Družina Dardaneli 2 – Pavle Zelić, Dragan Paunović
Piše: Marko Stojanović
Jedan od najiščekivanijih strip albuma kada se radi o domaćem stripu, „Družina Dardaneli: Zločin na svetskoj izložbi“ je napokon objavljen. Kad je u pitanju tako dug period između dva nastavka jednog serijala kao što je ovde slučaj, očekivanja publike znaju da budu visoka i zato da odmah raščistimo: Reč je o dostojnom nastavku originalne „Družine Dardaneli“ Pavla Zelića i Dragana Paunovića, objavljene 2011. godine – i ne samo to, reč je o primetno boljem stripu od svog prethodnika! Problem nastavka, ili kako-dati-ljudima-ono-što-im-se-toliko-svidelo-u-prvom-a-ne-ponoviti-formulu – ovaj album bez velike teškoće prevazilazi. Prosto, autorski tandem je uigraniji, a pet godina razmaka između prve i potonje avanture Družine omogućilo je i scenaristi i crtaču više nego dovoljno vremena da nakupe iskustva radeći na drugim projektima sa drugim saradnicima, što je donelo rezultate koji se ovde jasno vide.
Što se priče tiče, Pavle Zelić je, posle neizbežne borbe da pronađe svoj glas u strip pripovedanju, koji svaki scenaristički prvenac donosi svom piscu, ovde konačno svoj na svome. Upoznao je svoje likove, kako sa publikom tako i sa svojim crtačkim saradnikom, i sada suvereno vlada njihovim sudbinama. U priči koja po mišljenju potpisnika ovih redova svakako ima mnogo više veze sa fantastičnom književnošću i palpom, te sa „Ligom izuzetnih džentlemena“, koja je Zeliću, prema sopstvenim rečima, poslužila kao uzor u kreiranju „Družine Dardaneli“, nego sa superherojskim stripom, junaci kanonskih dela srpske književnosti nalaze se na zajedničkom zadatku spasavanja sopstvenih života od napada svojih parnjaka – ali iz svetske književne baštine. Zelićeva snaga su njegovi dijalozi, od kojih će vas neki nasmejati a neki naterati na razmišljanje. Ako dodamo na to činjenicu da je Zelić svog crtača savršeno upoznao, pa mu stoga znalački priredio priliku da crta stvari koje ga vesele i u kojima se odlično snalazi, jasno je da govorimo o jednom od najperspektivnijih srpskih strip scenarista današnjice koji podiže nivo svoje igre sa svakim novim strip albumom.
Na likovnom delu ovog stripa se nije štedelo – crtalo se, što kaže naš narod, za sve pare! Dragan Paunović je jedan od crtača sa ovih prostora koji se „najviše“ daju u svom radu. I sam letimičan pogled na stranice stripa „Družina Dardenli: Zločin na svetskoj izložbi“ pokazuje da su table i kadrovi ispunjeni minucuoznim detaljima i gustim šrafurama do tačke pucanja – pa ponekad i preko nje. Ima puno u tančine izvedene arhitekture, složenih gradskih perspektiva, kao i masovki, i sve su one aspolutno dorečene. Posebna pažnja posvećena je kriptama Pariza sa milijardama lobanja i raskošnom mermernom salonu usred Orijent ekspresovog Cepelina, koji su dočarani do u zadnju kost ili pukotinu. Pojedini kadrovi su zaista upečatljivi i svaki će ih čitalac u premotavanju pročitanog štiva videti u svom umu kao nešto što će sa sobom poneti iz ovog čitalačkog iskustva i čega će se rado setiti. Primeri toga su, recimo, Karađozovo razvaljivanje vrata sa alkama lanca koje lete okolo kao šrapneli rapršeni eksplozivnom silinom, ili iskrzano sećanje Hajduk Stanka na poslednji juriš golih sinova Zeke Buljubaše i „prskanje mozgova“.
Pred nama je, dakle, strip koji je uspešan nastavak. „Zločin na svetskoj izložbi“ tek otvara mogućnost za nove pustolovine, uvevši u narativ nove neprijatelje, postavivši nova pitanja i najavivši povratak nekih starih poznanika – na taj način nam nagovestivši treći deo te nastavak avanture. Ipak, usudio bih se da kažem da je „Družina Dardaneli: Zločin na svetskoj izložbi“ i nešto više od toga, od uspešnog nastavka uspešnog stripa. U pitanju je pravi pravcati medijski i kulturni fenomen, strip koji je uspeo da uđe u sve one prostore koji su inače za devetu umetnost poslovično i tradicionalno zatvoreni. „Družini Dardaneli“ pošlo je za rukom sve ono što nijednom stripu pre nje u Srbiji nije – da stupi na TV kanale koji pre nje nisu nikada ništa ni o jednom stripu, a kamo li domaćem, javili, da uđe u ama baš sve, ne samo televizijske i radijske emisije posvećene kulturi, u jutarnje programe i „Večernje novosti“, dnevnike i štampu, u reklo bi se sve čitaonice, biblioteke, striparnice i knjižare u Srbiji, da gostuje na svakom strip dešavanju u zemlji i, na kraju, da svom izdavaču obezbedi titulu najboljeg domaćeg izdavača u 2016. godini na Međunarodnom salonu stripa u Beogradu… A sve to zaslugom neumornog Pavla Zelića, koji radi na promociji svog stripa, i stripa uopšte, 24 časa na dan – na čemu mu, u ime domaćeg strip establišmenta, treba čestitati i izraziti zahvalnost, jer bije (i dobija) bitku od koje će na duge staze imati koristi čitav srpski strip.
