Piše: Aleksandar Radovanović
Različiti su stavovi prema džez muzičarima. Neki na njih gledaju sa podrugljivom tolerantnošću smatrajući da je to prolazna mladalačka ludost. Ipak, nekolicina veoma strogo gleda na „mane“ džez muzičara – stav koji je verovatno pothranjen izvesnim holivudskim filmovima – i vidljivo reaguju kad čuju da je neko džez muzičar.
Jedan džez muzičar ovako opisuje susret između džez muzičara i tipičnih konzervativaca: „Uz sleganje ramenima i brz pogled da im slučajno ćerka nije u blizini, oni postavljaju bujicu pitanja u stilu: ’A šta vi zaista radite?’ i ’Zar džez nije ona muzika koju svira Lorens Velk?’ Ovo govore sa nipodaštavanjem za slučaj da ne odete predaleko i njihovom sinu date malo od onog ’čudnog duvana’ koji pušite. Ako vas ponude pićem, to je obično mali slatki šeri, kako nešto jače ne bi oslobodilo vaše strasti.“
Poput svakog umetnika, i džez muzičar odbija da se povinuje uobičajenim zahtevima društvenog života: da svako ima stalni posao, ženu i decu, kredit u banci i perspektivnu budućnost. Zbog zahteva profesije, on ne može da se bavi svakodnevnim poslovnim obavezama i njegova primanja su uglavnom manja od nacionalnog proseka, bez mogućnosti da stekne državnu penziju.
Uglavnom zbog ovih razloga brakovi džez muzičara su podložni krizama. Većina devojaka je vaspitana da očekuje od muža da on bude taj koji obezbeđuje sredstva za život, da dobro zarađuje i da je u stanju da slobodno vreme posveti ženi i porodici. Priroda njegovog posla ga u tome sprečava, jer je često preko noći van kuće i – bez obzira što je vreme „grupi-devojaka” prošlo – još uvek postoje šanse za preljubu. Kod kuće će verovatno vežbati ili neumereno slušati ploče i spremno će prihvatiti posao u poslednjem trenutku, što će možda poremetiti dugoročne planove njegove žene.
I u drugim aspektima džez je izgleda sačuvao svoju „muškost”. Njegov imidž, sličan onom koji gaje fudbaleri (piju pivo i muvaju devojke) uglavnom je istinit. On nema feminizirane konotacije velikog broja tzv. „klasičara”. Homoseksualnost nije nepoznata, ali je izgleda retka i ignoriše se.
S obzirom na to da uglavnom rade na mestima gde se služi piće, ne čudi da džez muzičari često previše piju. Obično se pije u društvu, pre, za vreme i posle svirke, a nije neobično da se koncert ne završi iz muzičkih razloga već iz razloga koje diktiraju lokalni zakoni. Nema sumnje da nešto alkohola pomaže „opuštanju” i neki mogu da, uz dobro rasuđivanje, održe tu opuštenost tokom cele večeri. Ipak, postoji vrlo uska granica između opuštenosti i pijanstva. Da citiram Čarlija Parkera (koji inače nije praktikovao ono što propoveda): „Muzičar koji kaže da svira bolje bez obzira da li je na „čaju” (marihuana), igli ili pije sok, pravi je pravcati lažov… Kada previše popijem, nisam u stanju ni da ispravno pokrećem prste, a kamoli da odsviram pristojnu ideju.”
Takozvane „teške droge” su takođe problem. Istorija džeza puna je tragedija kao što su one Čarlija Parkera i Fetsa Navara. U jednom trenutku (četrdesete i pedesete godine prošlog veka) veliki broj značajnih džez muzičara bio je navučen na heroin: Dekster Gordon, Soni Rolins, Ted Dameron, Bad Pauel, Art Blejki, Džej Džej Džonson, Džeki Meklin, Majls Dejvis, Džo Gaj i Bili Holidej, Sten Gec, Džeri Maligen, Red Rodni i Čet Bejker među ostalim manje poznatim. Mnogi od ovih muzičara uspeli su da se oslobode zavisnosti, ali su u međuvremenu u muzičkom i kreativnom smislu prošli veoma loš period. Da citiram opet Čarlija Parkera: „U danima dok sam bio na ‘stafu’ mislio sam da sviram bolje, ali preslušavajući te ploče sada znam da nisam.”
Možda su današnji muzičari naučili nešto na greškama prethodnih. Zavisnost od kokaina ili heroina danas je mnogo ređa, mada se alkohol zadržao. Jedan od razloga može biti sve lošiji ekonomski status džez muzičara. Oni bi možda i imali dovoljno novca da počnu sa navikom, ali održavanje zavisnosti bi bilo nemoguće bez upadanja u kriminal, kao što mnogi narkomani čine. Zbog slabe ekonomske situacije džez muzičara „dileri” su se odselili iz džeza i sada prodaju negde drugde.
