Intervju: Vladimir Krstić Laci
Razgovarao: Marko Stojanović
Lično poznajem više stotina strip crtača, ali Vladimir Krstić Laci je jedan od svega par ljudi za koje znam da mogu da nacrtaju bilo šta, bilo kad, bilo čime – što je više nego dovoljan razlog pokušamo da dobijemo uvid u to kako ovaj crtački maestro s Nišave razmišlja…
Kako je Vladimir Krstić postao Laci? Kako si stekao taj nadimak po kome si i danas poznat?
Nadimak sam dobio po dva osnova… Za prvi osnov sam sam „kriv“: skraćivao sam ime Vladica (tako su mi tepali) i to je zvucalo kao ACI, no nije bilo glasa L koji su mi otac i stric dodelili inspirisani prasetom koje su zvali Laci – to je drugi osnov. Ni dan danas ne znam zašto su ga tako zvali, no to prase nije pojedeno iz jednostavnog razloga – raznela ga je bomba prilikom bombardovanja Niša u vreme II svetskog rata. Naravno, u to vreme su ova dva brata bili dečaci, koji su bili složni i srećni… Sve dok se nisu oženili. No, i pored toga krv je krv, pa sam jedan od najboljih svedoka njihovih srećnih trenutaka, koje su jako često delili i sa mnom, i uvek su me zvali Laci. Da se zovem Vladimir Krstić saznao sam od učiteljice prilikom prozivke pri polasku u prvi razred – žena se uplašila gde je to dete jer se niko ne odaziva na to ime, a brojno stanje je u redu! Kad sam joj lepo objasnio da ja nisam Vladimir Krstić već Laci, bilo joj bolje, pa je prvi čas mogao da počne. Prvo što sam naučio na tom času bilo je moje ime i prezime… Rado se toga sećam i rado o tome govorim.
Završio si srednju umetničku školu „Đorđe Krstić“ u Nišu. Jesi li već pri njenom upisu, na kraju osnovne škole, sa sigurnošću znao da će crtanje i slikanje biti tvoj životni poziv?
Dvoumio sam se između medicine i umetnosti… Treba da „zahvalim“ svom nastavniku hemije za svoj sadašnji poziv. Njegova jedna rečenica je „odredila“ moj životni put… Naime, bili smo pitani na kraju osnovnog školovanja šta su nam želje i kada sam od njega čuo da za medicinu treba znanje hemije tako veliko kao što su vrata učionice (visina učionice je bila blizu 5 metara, vrata bar 3), ja sam, normalno, odustao (Smeh)!
Interesantan i bitan detalj, kojeg se jako dobro sećam, jeste reakcija nastavnika likovnog na jedan moj rad… Po prvi put sam sa svojih desetak godina nacrtao nešto po svome (bez njegovih sugestija) i to je bio pravi pravcati stripski crtež. Naravno, prozvao me je plagijatorom i dao mi savet da to nipošto više ne radim, što me je teško uvredilo jer je rad bio u potpunosti originalan. Nakon toga nikada više nisam bio redovan na njegovim časovima niti sam ga uvažavao kao pedagoga… Moja narav ima oduvek drugu stranu medalje, pa sam bio problematičan i u toj umetničkoj školi… Više puta je razmatrano moje izbacivanje iz škole zbog „vladanja“, a mene je zapravo tresao testosteron, pa sam zbog viška tog hormona bio problematičan svuda, a ne samo u školi. Sve što sam naučio-saznao, ovladao bilo je produkt moje želje, mog interesovanja i zalaganja mimo standardnih metoda školovanja.
Na kraju Umetničke škole si polagao prijemni za Likovnu akademiju, kako mi se čini, ali Akademiju nisi upisao. Zašto?
Nisam polagao prijemni za Fakultet likovnih umetnosti po završteku Umetničke škole… Tok događaja je zapravo sledeći: u to vreme je moglo da se polaže prijemni za Fakultet likovnih umetnosti i pre završetka umetničke škole, sa tom razlikom što si obavezan da polažeš i takozvane diferencijalne ispite (iz razreda koje nisi završio) pored standardnog prijemnog. Nije mi bio problem polaganje u struci, problem su bili diferencijalni ispiti (za dve školske godine) koje nisam ni pripremio. Ne mogu nikog da krivim, osim sebe. Nakon diplomiranja na umetničkoj školi tok stvari je krenuo u drugom pravcu…
Ako sam dobro shvatio, u stripu si se obreo gotovo slučajno, zar ne? Kako se to desilo?
