Razgovarala: Anđelija Vasović
Mnogi naši glumci na pitanje: „Da li bi voleli da se Vaše dete sutra bavi glumom“, odgovaraju: „Pa, ako baš moraju, težak je to posao“.
Danilo Milenković, nekada student novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu, danas je student glume. Od svog prvobitnog sna nikada nije odustao, čak i nakon četiri godine studiranja u Nišu, odlučio je da se preseli u Banja Luku i krene svoj život iz početka sa osmehom na licu.
Sreća prati hrabre, a našeg Danila pored sreće prati i veliki talenat. Takva kombinacija može samo dovesti do velikog uspeha.
Zaronite u svet glume kroz razgovor sa Danilom.
Prvo poglavlje u tvom životu jeste Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu, departman za novinarstvo. Kako je do toga došlo?
Posle pada iz užeg izbora u Novom Sadu mislio sam da se više nikad neću baviti glumom, zato sam i odlučio da odem na Filozofski fakultet i tamo se raspitam o smerovima. Pitao sam se da li će uopšte biti prilike da se studenti upišu u drugi rok. Igrom slučaja desilo se da te godine ostanu 4 slobodna mesta za septembarski rok. Na prvu loptu meni se novinarstvo nije dopalo, bilo mi je dosadno i ubijalo je moju kreativnost. Međutim, odlučio sam da sebi dam šansu i zavolim taj poziv. I jesam. Ne bih završavao sigurno nešto što bi me četiri godine gušilo. Diplomirao sam sa visokim prosekom, upoznao i postao prijatelj sa ljudima koji će biti vrhunski novinari.
Drugo poglavlje jeste Akademija umetnosti u Banja Luci, na departmanu za glumu. Kako povezuješ ova dva važna perioda u tvom životu?
Bila je potrebna hrabrost da svojoj najvećoj ljubavi kažem zbogom, a još veća hrabrost da joj se vratim.
Odlučio si da nakon četiri godine studiranja, kreneš opet u prvi razred, samo što je to ovoga puta to bio veći izazov. Kako je izgledao tvoj odlazak i šta te već sada osim glume vezuje za Banjaluku?
Stara izreka kaže da je svaki početak težak. Tako da sam bio malo uplašen u početku, iz mnogo razloga. Prvi put se odvajam od svojih roditelja i prijatelja na duže vreme. Studiraću sa novim ljudima koji su mlađi od mene… Naravno, vremenom stekneš nove prijatelje, oni pravi ostanu, oni koji to nisu bili jednostavno nestanu. Ono što me sada vezuje su moja profesorka i moje kolege bez kojih ovo studiranje ne bi imalo smisla.
U kakvim se životnim žanrovima najbolje snalaziš?
Pokušavam da se snađem što je bolje moguće u svim životnim situacijama. Znam šta mi najteže pada, a to je gubitak nekih ljudi za koje sam mislio da su tu sada i zauvek. Za sve ostalo, oslanjam se na iskustvo i znanje koje sam stekao.
Šta po tebi jedan glumac mora da poseduje da bi uspeo?
Kada budem diplomirao i stekao neko profesionalno iskustvo onda ću moći da odgovorim na ovo pitanje. Za sada još uvek učim i istražujem.
Ispričaj nam neku zanimljivu anegdotu sa fakulteta…
Ima ih dosta, ali ću uvek pamtiti situaciju iz prvog semestra kada smo se moje kolege Andrija, Teodora, Marko i ja, radeći scenu iz crtanog filma „Tom i Džeri“, skoro poubijali međusobno. U žaru igre ja sam dobio šamar od kojeg mi se raskrvarila usna, Teodora je ostala sa čvorugom na čelu, Andrija sa modricom na leđima, a samo je Marko, koji je igrao Džerija, ostao čudom nepovređen…
Koji su tvoji trenutni prioriteti?
Trenutno su mi prioriteti novi zadaci koje imamo na glumi i da podignem diplomu koja je na Filozofskom već 4 meseca.
Kako zamišljaš sebe u budućnosti? Na daskama koje život znače ili na filmskom platnu?
Kao srećnog čoveka i priznatog glumca. Voleo bih da zaigram i u pozorištu, ali i na filmu.
Šta savetuješ svojim mlađim kolegama koji možda krenu tvojim putem?
Uvek da slede srce, pa ako treba i glavom kroz zid zarad svojih snova. Na početku i na kraju dana važno je da li se budite nasmejani ili ne.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja, Ministarstva Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Grada Niša i Gradske opštine Pantelej.
