Pišu: Emilija Andrejević, Katarina Aleksandrović, Milena Živanović, Jovan Živković i redakcija
Foto: Privatna arhiva
Filip Mirić, doktor pravnih nauka za krivičnopravnu oblast, od rođenja živi sa posledicama cerebralne paralize. Međutim, invaliditet ga nije sprečio da se svakodnevno usavršava.
Naprotiv, u svojoj dosadašnjoj profesionalnoj karijeri objavio je više desetina naučnih članaka, dobitnik je brojnih nagrada i priznanja, a posebno je posvećen i krivičnopravnoj zaštiti osoba sa invaliditetom u Srbiji, o čemu je i pisao u svojoj knjizi.
Dr Filip Mirić danas radi kao naučni saradnik na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu, a mi smo ga pitali kako komentariše mogućnosti koje danas imaju osobe sa invaliditetom na niškim fakultetima u odnosu na vreme kada je on bio student.
Primetno je da su mnogi fakulteti Univerziteta u Nišu dostupniji danas studentima sa invaliditetom, nego pre dvadesetak godina. Tome u mnogome doprinosi bolji normativni okvir koji omogućava da se osobe sa invaliditetom uključe u visoko obrazovanje (u tom smislu treba istaći Zakon o visokom obrazovanju, Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom), ali i unapređenje svesti o potencijalima studenata sa invaliditetom.
Danas, mogu sa ponosom da istaknem, da je Pravni fakultet Univerziteta u Nišu značajno unapredio dostupnost osobama sa invaliditetom u odnosu na period od pre dvadesetak godina, kada sam započinjao svoj akademski put. Pritom, ne mislim samo na arhitektonsku pristupačnost (uklanjanje arhitektonskih barijera), već i na dostupnost nastavnih sadržaja studentima sa različitim oblicima invaliditeta.
PROČITAJTE NA ISTU TEMU:
Sa kojim izazovima se najčešće susreću studenti sa invaliditetom? Kako je to bilo nekada, a kako danas?
U prošlosti studenti sa invaliditetom su bili suočeni sa izraženom arhitektonskom nepristupačnošću većine obrazovnih ustanova u Srbiji. Takođe, bile su pristupne predrasude i indirektna diskriminacija osobama sa invaliditetom, kao posledica loše informisanosti većeg dela akademske zajednice o mogućnostima i postignućima osoba sa invaliditetom. Takođe, kod mnogih osoba sa invaliditetom, postojao je i strah da se uključe u proces visokog obrazovanja, uz često odsustvo podrške porodice. U današnje vreme stanje je veoma poboljšano. Pre svega, u oblasti pristupačnosti samih fakulteta za studente sa invaliditetom, ali i pristupačnosti samih nastavnih sadržaja i polaganja ispita.
Na ovaj napredak uticala je i primena adekvatnih normativnih rešenja, ali svoj doprinos uklanjanju predrasuda osoba sa invaliditetom u akademskoj zajednici dali su i sami uspešni studenti sa invaliditetom svojim radom i postignućima. Ipak, stanje u sistemu visokog obrazovanja nije savršeno. I dalje postoje fakulteti koji nisu dostupni osobama sa invaliditetom, na individualnom nivou postoje predrasude prema osobama sa invaliditetom i veoma izražen problem zapošljavanja osoba sa invaliditetom nakon sticanja određenih kvalifikacija kroz proces formalnog obrazovanja. Može se zaključiti da se osobe sa invaliditetom suočavaju sa brojnim izazovima koji postaju najizraženiji prilikom zapošljavanja i radnog angažovanja.
Po Vašem mišljenju, kako bi mogao da se poboljša status studenata sa invaliditetom?
Smatram da bi se status studenata sa invaliditetom mogao poboljšati doslednom primenom postojećeg normativnog okvira, ali i određenim merama afirmativne akcije. Odlukom Vlade Republike Srbije, za svaku školsku godinu, određuje se kvota budžetskih mesta za studente sa invaliditetom, za svaki od fakulteta čiji je osnivač Republika Srbija. Veoma bi bilo značajno kada bi ovaj kvotni sistem bio uveden i za studije drugog i trećeg stepena (master i doktorske), što bi doprinelo inkluzivnosti obrazovnog procesa na svim nivoima.
U kojoj meri su danas zastupljeni stereotipi u vezi osoba sa invaliditetom (studenata, ali i zaposlenih) na Pravnom fakultetu, iz Vašeg iskustva?