..I idemo najzad na strip. Nisam pobornik slučajnosti, to je za mene niz okolnosti koji prozilazi iz tvojih i tuđih delovanja. Ni u jednom trenutku nisam bio van struke, počev od mog angažmana na mestu tehničkog urednika u „Zbivanjima“ u vreme srednjeg školovanja, zatim sam i u tadašnoj JNA držao olovku umesto puške, pa je usledilo zaposlenje na Institutu zaštite na radu „Edvard Kardelj“ u centru za izdavačku delatnost, zatim „Gradina“… Negde u samom početku osamdesetih niz okolnosti, koji je proizišao iz mog rada na ilustracijama spojio je dvojicu prezimenjaka koji su funkcionisali kao jedan – i napravili „Bilija Vanderera“… A o tom stripu više znate od mene.
Moglo bi se reći da je taj period u kome si sa Miodragom Krstićem Profketom ušao u strip bio neki zlatni period niškog stripa, zar ne? Da li bi mogao, zarad mlađe publike, da se prisetiš koji su to niški strip crtači bili u to vreme aktivni? Čini mi se da je osamdesetih u Nišu bilo i strip magazina (Gusar), izložbi (Art 9)…
Prisetio bih se ja, no imam osobina da primim neke informacije koje uopšte ne izmemorišem. Naravno da su mi poznati ljudi, al’ sada da me ubiješ ne mogu da nabrojim sve njih – to ne znači da ću mlađu publiku uskratiti za neke detalja iz tog vremena…
Ne znam kako, ali jedan broj ljudi je dobro poznavao moje stvaralaštvo a da ih ja nisam ni poznavao (mada je izgleda i danas tako). Jedan od njih je Dragoš Jovanović Fera i on je spojio dvojicu Krstića, a nakon mnogo vremena je posredovao i u našem upoznavanju, Marko. Što se tiče niške strip scene u ono vreme, iskreno, nisam je ni osećao niti mnogo znao o njoj. I danas poznajem sve te ljude, povremeno nas spoje zajednički interesi ili se „sudarimo“ u prolazu, pa sa nostalgijom konstantujemo to vreme. To vreme je meni bilo ispunjeno iskrenim entuzijazmom i sa puno rada i obaveza, a znao sam da idem i na pecanje… Živeo sam i stvarao sa puno svojih nemira – uostalom, to su moje rane dvadesete… Neću o tome, postajem nostalgičan, idemo na strip. Elem, kako ti znaš da kažeš (smeh), sa Profketom smo stvarali, kao što se ovde kaže, „u jednu dušu“, u jednom dahu, sa dvostrukim entuzijazmom. To se ne da prepričati… Stvarali smo „Bilija“ u „hodu“, Profke ili napiše scenario, ili ne napiše, ili donese story board ili ne donese – pa ga naparavi na licu mesta – ili kada nema ništa od toga, onda i rečima i gestovima napravi usmeni scenario sa stori bordom… Tu, na licu mesta, odmah je nikla kompzicija table, kadrovi rešeni, crta se i tušira „taze“ misao… Znoj i obostrano oduševljenje postignutim – znate kada će to da nam se se ponovi? Nikada više. To je spoj mladosti, entuzijazma, talenta, poverenja, prijateljstva na kub… To je iskreno koautorsko stvaralaštvo, zato „Bili Vanderer“ i danas pleni. Da, izložba ART 9… Koliko mi je draga, toliko želim da se ne sećam nekih „detalja“. Da nisi pomenuo „Gusar“, ne bih ga se setio kao ni mase izdanja samo zato što ja nikada, pa ni sada, ne pratim kako treba strip scenu. Jedva da sam i čitao stripove… Ja sam ih gledao, analizirao crtež, naraciju – mene je interesovalo delo, ne razonoda. Zato i ne znam imena mnogih autora, ali su njihova dela kod mene ostavila trajni pečat.
