ponekad, kad bismo imali para, kupovali smo ploče i one su bile detaljno razgledane i stručno analizirane. Ali ovaj put nije bilo nikoga, kraj jula je ispraznio grad. Ušao sam u najbolju radnju u gradu, i dugo razgledao police. Prodavci se nisu bunili, znali su da to predstavlja ritual koji se završava kupovinom. Kratko zadržavanje je samo informisanje, a duže predstavlja znak da imamo pare u džepu. Tog dana sam spojio obe stvari u jednu, jer sam dve nedelje bio odsutan. Nije bilo mnogo noviteta, ali na rafu sa domaćom muzikom ugledao sam LP na kome je plavim slovima pisalo „Azra“. Na naslovnoj fotografiji bio je tročlani bend, u prvom planu dvojica gitarista koji pevaju, u pozadini bubnjar zagledan u stranu. Obično kupujem ploče grupa o kojima nešto već znam i čiju sam muziku slušao na radiju. Sada sam izvukao unutrašnji omot i pročitao sve tekstove, uključujući i podatke o snimanju i članovima benda. Imao sam osećaj da je ovo poezija koja me se dotiče, ono za čime sam tragao godinama: izvukao sam stodinarku i kupio album sa muzikom, tekstovima i slikama. Pazario sam najbolje u životu, čarolije se inače ne prodaju za novac. A, by the way, dobio sam i kusur: ploča je koštala 89,50 dinara.
Ne sećam se da li sam u to vreme već imao gramofon. Ne sanjanu „Tosku“, nedostižnu poput Pučinijeve, već neki jeftiniji stereo-uređaj. Ili sam „Azru“ slušao na radiju sa gramofonom marke „Portorož“, kakav je u kući imala većina pripadnika radničke klase? Sećanja su nepouzdana jer mi je nekoliko godina kasnije baš tu ploču upropastio moj najbolji drug Vesko na svom radio-gramofonu: pošto je igla preskakala, genije je selotejpom zalepio dvodinarku na ručicu, igrao se Šolohovljeve „Uzorane ledine“ i oskrnavio mi „Azru“. Kupio sam novu, ali ona je već imala markicu „Zlatna ploča“, što me nerviralo jer je delovalo kao da sam deo pomodnog, a ne „novog talasa“. Ali pre svega toga, sećam se da sam doživeo neku vrstu filozofsko-religioznog iskustva slušajući sirovi glas i muziku trojke koja je činila „Azru“. Ni producent Drago Mlinarec, čije sam pesme „Stranac“ i „Osmijeh“ već stigao da zavolim, nije uspeo da obuzda tu divlju energiju koja pršti kao buka i bes letnje oluje. Slušao sam tu ploču celo popodne i mada mi tata nije bio bogat, prepoznavao sam se u nekim stihovima „Jablana“. Bilo je tu poziva na akciju u „Uradi nešto“, a „Teško vrijeme“ izazvalo mi je setu sličnu onoj koju mi je prizivala Ujevićeva „Svakidašnja jadikovka“. Osećao sam se mnogo starijim nego što sam realno imao godina. „Tople usne žene“ bile su susret sa starom ljubavi, „Vrijeme odluke“ iluzija sreće, a „Gracija“ najdirljivija pesma koju sam ikada čuo na jeziku koji se tada zvao srpskohrvatski i obrnuto, baš kao neki ples.
Na „B“ strani sačekala me „Krvava Meri“, da me šokira i zadivi, zatim „Marina“ koja daje i uzima sve osim ljubavi, da bih se smirio uz konstataciju da „Ne mogu pomoći nikome od nas“. A kada je zasvirala pesma „Iggy Pop“ učinilo mi se da sam i nju negde čuo, verovatno i jesam, ne znajući da je i to „Azra“ jer je delovala drugačije. Možda kao nekakvo zavitlavanje bez obaveza da se kaže bilo šta pametno, nešto kao većina rokenrol pesama? Dopala mi se kao štos, ali me nije dirnula poput ostalih. „Žena drugog sistema“, recimo, jer su naše školske drugarice već bile takve, nedostižne, hladne i daleke, u vezama sa maturantima i studentima, dok smo mi, poput pank-vitezova, tragali za svetim gralom istinske ljubavi. Album se završavao porukom: „Obrati pažnju na poslednju stvar“ i ja sam to i učinio. Sve dok majka nije ušla u moju sobu i pitala me šta to slušam celog dana. Pokazao sam joj omot i u nekoliko rečenica objasnio kakvo je to remek-delo. Dobra stvar sa majkama je što uvek veruju svojim sinovima. Otac je bio skeptičan, činilo mu se da se Džoni mnogo dere, a postao mu je simpatičan tek kad sam saznao i rekao mu da je i njegov ćale vojno lice, oficir u tenkovskim jedinicama. Kasnije smo otkrili Hajneovu pesmu „Azra“ i to nam je pomoglo da razumemo Štulićev zaokret ka sevdalinkama. Ali prvi album iz 1980. i sve što je objavio do Orvelove 1984. godine bili su ključni za nekoliko generacija rođenih krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina.
Holden Kolfild koji je pronašao smisao − tako sam se osećao uz „Azru“ koja je do našeg završetka srednje škole već objavila albume „Sunčana strana ulice“ (1981), „Ravno do dna“ (1982) i „Filigranski pločnici“ (1982). I služenje vojnog roka sam lakše podneo uz ploču „Kad fazani lete“ (1983), u stražarskoj kućici sam upisivao stihove naslovne pesme odgovarajući na pitanje: „Što se događa kad očajanje zahvati ljude?“ Ili pukneš, ili potražiš spas: destruktivno − u opijatima ili konstruktivno, jer „umjetnost te čini jačom nego što pretpostavljaš“. Izlazak iz JNA, povratak kući, studiranje sa godinu dana mlađom generacijom jer smo „oduživali dug“ domovini – otadžbini, pre nego što je otišla u majčinu, i opet „Azrin“ album „Krivo srastanje“ (1984) kao terapija. „Nešto kao flash“, baš kao moji odlasci na odsustvo u rano jutro, iz kasarne na Banjici peške preko Topčidera ili Voždovca, pre nego što krene gradski prevoz. A onda, odjednom, „prvi tramvaj… raste u mojim očima“. Taman da stignem na rani autobus za Niš. Sluteći da mi je Niš sve i da važi i obrnuto: sve je niš, stari moj!
