Od situacije da nas na prvoj svirci zapazi izdavač i da već posle par meseci postojanja imamo svoje prvo izdanje, što ‘93. i nije bilo baš lako, do nekih momenata kada nismo mogli da izvadimo ni putne troškove. Iza sebe imamo tri albuma, jednu kompilaciju i dva EP-ja.
Prvi put sam došao u kontakt sa stripovima čitajući priče u „kaiš“ formatu iz šezdesetih godina: Teksa Vilera, Bleka Stenu, Kapetana Mikija… a tu su bili i junaci priča iz „Korijere dei pikoli“, koji su najviše uticali na moju maštu i hranili je. Crtanje je bilo samo logična posledica, budući da sam već imao prirodnu predispoziciju. Bilo mi je zabavno da smišljam i crtam nastavke omiljenih priča i da junake odvodim u neke druge pravce, razvijajući, pre svega, onu avanturističku stranu.
Poznati niški pisac Branislav Janković dugo godina se bavio novinarstvom a onda je počeo da piše prozu. Neko bi rekao da je počeo da piše kasno, ali Janković piše mnogo i nadahnuto kao mladić. Jednom je za sebe rekao kako bi se, da je počeo da piše sa 25 godina, verovatno do sada štampali ko zna koliki tomovi njegovih sabranih dela. I zaista je tako: za samo nekoliko godina objavio je četiri romana pod okriljem izdavačke kuće Laguna (O vukovima i senkama, Suze Svetog Nikole, Vetrovi zla i Peta Žica), zbirku priča (Bezimeni), a na ovogodišnjem dramskom konkursu Radio Beograda, sa radio-dramom „Milentijeva 14/2”, osvojio je drugu nagradu. Za Pressing Branislav Janković priča o tome kako i zašto stvara, ali i kakav je položaj pisca danas u Srbiji.
Za pisanje ovog teksta neophodno je biti umoran. Taj uslov ispunjavam, jer pravi student mora da bude hronično neispavan od učenja i pokušaja da zadovolji svoja široka interesovanja. Časovi dokolice za one koji nameravaju da stignu do diplome zapravo su samo trenuci „obnavljanja resursa“ za nastavak permanentnog obrazovanja – lifelong learning, mislim da je već godinama ovaj termin u opticaju na engleskom govornom području kome i mi pripadamo.
San svakog čoveka je da radi posao koji voli i za koji se školovao i da za to bude adekvatno plaćen. Retki su srećnici koji se mogu pohvaliti da rade upravo ono što vole a još ređi su oni koji se mogu pohvaliti pristojnom platom ili bilo kakvim primanjem.
Šezdesetih, u vreme kada je establišment uspostavio sistem zvezda na filmu, u muzici i fudbalu, radnici i omladina Niša sprečavali su „Zvezdinu“ krađu Ostojića, jednog od onih fudbalera koje su slavili noseći ih na ramenima one noći kada su kao potpuni autsajderi pobedili „Vardar“ u Skoplju i prvi put se plasirali u Prvu ligu Jugoslavije. Priča se da je jurnjava gradom sa „Zvezdinim“ funkcionerima vredna svakog holivudskog trilera.
O tome koliko je naš jezik osiromašen ili obogaćen (zavisi kom taboru pripadate), terminima koje je iznedrila internet era, vodi se neumorna polemika. Pripadnici starijih generacija su zbunjeni, dok mlada pokolenja u tome ne vide ništa posebno jer su ti termini deo njihove svakodnevne komunikacije.
