Piše: Ganja Nikolić
Postoji jedno posebno doba u životu prosečnog čoveka, a to je školovanje. Da je student modernog doba smišljao poslovicu, sigurno bi glasila od kolevke pa do groba najlepše je studentsko doba.
I ne bi mnogo pogrešio.
Studije su zaista jedno posebno doba, laganim korakom uđeš u vremensku kapsulu i ona te izbaci pet godina kasnije, a da to nisi ni osetio.
Pre pet godina, bili smo studenti prve godine, željni znanja, željni novih iskustava i još uvek u potrazi sa sobom.
Probudili smo se jednog jutra i, na naše veliko iznenađenje, shvatili da je pet godina proletelo, a da ih mi nismo ni osetili.
Završna godina srednje škole obeležena je pitanjem šta ćeš da upišeš i brojnim situacijama u kojima se mišljenje menja i menja, a ta konačna odluka o upisu fakulteta deluje kilometrima daleko.
U trenutku kad maturante očekuje matursko veče i kupovina majica za zajedničko slikanje, mali broj njih zapravo zna šta može da očekuje u toku studija, a još manji broj aktivno razmišlja o tome.
Svima je zajedničko nestrpljenje sa kojim iščekuju oktobar, ne bi li se našli među redovima jednakih i otpočeli svoj novi put u nepoznatom pravcu.
Studentsko doba je vreme koje bi svako opisao različito, neko kao vreme prepuno knjiga, neko kao vreme prepuno druženja i izlazaka.
Neko treći kao spoj ta dva.
Iako fakultet na početku deluje kao mesto prepuno opasnosti koje vrebaju sa svih strana i uvlače mlade studente u svet sa mnogo stresa i malo mogućnosti, on zapravo to nije.
Da bi se otkrile sve fakultetske čari, neophodno je napustiti zonu komfora, odbaciti strah i prepustiti se svemu što prosečnog studenta čeka.
Baš kao što u prirodi životinja promeni krzno i leptir izađe iz čaure, tako i studenti vremenom postaju ono što su oduvek želeli – diplomirani građani.
Ali, pre nego što taj magični momenat slikanja ispred fakulteta sa diplomskim radom u ruci dođe, ima prostora da se napravi mnogo grešaka, iz njih ponešto i nauči, a mnoge ponove više puta.
Posle pet godina, činilo mi se da smo prošli kroz sve moguće situacije. Ostao je samo slabašni glas u glavi, koji odlučno tvrdi da je sve moglo drugačije.
Da je bilo moguće bolje spremiti ispite, da je svaki ispit veličine planine zapravo najobičnije brdašce, da je trebalo više učiti ili pratiti nastavu.
Lista tako traje i traje, a ja se pitam da je moglo sve drugačije, kolike bi greške bile? Koje bismo ispite loše spremili, koja bismo predavanja preskočili i koliko bismo prijatelja izgubili?
Da li bismo, da možemo sve ispočetka, zaista donosili drugačije odluke? Ili bi i odluke i ono čuveno šta ako ponovo bili neraskidivi par?
Odgovora nema, ali jedno je sigurno.
Studentsko doba je neopisivo doba, vreme u kom si zaštićen od svih poteškoća koje život nosi i vreme koje te obrazuje u ono što tek treba da postaneš.
Gomila ispita, gomila druženja i različitih uticaja, otvaraju ti prostor za nove vidike i nove poglede na sve(t) oko tebe, ali to rade tako domišljato da ni ne osetiš da si se promenio.
I pre nego što se to osvesti u tvojoj glavi, već si oformljena ličnost, sa novim stavovima i pogledima na svet.
Koreni starog tebe i dalje su tu, ali su sada unapređeni i poboljšani. Čestitke, postao si odrasla osoba, završio studije i sada možeš na miru da ih se sećaš kao nezaboravni period, koji ti je, u stvari, doneo više lepih nego ružnih trenutaka.