Složićemo se da je tvoja omiljena aktivnost u slobodno vreme, koga danas nemaš, pecanje. Šta je to što nalaziš u pecanju, a čega nema u ni jednoj drugoj vrsti razonode?
(Smeh!) Nemoj da mi staješ na muku, ide mi se na vodu na oči ne vidim… To me nikada neće napustiti – obožavam prirodu, poštujem njene zakonitosti, pokusavam da je tumačim… Učim od nje. Jedva da imam neke fotografije iz ribolova, ali nosim žive slike koje ne blede. One se mogu nacrtati, ispričati, napisati… Šta nalazim u pecanju (Smeh)? Šteta što Hemingvej nije živ, da ga obojica pitamo – ko poznaje njegov neobuzdani, smeo duh, zna odgovor na tvoje pitanje.
Radio si na nekim od najpoznatijih domaćih serijala prošlog veka, „Ninđi“ i „Velikom Bleku“, ali si odbio da radiš na još jednom ponuđenom domaćem strip hitu, „Lunu kralju ponoći“ i nakon toga napustio devetu umetnost. Zašto?
Prošlog veka! Kao da je bilo juče… „YU strip“, „Dečje novine“, „Dnevnik“ – da, bilo je to u „kratkom“ vremenskom periodu (moje rane dvadesete), bilo je kul… „Ninđu“ sam odradio sa Profketom, Fera je „kumovao“ „Bleku“ – zatim ostavljam strip iz dva razloga.
Za mnogo šta mogu da krivim sebe, ali za ovo postoje dva krivca…. Još tada je počela „kriza“ u zemlji, prvo je stradala kultura, supkultura, privreda – za ovo možemo da zahvalimo neoimperijalizmu ali i domaćim faktorma… Konkretno, uredniku koji mi je i ponudio posao na „Lunu“. Pošto ima iste inicijale sa prethodnim urednikom, inače gospodinom sa kojim je bilo zadovoljstvo sarađivati, neću ih navoditi da ne bi došlo do zabune. No, zbog ucenjivačkog postupka takvog „uvaženog“ urednika, ja sam zauvek ostavio crtački posao u „Dnevniku“. Od tada nikako da se sretnemo. Jednostavno – ucena kod mene nikada ne prolazi nekažnjeno, makar i na moju štetu. Da, to sam ja, i ne stidim se toga.
Možeš li za čitaoce Pressinga da ispričaš kako si se nakon dvadeset godina vratio stripu, i zašto?
Sigurno da tih dvadeset i kusur godina nisam bio u hibernaciji. Za to vreme bolje sam živeo od grafičkog dizajna i ilustracije nego sada od stripa. No sa produbljenjem krize gasi se intelektualna klijentela, a pojavljuju se nepismeni i likovno nepismeni klijenti, a sa njima i njima slična nelojalna konkurencija. Ipak, hvala im – pomogli su mi da ubrzam povratak stripu kome opet kumuje Fera… I na scenu stupam sa tobom kao scenaristom – naš strip „Cross to Bear“ ostaje neobjavljen, ali mi otvara vrata francuskog stripa…
Crtač si popularnog serijala „Sherlock Holmes“, kao i serijala „Celeste noire“ and „Sword“ sa scenaristom Silvanom Kordurijeom. Takođe si, tim povodom, gostovao na najvećem festivalu stripa u Evropi, francuskom „Angulemu“. Imao si prilike da i izdaleka i izbliza vidiš francusku industriju – kakvi su utisci?
„Holmes“ je započeo kao diptih i tako je trebalo i da završi, no, zahvaljujući velikom interesovanju publike postaje kultni strip. „Sword“… Prvi tom je „taze“ na tržištu i sve u vezi s njim je potpuno neizvesno. Videćemo, ali po mojoj proceni „Sword“ neće biti zlatna sredina kao „Holmes“. Lično, očekujem samo krajnosti sa „Sword-om“, kao što je bilo sa „Celeste noir“. Rado bih ga opet crtao, ali nema ništa od toga. „Angulem“ – nosim lepe uspomene i divna poznanstva, Francuzi su me osvojili duhom, kulturom… Nisam ni očekivao da ću toliko toga saznati tamo, a što mi jako koristi za realno sagledavanje funkcionisanja te industrije. Da, jeste – to je industrija, sa svim onim što nosi sa sobom, i to sa usavršenim mehanizmom u kome su autori ulje za podmaz. Zvučim okrutno? Ne, samo gledam istini u oči!
