Piše: Mirjana Milenković
Foto: Mirjana Milenković
Znate ono kada prijatelji krenu na Prvi Maj, pa jednog zaduže za skaru, drugog za piće, trećeg da napravi šopsku, četvrtog za muziku, ali to sve na kraju odradi samo jedan od njih? Onaj što ga niko ne ferma, kako mi to u Nišu lepo volimo da kažemo.
Sinoć, kako to uvek biva u prvoj polovini avgusta, počeo je glavni program Nišvil festivala.
Iako imam osećaj da je festival nikada bogatiji sadržajima i da bismo morali da se kloniramo čak nekoliko puta da bismo ispratili sve što želimo, svi negde najviše priželjkujemo taj glavni program.
Za nekoga ko je istog dana odlučio da ide i u bioskop i na festival, bilo je nemoguće da stignem baš za te prve nastupe (Nisville Jam Orkestra (SER), Vertigong (IDN) i Theo Crocker (USA)).
Zato sam, zajedno sa koleginicom Petrom, stigla tek za četvrti, kada je nastupio Brooklyn Funk Essential iz Njujorka – bend čija je muzika vrlo uspešna kombinacija džeza, fanka i hip-hop – a.
Foto: Mirjana Milenković
Toliko uspešna kombinacija, da sam među njihovim pesmama probrala i nekoliko za svoju novu plejlistu, koju iznova osvežavam svake godine nakon Nišvila.
Jer, teška sam ja priča što se tiče puštanja nove muzike u život. U stanju sam da vrtim jednu te istu stvar po stotinu puta, sve dok mi na komodama ne poispadaju šrafovi.
Ono oko čega se sinoć složismo s Petrom, jeste da par nekih stvari benda Black Uhuru sa Jamajke sigurno nećemo stavljati na repeat, a pogotovo ne kao zvono alarma, jer sam u jednom trenutku imala osećaj da se nalazim u dubokom snu, da sat zvoni, ali ja ne mogu da ustanem, jer me opseda demon paralize sna.
Da se razumemo, rege zvuk jako volim i bend je zvučao sjajno, samo mi je bilo malo kasno za njega. Ko mi je kriv što mi „idenje“ u krevet ne predstavlja više nužno zlo, nego zadovoljstvo.
Ono što je isto važno da kažem, jeste da je bend Black Uhuru sinoć dobio i nagradu Šaban Bajramović, koja se dodeljuje za najuspešnije spajanje džeza sa ostalim vrstama muzike.
MOŽDA ĆE VAM SE DOPASTI:
Na uručenje nagrade (za koje je bio zadužen pevač Dado Topić) malo smo morali da pričekamo, jer gospodin Simpson, inače, osnivač benda, neko vreme nije se pojavljivao na bini.
Dok smo čekali Simpsona, prošla mi je kroz glavu misao o piscu Slobodanu Tišmi i čuvenoj anegdoti iz 2012. godine kada su mediji objavili kako je odbio da primi NIN – ovu nagradu, dok u realnosti čovek nije ni znao da je on dobitnik.
Ponadala sam se da je to slučaj i sa našim gostom od sinoć, mada ga ne bih krivila ni da je u trenutku kada su ga pozvali da izađe na binu bio na pola sa pljeskavicom ili možda domaćom rakijom, ako je kojim slučajem odlučio da proba istu.
Elem, da se vratim ja još kratko na priču sa početka i na Prvi Maj, koji ovde ne spomenuh slučajno. Dakle,taj na kog, metaforički gledano, spadoše i muzika, i skara, i piće i sve što treba za proslavu, ničim izazvano postadoh ja:
U desnoj ruci telefon – snimam, slikam, u levoj pivo – prosipam ga posvuda, najviše po patikama koje sam specijalno obula prvi put za prvo veče Nišvila.
Dok sam tik pored bine sa ostalim kolegama novinarima snimala početak nastupa benda Black Uhuru, slučajno sam lupila lakat o kolegin skupi fotoaparat, i u trenutku kada je nešto krcnulo, jedina misao koja mi je brzo prošla kroz glavu, bila je: Bože, molim te, samo da je ovo bio moj lakat. Srećom, bio je. Isto, srećom – ništa ozbiljno.
Foto: Mirjana Milenković
Sve u svemu, Nišvil mi je oduvek bio neka vrsta odsustva prostorne i vremenske dimenzije, gde samo postojiš, slušaš, upijaš dobru muziku kroz kožu, kroz čula i praviš se da te ne zanima pljeskavica što se dimi u pola dva, jer zna se ko jede pljeskavice u Tvrđavi za vreme Nišvila.
Prvo veče festivala na glavnim binama zatvorio je bend Kermesz AL’ Est iz Belgije, specifičan po tome jer kombinuje melodije Balkana sa pop i rok muzikom.
Pored nastupa na glavnim binama, pomenuću nastupe i na Open i Muzej binama, ali i na čuvenom Midnight Stage – u, na kojem je zabava trajala sve do jutarnjih sati.
Uh! Ovo je tek prvi dan, šta li će sve da se desi do kraja festivala, ostaje da vidimo.
O glavnom utisku me još ne pitajte, jer kao što ne volim da me prvog dana na moru pitaju: „Kako se provodiš?“, tako ne volim ni da me pitaju prvog dana nekog festivala isto to pitanje, jer tek sam u fazi raspakivanja. Odnosno, zagrevanja.
