KVANTNI KOD DRŽAVNIH FINANSIJA
Piše: Ivana Božić Miljković
U mnoštvu novotarija od kojih je sačinjen savremeni sistem visokoškolskog obrazovanja, ističe se ona koja se odnosi na brojne slobode studenata, pa i onu da svoje profesore direktno i otvoreno pitaju čemu služi njihov predmet.
U mojim studentskim danima, kada je Bolonja bila samo naziv za jedan od italijanskih okruga i njegov glavni grad, nismo smatrali besmislenim da na Ekonomskom fakultetu izučavamo predmete kao što su: Filozofija, Sociologija, Tehnologija i poznavanje robe i sl. Ekonomski fakultet je proizvodio intelektualce, koji, istina je, nisu znali šta je virman i kako se popunjava, ali su zato, svako u svom poslu, brzo ovladavali tajnama primenjene ekonomije i pored toga imali jedno široko obrazovanje.
Danas stvari stoje malo drugačije. Udžbenici su skraćeni na „džepna izdanja“, ispitna pitanja ne smeju da pređu dvocifren broj, a student ima sva prava, pa i ono da ustane i pita: „Šta će nama ovo?“.
Upravo takva situacija se desila na jednom od uvodnih predavanja iz predmeta Osnovi ekonomije koje sam držala studentima smera Bezbednost i kriminalistika. Dakle, ustao je jedan korpulentni predstavnik svoje generacije, koji je i tada i u još nekoliko navrata do kraja studija „guran u vatru“ od strane svojih kolega, i rekao: „Profesorice, jel’ mogu ja nešto da pitam?“. „Izvolite“, odgovorih ja. „A što mi učimo ovo i sociologiju i teoriju države i prava… Mi smo upisali fakultet da budemo forenzičari…“. „Potpuno ste u pravu“, odgovorih ja. „Objasniću vam zašto učite ekonomiju, a za ostala pitanja se obratite predmetnim profesorima. Kao forenzičari, vi ćete biti vispreni ljudi, koji svojim metodama rada dolaze do nepobitnih dokaza i koje niko ne može da prevari. Ekonomiju učite da biste razumeli pojave i procese koji vas okružuju i da sutradan ni u toj oblasti niko ne može da vas prevari pričajući razne priče. Na ovom nivou ekonomijom ćete ovladati toliko da možete da čitate vesti iz ekonomije i da razumete o čemu se govori kada naiđete na termine privredni rast, društveni proizvod, tržište, platni bilans, spoljnotrgovinski deficit i sl. U vremenu u kome živimo treba biti informisan, a slušajući ovaj predmet, steći ćete tu veštinu. Obim i sadržaj predmeta prilagođeni su vašoj primarnoj obrazovnoj orijentaciji na ovom fakultetu“. Student-predstavnik pogleda kolege, klimnuše glavama i odgovori: „Aaaa, dobro.“
Kako su moje kolege pred ovom grupom studenata odbranile upotrebnu vrednost ostalih prozvanih predmeta, ne znam, nikada na tu temu nismo pričali. Važno je da sam ostvarila ono što sam zamislila i da sam ovu grupu „bezbednjaka“ osposobila za čitanje i razumevanje vesti iz ekonomije. Pa, hajde da čitamo! I da razumemo.
Dnevni list „Danas“ 12. oktobra 2017. godine, pod naslovom „Devizne rezerve 10,6 milijardi evra“, objavljuje sledeće: „Bruto devizne rezerve u septembru su za 358 miliona evra više nego na kraju prethodnog meseca. Neto devizne rezerve (ukupne rezerve umanjene za devizna sredstva banaka po osnovu obavezne rezerve i drugim osnovima) na kraju septembra iznosile su 8,89 milijardi evra, što je za 306 miliona evra više nego na kraju avgusta i predstavlja njihov najviši nivo od 2000. godine, saopštila je Narodna banka Srbije.“
Šta su to devizne rezerve zemlje, čemu one služe (ili, popularnije, „šta će nama to“), ko je glavni i odgovorni u njihovom kreiranju i „skladištenju“, kakva su svetska iskustva na tu temu i šta mi obični građani imamo od ove informacije, saznajte u nastavku.
Šta su to devizne rezerve?
Po opštoj definiciji, pojam devizne rezerve obuhvata sve strane valute koje se nalaze, odnosno čuvaju u centralnoj banci određene zemlje. Struktura deviznih rezervi sastoji se od pet komponenti od kojih dve imaju tretman kapitala – predstavljaju vrednost koja se oplođuje i donosi određeni prihod. To su: devizna sredstva koja centralna banka čuva na računima vodećih svetskih banaka i devize uložene u kupovinu državnih obveznica ekonomski razvijenih zemalja.
Ukoliko centralna banka ima višak deviznih sredstava, ona ih može deponovati kod neke od vodećih svetskih banaka kao što je Deutsche bank, City bank, Bank of America i sl. Politika vođenja štednih depozita je i kod ovih vodećih banaka ista kao kod svake druge banke. One plaćaju kamatu na uložena sredstva i ta kamata predstavlja direktni prihod za koji se uvećavaju devizne rezerve zemlje kojoj pripada centralna banka deponent. Takođe, centralna banka može da devize koje ima plasira u kupovinu državnih hartija od vrednosti nekih ekonomski stabilnih i razvijenih zemalja (SAD, Velika Britanija, Nemačka i sl.). Ulaganje u državne hartije od vrednosti je isplativ posao s obzirom na to da se na ta ulaganja obračunava i isplaćuje kamata centralnoj banci i za iznos te kamate se uvećavaju devizne rezerve.
Uloga zlata u strukturi deviznih rezervi
Deo deviznih rezervi može biti i u zlatu, odnosno zlatnim polugama. Može se reći da zlato u deviznim rezervama predstavlja faktor stabilnosti monetarnog sistema. Ova uloga će biti jasnija ako imamo u vidu da se ovaj plemeniti metal u prirodi retko nalazi i ta oskudnost potencira njegovu rastuću vrednost. Istorijski posmatrano, u periodu zlatnog važenja, koji obuhvata razdoblje od sredine XIX veka do početka Prvog svetskog rata, ovaj plemeniti metal smatran je sredstvom tezauracije (očuvanja vrednosti). Funkcija zlata bila je održavanje stabilnosti valutnih jedinica kao i celokupnog međunarodnog monetarnog sistema. Stabilnost zlata proizilazi iz činjenice da se ono ne može, kao papirni novac, štampati u neograničenim količinama, te na taj način destabilisati monetarni sistem. Takođe, na njegovu vrednost ne mogu uticati promene kamatnih stopa niti slične turbulencije na finansijskim tržištima. Ta uloga zlata je i danas aktuelna, a količina tog plemenitog metala u deviznim rezervama određene centralne banke govori o „finansijskom imunitetu“ zemlje kojoj ona pripada. Prema podacima NBS, udeo zlata u strukturi deviznih rezervi Srbije iznosi 7,5%, odnosno 19 t. Poređenja radi: Makedonija u strukturi deviznih rezervi ima 6,9 t zlata, Slovenija 3,2 t, Bosna i Hercegovina 3 t, Albanija 1,6 t. Međutim, sve je to sitnica ako imamo u vidu da postoje zemlje kao što su SAD i Nemačka koje u strukturi deviznih rezervi imaju 8.133,5 t, odnosno 3.377,9 t zlata. Količinu zlata u deviznim rezervama moguće je povećati otkupom zlatnih poluga ili kovanog zlata domaće proizvodnje što čini svaka zemlja kojoj je draga stabilnost monetarnog sistema.