Iz ličnog iskustva mogu zaključiti da direktna diskriminacija prema osobama sa invaliditetom nije prisutna u svakodnevnim profesionalnim i ličnim kontaktima na fakultetu na kome radim. Profesionalno se najiskrenije nadam da će doći vreme kada će osobe sa invaliditetom (odgovarajućih znanja, veština i naučnih kvalifikacija i kompetencija), biti izabrane u nastavnička zvanja, ne primenom kvotnog sistema, već na osnovu ličnih postignuća. Verujem da bi to bio istinski primer odgovarajućeg vrednovanja njihovih stručnih i naučnih kompetencija.
Vi ste između ostalog jedan deo svog rada posvetili i krivičnopravnoj zaštiti osoba sa invaliditetom. Po Vašem mišljenju, da li je neophodna neka izmena u samom zakonodavstvu, ali i praksi? Koja i zbog čega?
U pogledu krivičnopravne zaštite osoba sa invaliditetom posebno je značajna odredba člana 128. Krivičnog zakonika, prema kojoj i invaliditet predstavlja element bića krivičnog dela pod nazivom povreda ravnopravnosti. Kao, nedostatak krivičnopravne zaštite osoba sa invaliditetom u Republici Srbiji, može se uočiti i činjenica da invaliditet nije predviđen kao otežavajuća okolnost prilikom odmeravanja kazne za krivična dela učinjena iz mržnje (član 54a Krivičnog zakonika).
Ipak, Nacrt Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika Republike Srbije otklanja ovaj propust zakonodavca i ako ova izmena navedenog člana Krivičnog zakonika bude usvojena, to će predstavljati veliko unapređenje krivičnopravne zaštite osoba sa invaliditetom. Kada je reč o krivičnopravnoj zaštiti osoba sa invaliditetom u praksi, primetan je veoma mali broj podnetih krivičnih prijava protiv izvršilaca krivičnog dela povreda ravnopravnosti. Zbog toga, bilo bi veoma značajno kontinuirano podsticati same osobe sa invaliditetom da prepoznaju različite oblike povrede ravnopravnosti, kao i drugih krivičnih dela i njihovo izvršenje prijavljuju nadležnim državnim organima.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Šta je sve neophodno kako bi osobe sa invaliditetom bile vidljivije u sistemu, ne samo u obrazovnom već i u drugim segmentima društvenog angažovanja?
Najvažnije je da osobe sa invaliditetom budu prepoznate kao aktivni činioci društva. Iskreno verujem da ćemo imati zaista inkluzivno društvo onda kada osobe sa invaliditetom mogu obavljati poslove, u skladu sa svojim preferencijama i stečenim kvalifikacijama. Smatram da ovo nije utopijska misao, već može postati realan i održiv društveni cilj ukoliko se na njemu aktivno radi na svim državnim i društvenim nivoima. Javne politike u bilo kojoj oblasti društvenog delovanja, treba da uvaže i osobe sa invaliditetom i adekvatno sagledaju njihove potencijale.
Kakve promene bi trebalo da nastupe (u državi, društvu, u lokalnim sredinama) kako bi se veći broj mladih ljudi sa invaliditetom osnažio za visoko obrazovanje?
Da bi se povećao broj osoba sa invaliditetom u sistemu visokog obrazovanja, pored proširivanja kvotnog sistema zagarantovanih budžetskih mesta i njihovo uvođenje nasvim nivoima studija, potrebno je kontinuirano raditi na primeni asistivnihtehnologija u visokom obrazovanju. Ipak, najvažnije od svega, prema mom mišljenju je vratiti veru kod osoba sa invaliditetom u vrednost visokog obrazovanja, u važnost bavljenja naukom i u činjenicu da bavljenje naukom obezbeđuje „mesto u večnosti“ jer će stvorena naučna dela nadživeti svoje autore, koristeći napretku društva. Mislim da je to najveći uspeh svakog ko se bavi naučnim istraživanjima.
Doktorirali ste na Pravnom fakultetu te time dajete odličan primer i drugim studentima. Koja bi bila Vaša poruka njima?
Na kraju, mlađim koleginicama i kolegama bih mogao da poručim da je investiranje usvoje znanje i obrazovanje najbolja moguća investicija koja će istovremeno doprinet njihovom ličnom napretku, ali i napretku čitave zajednice. Tek tada znanje neće biti samo sebi cilj, već sredstvo za unapređenje društva u celini.
U narednom tekstu proći ćemo kroz zgrade fakulteta u Nišu kako bismo se uverili u kojoj meri su one dostupne studentima sa invaliditetom.
Projekat podržao i:
