VELIKI OBLAK ISPUNJEN REČIMA
Piše: Velibor Petković
Mora da sam Sigmu upoznao na Filozofskom fakultetu u Nišu ali se ne sećam kako se tačno to dogodilo. U stripu naših života promiču neke slike, ali su oblačići predviđeni za reči sasvim prazni. Kada sam 1983. godine stigao iz JNA kući i počeo da studiram psihologiju, pored predavanja i vežbi redovno sam posećivao i sve događaje u klubu. Te jeseni objavljen je zbornik poezije studenata Filozofskog fakulteta pod naslovom „Ostrva“ i sećam se da sam bio na promociji.
Dokaz za to je i primerak koji stoji uz zbornik „Skok Padobranca s motkom“ članova Književne omladine Niša, na polici za knjige moje momačke sobe u starom stanu roditelja. Pretpostavljam da sam iz tog društva sjajnih mladih pesnika najpre upoznao Gorana Stojanovića, studenta sociologije, jer je i on kao i ja, pisao i za omladinske novine: najpre socrealistička „Zbivanja“ gde se nismo ni našli ni snašli, a zatim novotalasni „Grafit“ u kome smo slobodno prodisali i propisali tekstove kojih se nismo stideli. Bilo je to nešto između književnosti i novinarstva, primenjena poetika svakodnevice.
Zoran Pešić Sigma je studirao fiziku – otuda i koautorski „Fizistički manifest“ (1981), a u to vreme Filozofski fakultet bio je poput Frankenštajnovog čeda sklepanog od društvenih i prirodnih nauka, uz dodatak fiskulture ali bez filozofije! Uglavnom, osamdesete su bile godine relativne slobode i dok sam ja pokušavao da se bavim i naukom kao član redakcije i urednik „Naučnog podmlatka“, Sigma je učestvovao u osnivanju Studentskog kulturnog centra i bio njegov urednik i direktor.
On i njegova pesnička ekipa bili su tri godine stariji od moje generacije, a u mladosti to su eoni razlike. Ipak, to nam nije smetalo da se družimo i zajedno pijemo kafu i smišljamo različite hepeninge koji su umetnost izveli na ulicu, u tvrđavu i šetnje duž Gabrovačke reke, skromne pritoke vilinske Nišave.
Svako je išao svojim putem i kada je devedesetih aždaja rata grunula na naša vrata, Sigma je radio u Domu kulture, Goran se evakuisao u Francusku, a ja u sportsku redakciju „Narodnih novina“. Moji pokušaji da ratne i mirnodopske užase pretočim u priče, dopali su se redakciji „Pressinga“, a Sigma mi je dao ključni savet: „Imaš talenta ali književne tekstove pišeš po novinarskim pravilima, uvek u prošlom vremenu.
Prebaci to na sadašnjost, opiši sve to kao da se upravo događa.” Poslušao sam ga i postao nekakav pisac, naivan kao slikarke iz Kovačice, ali od sela u sebi se ne beži. Tako je nastala prva moja priča objavljena u Gradini 2005. godine, pod naslovom „Pisma za pukovnika“. Naslov je parafraza čuvenog Markesovog romana, s tim što počinjem drugačije: „Imao sam ludu sreću da me od depresije leči dr Karadžić“.
Sigma je imao širinu u svakom pogledu i nikoga nije doživljavao kao konkurenciju, jer je znao da svako ima svoj put i da se tuđim ne može ići. Tako je uređivao i „Gradinu“, časopis za književnost, umetnost i kulturu, najduže od svih njenih urednika u istoriji, od 2001. do 2019. godine. Ozbiljno je shvatio podnaslov časopisa i vizuelno obogatio brojeve slikama, crtežima, fotografijama i stripovima.
To je izazvalo gunđanje i negativne komentare „stare garde“ niških književnika, ali se urednik nije na to obazirao. Još od osnivanja „Pressinga“ 1991. godine, u čemu smo učestvovali zajedno sa malom ali odabranom jednocifrenom ekipom, Sigma je insistirao na strip-konkursima, tematima i festivalima. Činio je to i kao urednik „Niškog analitičara“, a kao urednik „Gradine“ učinio je da strip postane potpuno ravnopravan književnim tekstovima, a da u tematskim brojevima bude u blagoj prednosti. Nije slučajno što je „Strip Pressing“ započeo život 2001. godine, baš kada je i Sigma izabran za glavnog urednika „Gradine“.
Imao sam sreću da sam poslednjih desetak godina intenzivno sarađivao sa njim na Književnoj koloniji Sićevo, a pogotovo od 2017. godina kada smo predsedavali njenim Savetom. Najveća čast pripala mi je kada smo zajedno promovisali naše drame u programu „Iza zavese“ Niškog kulturnog centra, na Svetog Arhangela Mihaila 2013. godine: Sigminu SF „Prodavnicu smrti“ i moju beketovsku „Kod Godoa i njegovih“ uz pomoć petoro odličnih niških glumaca.
Dok čekamo prvu „Gradinu“ bez Sigme u XXI veku, poslednju koju je on uređivao, i temat o industrijskom stripu o Srbiji koji je on dogovorio, padaju mi na pamet stihovi Džona Dona, moto romana „Za kim zvono zvoni“ Ernesta Hemingveja:
“Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina;
svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed
tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka
smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni; ono zvoni
za tobom.“
Ostrva ili „padobranci s motkama“, veliki ljudi ostavljaju nam divovske bele oblake ispunjene rečima i slikama. Na nebu iznad nas oblaci Gorana Stojanovića i Zorana Pešića Sigme plove zajedno. U tom stripu nema smrti, ima samo poezije u iskonskom smislu stvaranja nečeg sasvim novog.