Efektiva u strukturi deviznih rezervi
Značajnu stavku u strukturi deviznih rezervi centralne banke predstavlja i efektiva koju drži u trezoru. Ne ulazeći dublje u odnose centralne banke i poslovnih banaka, zadržaćemo se na jednom osnovnom objašnjenju da je efektiva gotov novac u stranim valutama koji poslovne banke mogu trebovati u slučaju da im klijenti najave kupovinu veće količine deviza ili podizanje veće količine deviza sa njihovih štednih računa. Tada se poslovne banke dopisom obraćaju centralnoj banci i trebuju od nje određenu količinu efektive. I na taj način se čuva stabilnost monetarnog sistema, odnosno, ne može da se desi da klijent dođe u banku da podigne svoj novac, a da banka kaže „nema“. A mi sa ovih prostora bar znamo koliko je poverenje klijenata u bankarski sistem osetljivo pitanje.
MMF i specijalna prava vučenja
To je peti element deviznih rezervi i detaljno objašnjenje bi zahtevalo jednu dužu priču o samom MMF-u od njegovog uspostavljanja do današnjih dana. Ukratko: specijalna prava vučenja (SPV) nisu valuta, mada bi ih radi transparentnijeg objašnjenja mogli da tretiramo tako. To je u pravom smislu reči pravo, ustanovljeno od strane MMF-a 1969. godine i vrednost svakog od tih prava bila je vezana za zlato u odnosu: 1 pravo = 0,9 gr zlata, što je u to vreme bila količina zlata koja se mogla kupiti za jedan dolar. Zbog čvrste konekcije sa zlatom, u starijoj literaturi se za SVP često može naći naziv „papirno zlato“. Ovaj odnos prava i zlata se tokom vremena menjao, i to opet zahteva jednu posebnu priču koja prevazilazi broj strana rezervisan za ekonomske fenomene u ovom listu. Danas MMF vrednost SPV izračunava kao ponderisan prosek korpe pet reprezentativnih valuta u koje spadaju: dolar, evro, funta, jen i juan. Struktura pondera menja se na pet godina, a vrednost SPV utvrđuje se na dnevnom nivou. Značaj i uloga SPV u savremenom međunarodnom monetarnom sistemu je velika: ona se koriste se kao sredstvo obračuna između MMF-a i članica (krediti se odobravaju u SPV), mnoge međunarodne organizacije koriste SPV kao svoju obračunsku jedinicu, nekoliko zemalja vrednost svojih valuta vezuje za SPV, a postoje i neke ideje da bi u savremenom svetu bilo pametno da SPV dobiju status rezervne valute i u tom smislu zamene neprikosnoveni američki dolar. Dakle, SPV čine deo deviznih rezervi u smislu da svaka zemlja članica sredstva koja uplaćuje MMF-u prilikom učlanjenja može povući i koristiti u slučaju potrebe, a takođe se može pod određenim uslovima kreditno zadužiti kod MMF-a.
Bebauautu // WikiMedia
Da li država ima ekskluzivno pravo vlasništva nad deviznim rezervama?
U većini zemalja je tako. Po definiciji centralna banka je institucija koja ima ekskluzivno pravo da određuje nivo novčane mase, visinu kratkoročnih kamatnih stopa i emituje visokokvalitetne hartije od vrednosti. Ona na taj način reguliše finansijsko tržište zemlje u kojoj se nalazi. I pored toga što slovi za samostalnu i nezavisnu instituciju, odgovorna je vladi, odnosno narodnoj skupštini ili parlamentu. Imajući sve to u vidu, logično je da je čuvanje deviznih rezervi posao te institucije i odgovornost onih koji je vode. U Srbiji je to Narodna banka kojom upravlja guverner(ka), a u Americi − čuveni FED, sastavljen od dvanaest federalnih rezervnih banaka, kojim upravlja sedam članova Upravnog odbora. U Evropskoj uniji devizne rezerve članica čuva Evropski sistem centralnih banaka koji se sastoji od Evropske centralne banke i Centralnih banaka država članica bez obzira da li koriste evro ili ne. Postoji i slučaj udruživanja centralnih banaka grupe zemalja sa ciljem kreiranja zajedničkih deviznih rezervi. To je slučaj grupacije BRIKS, u kojoj su predstavnici centralnih banaka svih pet zemalja članica 2015. godine potpisali sporazum o stvaranju „rezerve deviznih rezervi“ u vrednosti od 100 milijardi dolara da bi predupredili probleme koji bi mogli da nastanu eventualnim smanjenjem likvidnosti dolara. Formiranje ovog pula deviznih rezervi ima, sa jedne strane, zaštitnu funkciju, ali takođe je i odraz stava i odnosa Brazila, Rusije, Indije, Kine i Južnoafričke Republike prema dolaru kao rezervnoj valuti i doprinos preispitivanju njegove uloge u globalnom monetarnom sistemu.
Čemu služe devizne rezerve
U većini zemalja devizne rezerve imaju funkciju očuvanja stabilnosti monetarnog sistema. Neke zemlje, kao na primer Nemačka, Švajcarska, Velika Britanija, u tome su veoma striktne i njima devizne rezerve služe da inflaciju obuzdaju na latentnom nivou do 2-2,5% i da očuvaju stabilnost deviznog kursa i poverenje u valutu. U nekim drugim zemljama, na primer, u SAD, devizne rezerve služe za podsticanje privrednog rasta, tako što povremenim spuštanjem referentnih kamatnih stopa obezbeđuju privredi i stanovništvu jeftino zaduživanje. Ako se takva politika primenjuje na dugi rok, može dovesti do povećanja inflacije, pa čak i do krize koja, zavisno od zemlje iz koje potiče, može ostati u lokalnim, nacionalnim okvirima, a može, kao ona iz 2008, pogoditi čitav svet.
Ocene stručnjaka su da optimalni nivo deviznih rezervi treba da odgovara visini ostvarenog uvoza u periodu od tri meseca. Vratimo se sada na onu novinsku vest s početka priče da izračunamo da li je to u Srbiji tako. Dakle, u oktobru ove godine devizne rezerve su iznosile 10,6 milijardi evra bruto, odnosno 8,9 milijardi evra neto. Vrednost uvoza roba i usluga u julu ove godine, prema podacima NBS, bila je 1,9, a u avgustu i septembru po 1,8 milijardi evra, što u ukupnom zbiru daje 5,6 milijardi evra. Znači, nismo loši. Ima “štofa” da očuvamo stabilnost deviznog kursa ili smanjimo obaveze koje imamo po osnovu spoljnog duga. Podrazumeva se da su hazarderske transakcije bilo kog tipa isključene, a naročito ona koja se odnosi na pokriće gubitaka i kreditiranje propalih preduzeća. Priznali nam zvanično ili ne, mi smo ipak deo Evrope i u mnogo čemu bi se trebalo da se ugledamo na one koji su u finansijskom smislu njeni lideri. Fleksibilniji odnos prema državnim rezervama, kakav imaju SAD, na ovom podneblju, jednostavno, ne bi uspeo, a posledice bi bile nesagledive.
Naše rezerve u arapskim bankama?
Čitala sam neke priče na tu temu i nisu mi držale pažnju niti me bilo čime animirale da poverujem. Čak i ako „ima soli“ u tim pričama, ostrašćen rečnik novinara-pripovedača ih čini irelevantnim i krajnje neozbiljnim. Devizne rezerve su javna i transparentna stvar i podaci o njihovom obimu i strukturi nalaze se na zvaničnom sajtu Centralne banke. Poželjno je da država deo tih rezervi deponuje na računima drugih banaka u inostranstvu (pa i arapskih, što da ne ako dobro plaćaju) ili da kupi obveznice drugih država (pa i arapskih, što da ne ako možemo da ih dobro unovčimo). Možda postoji i neki treći modus uvećavanja deviznih rezervi koji poznaje onaj ko upravlja njima, a koji će biti detaljno objašnjen u nekom izveštaju i dostupan na sajtu Centralne banke. Ili će zauvek ostati tajna. Da bi se dokazale neke eventualne malverzacije na tu temu, treba imati mnogo jače štihove u vidu dokaza od nekoliko šlajfni novinarskog razmišljanja na slobodnu temu.
*Tekst je izvorno objavljen decembra 2017. godine u Pressingu broj 79.