Koje su razlike a koje sličnosti strip izdavaštva u Francuskoj sa strip izdavaštvom u Srbiji?
Ne vidim ni razlike, ni sličnosti… Srpski strip je tamo, ovde je italijanski.
Grešim li ako kažem da je „Sherlock Holmes“ postao serijal u kome porodica Krstić igra veliku ulogu? (Pri tom mislim na pojavu tvog oca, tvoje ćerke pa i samog tebe u stripu, u vidu likova?)
Grešiš li? Pa ti si počeo prvi! (Smeh) Ko je tražio da crtam Lacija kao glavnog lika u „Cross to Bear-u“, a? Samo ga malo podšišaj i to je pukovnik Demiens u „Holmes-u“… Nije ništa novo da autori koriste sopstveni lik. Deo čitalaca to ne prepozna iz dva razloga: prvi je što ne poznaju autora, a drugi je zbog autorove interpretacije sopstvenog lika – svi imamo predstavu o sebi, a sebe najmanje poznajemo. Praksa je, inače, da se izrada karaktera bazira na glumcima, no moje iskustvo potvrđuje da su karakteri preuzeti od osoba koje poznaješ daleko zahvalniji. Ilustracije radi: princeza Eleonar iz „Celeste Noir“ – za karakter je tražena lepotica aristokratske puti… Nacrtao sam gomilu glumica i još nismo došli do lika. Silvan je iscrpeo reference, pa je umesto foto priloga dao opis. Citiram Silvaina: „ Treba nam kristalna lepota“. Tu kristalnu lepotu sam imao upravo kraj sebe i portret moje ćerke Anite sam pozajmio za karakter princeze Eleonar. Za Holmsa je bilo slično… Bilo je više foto-referenci, ali bez željenog rezultata. Za mene je Holms jedino i samo jedino Džeremi Bret, ali ne smeš da ga primeniš. I setim se, pa Bane (moj otac) i on su slični, a opet različiti… Poslao sam karakter i dobio odgovor: kreći, to je to.
Hajde da potvrdimo (ili opovrgnemo legendu) – da li je istina da u crtanju ne koristiš lenjir za prave linije, da tuširaš grube postavke olovke i da svaku liniju u tušu izvlačiš isključivo četkicom?
Tačno je da mi lenjir nije potreban i da tuširam isključivo četkom. Poznato je da se iz ramena izvlače ravne linije, ali nije toliko poznato da je „tehnika disanja“ od istog značaja. Što se olovke tiče, na mojim crtačkim posvetama su se mnogi uverili da direktno tuširam rudimentalnu olovku… Između ostalih i Silvain (u Makarskoj). Samo par ljudi zna da sam „Bleka“ tuširao bez ikakve olovke!
Imaš li neki savet za nekog ko tek ulazi u svet stripa i želi da se jednog dana nađe u poziciji da crta za strane izdavače?
Iznad svega, neophodno je ovladati tačnim crtežom i to se ne postiže tako brzo kako bi mladost htela. Ovo je uslov nad uslovima, bez toga nema ni vinjete, a kamo li stripa. Ilustracije radi napraviću poređenje sa vožnjom automobila. Zamislite da su nožne upravljačke komande (kvačilo, gas, kočnica) tačan crtež. Ako nisi u potpunosti ovladao tačnim crtežom, to je isto kao da gledaš u nožne komande dok voziš auto… Zaključite sami. Kada su izdavači u pitanju, tu ništa ne garantujem… Ni za sebe.
U ovom razgovoru sam nakratko bio u vremeplovu, ali i kada bi to bilo moguće, ništa ne bih menjao u svojoj prošlosti. Hvala ti za vožnju.