Razlozi zbog kojih se džez muzičari okreću drogama i alkoholu su, kako sam već pomenuo, povezani sa okruženjem u kome oni uglavnom sviraju. Postoji jedno fino zapažanje tromboniste Boba Brukmajera koje vredi navesti skoro u celini: „…Džez je najzanosniji oblik kreativnosti. Nijedna vrsta muzike nije tako emotivno intenzivna za ljude koji je stvaraju kao što je džez. To je trenutna, senzacionalna emocija. Kod slikara ili vajara stvaranje je sporiji kreativni proces. U ovim i drugim umetnostima dopireš do najviše tačke, ali samo u određenim trenucima. U džezu, kad sviraš s pravim ljudima, često možeš stići do te najviše tačke tokom samo jedne noći, a kad stigneš, onda je to uzbuđenje koje može da nadmaši samo vođenje ljubavi. Ići do te najviše tačke pojačava i sve ostalo. Pretpostavite da ste u Klivlendu. Ako je dobra noć, vi već urlate do trenutka kada treba da prestanete sa sviranjem. Gde idete nakon toga? Ne postoji bar ili slično mesto da se opustite. To je kao prekinuti orgazam. …Neki momci pokušavaju da produže to osećanje ekstaze. Drugi žele da ga prekinu, a ima dosta droge koja može da te opusti.”
Ostali razlozi mogu da budu muzičareve brige zbog finansijske nesigurnosti ili zbog bračnih problema. Ipak, možda je najveći problem strah od gubitka kreativnosti. Jer u džezu ima malo mesta gde se možete sakriti. Od vas se očekuje da, kad izađete na binu, date sve od sebe. (Nema sumnje da je izvestan broj muzičara uzimao heroin misleći da će ih pogoditi Parkerov genije). A da ne pominjem žestoku konkurenciju među samim muzičarima. Na primer, Majls Dejvis u svojoj autobiografiji opisuje kako se osećao kad ga je nadmašio trubač Keni Doram: „Čoveče, kako sam bio iznerviran… Samo sam otišao kući, a da nikom nisam ništa rekao, bio je to poslednji set. Razmišljao sam o tom sranju zato što sam imao dosta ponosa. A kad sam pogledao Kenija dok je odlazio, imao je onaj samozadovoljni osmeh i hodao je kao da je visok deset stopa. Znao je šta se desilo – iako ljudi u publici nisu. On je znao i ja sam znao šta se desilo.”
Mit da samo crnci mogu da sviraju džez odavno je srušen. Čak i oni koji su ovaj mit svesrdno podržavali, često nisu bili u stanju da pogode rasu umetnika kad su ih slušali sa ploče. Mnogi od njih su grešili i pri preslušavanju sopstvenih ploča. Jedan od glasnijih zagovornika ovog mita, Čarls Mingus, nije se libio da angažuje i bele muzičare. Isprovociran zbog svoje očigledne nedoslednosti u vezi sa belim alt saksofonistom Čarlijem Marijanom, odbrusio je: „On nije belac, on je Italijan.”
S obzirom na segregacionu politiku američkog društva koja je bila na snazi skoro čitav jedan vek, ovakvi stavovi crnih muzičara su, ako ne opravdani, onda bar razumljivi. Džez je dugo živeo u tom sumračnom svetu, svetu američkog društva, koje zastupa pobožne ideale u svom ustavu i brzo ih krši preko zvaničnih i nepisanih zakona, ali zato strogo čuva društvene tabue. Ako postoji prostor za značajno neslaganje što se tiče tačnih proporcija, uvek je bilo jasno da su izuzetno veliki procenat najvećih džez muzičara činili crnci. Takođe je nesumnjivo, bez obzira na njihovo ekonomsko stanje u bilo kom dobu života, da su crni muzičari bili predmet psihološkog pritiska koji beli Amerikanac nikada nije morao da podnese.
Uprkos koncentrisanim naporima da se održi segregacija, džez muzičari i ljubitelji su težili da se međusobno upoznaju. Mešani sastav, u početku kao izuzetak, malo pomalo postao je pravilo. Možemo sa velikom sigurnošću tvrditi da je džez prvi počeo da ruši društvene i rasne tabue. Danas većina preostalih čisto crnačkih ili čisto belačkih sastava zadržava svoj monohromatski karakter više zbog društvenih veza između članova nego zbog aktivne strasti za potpomaganjem rasne solidarnosti.
Džez muzičari retko pridaju važnost aplauzu. U najboljem slučaju površno klimnu glavom prema publici. Takođe, oni retko „primećuju” publiku, i ako uopšte najavljuju numere, čine to gotovo nečujnim mumlanjem. Majls Dejvis je godinama bio kritikovan što propušta da najavi numeru, okrene leđa publici i napusti scenu dok drugi ljudi soliraju. Na ove kritike je odgovorio – zamislite njegov hrapav glas (posledica vikanja na nekog agenta posle operacije grla) – sledećim rečima: „Publika ne bi trebalo da gleda u mene dok drugi sviraju, a trebalo bi i da poznaju moje numere.”
Možda ova indiferentnost prema publici proizlazi iz izvesne neformalnosti u ponašanju džez muzičara. Oni uglavnom nemaju dovoljno lične discipline, retko kad stižu na vreme i uzdižu svoju individualnost do te mere da ih je gotovo nemoguće sakupiti na jednom mestu ukoliko povod nije muziciranje.
Džezeri koriste poseban žargon koji konzervativci ne razumeju. Politički se uglavnom opredeljuju za levicu, mada su retko kada aktivni. Imaju vrlo uvrnut smisao za humor, sličan onome iz „Letećeg cirkusa Montija Pajtona”. Evo primera tipične džezerske šale izvučene iz knjige „Anegdote o džez muzičarima“ Bila Kroua: „Koja je razlika između bubnjara i perkusioniste? Oko 300 dolara.“
