Razgovarao: Marko Stojanović
POKUŠAVAM DA PODUČAVAM KROZ INTERESOVANJA SVOJIH UČENIKA
Ana Cočeva je bugarska strip autorka koja dugi niz godina u Sofiji vodi veoma uglednu Manga Akademiju kroz koju je pošao veliki broj strip crtača, animatora i ilustratora. Kada uz to dodamo da je u pitanju strip autorka koja gaji čitav niz crtačkih stilova i redovno isporučuje jako kvalitetna ostvarenja, čini mi da postaje jasno zašto je baš na nju pao izbor da sa čitaocima „Strip Pressinga“ podeli tajne stripovskog zanata…
Sećaš li se kada i kako je počela tvoja ljubav prema mangi? Iz ove perspektive, šta misliš da te je konkretno privuklo mangi?
Kao dete sam volela stripove mada moram da priznam da post-socijalističko tržište nije imalo mnogo toga da ponudi – bilo da su stripovi u pitanju, ili kad smo već kod toga, išta drugo. Tako da smo se svi hvatali za bilo koji vid zabave koji smo imali i uživali u tome što smo imali. Kasnije sam se više zagrejala za animaciju i htela da radim sopstvene priče. Uvek sam smatrala da je bilo logično što sam se u tom trenutku okrenula stripu. Kasnije sam otkrila da čak iako neko uživa u crtanju svog omiljenog ili originalnog lika iz neke animirane serije, jako malo ljudi zapravo radi stripove po istima – ali sam ja upravo to krenula da radim. Nisam znala tada šta je to manga (ah, ta nostalgična pre-internetska era…) mada je moja danonoćna opsesija kablovskom doprinela da pogodim stil kako treba.
Kada si shvatila da je to što radiš upravo manga, i da li je to donekle promenilo tvoj pristup?
Verovatno negde u srednjoj školi. I mislim da nije – bila sam previše mlada i samouka da oformim stil. Bio je to spor, uglavnom podsvestan proces. Otkrila sam nove tematike, tehnike i ideje, te sam iste implementirala u svoje crteže… Ono što svi mi crtači uvek radimo. Izloženost mangi je naravno u velikoj meri oblikovala moj prvobitni pristup. Ali sam onda otkrila i grafičke romane i andergraund stripove koji su takođe dosta uticali na mene. Tada sam počela da više eksperimentišem i da dublje zalazim u samu srž stripa kao medija i koje je mesto „mange“ u celom tom stripovskom kontekstu.
Kako si crtala (na koji način, kojim priborom, itd.) u početku, a kako radiš sada? Da li se išta promenilo?
Ne toliko koliko bi neko pomislio. Jesam naučila da crtam digitalno, i to relativno skoro. I verovatno ne kolorišem ručno onoliko kao što sam nekada… Barem ne u stripu. I dalje volim obične grafitne olovke. Počela sam češće da koristim tuš i pero – pera, četkice, itd. Iskreno, moj pristup i tehnike se nisu toliko dramatično promenili od srednje pa do odlaska sa fakulteta onoliko koliko jesu u poslednjih šest godina. Počela sam da gajim strast prema markerima, „brush penovima“, lajnerima, itd… Mislim da se to mahom desilo pod uticajem prijatelja i zato što je taj konkretan crtački pribor pristupačniji i raznovrsniji od drugih.
Kako prilaziš radu na novom stripu? Da li bi nas provela malo kroz proces, korak po korak?
Bojim se da da mi je pristup prilično konvencionalan. Prvo počnem sa dizajnom likova ili, ako takođe pišem i scenario, sa grubom verzijom scenarija. Isprobavam razne tehnike i stilove i uglavnom uvek radim umanjene skice stranica. Trudim se, što bolje mogu, da se ne preforsiram ni na jednoj fazi rada (što mi se često dešava) ne bi li zadržala svežinu u svim fazama rada.
Dok si radila mange, da li si ikada razmišljala o poreklu iste?
Zapravo me dosta interesuje ta tema. Manga, kao vid strip umetnosti koja se razvila u Japanu, ima dosta zanimljivih veza sa lokalnim umetničkim formama, poput kaligrafije, poezije ili pozorišta. Ovi uticaji mogu da se pogotovo pronađu u strukturi pripovedanja, kompoziciji table i pripovedačkom ritmu ovih stripova i spadaju u preovlađujuće karakteristike mange (za razliku od površnijeg tropa „velikih očiju, malih usta“).
Diplomirala si na Likovnoj akademiji, smer Restauracija. Koliko ti je to pomoglo u bavljenju onim čime se baviš danas?
Odgovor bi bio nimalo – budući da sam htela da radim ilustraciju i animaciju ali zbog raznih komplikovanih i suludih razloga nisam.
Smem li da pitam koji su to bili komplikovani i suludi razlozi?
Uglavnom to da sam bila zbunjena osamnaestogodišnjakinja koja je prekasno otkrila crtanje i iz nekog razloga sam stalno ponavljala sebi da ne mogu samo to da radim godinu dana pre nego što upišem fakultet. Uz to, volela sam svoje predavače i odbijala da upisujem bilo šta drugo (što bi bilo prikladnije za ilustraciju, koju sam htela da radim).
Šta su tvoji profesori sa Akademije mislili o tome što se baviš stripom? Jesi li imala podršku?
Mislim da se o tome nije mnog govorilo, pravo da ti kažem. Studirala sam Restauraciju, što je više nešto kao mešavina nauke sa umetnošću negoli ilustracija ili klasično slikarstvo. Jesmo mi imali časove crtanja i slikanja, ali su mene interesovali crtanje figura i klasična umetnost, te smatram da se ta dva nisu nešto mnogo kosila međusobno. Rekla bih da, ako je neko uopšte nešto mislio, pogotovo moje kolege, to je da sam ja totalna štreberka. Mada, od drugih kolega sam čula da su imali sukobe sa svojim profesorima na Akademiji po pitanju stripa i da ovi potonji nisu baš davali puno podrške. Kao predavaču, malo mi je teško to da shvatim. Mnogo je lakše da se nađeš negde na pola puta sa učenikom i da probaš da ga podučiš onome šta znaš kroz njegova interesovanja. Shvatam da ima tu prostora za tzv. Akademsku likovnost (da li taj izraz uopšte postoji na engleskom?) ali smatram da bi danas trebalo da ima prostora i za ilustraciju, strip, grafički dizajn, razvoj video igara i slično.
Naš zajednički prijatelj Daniel Atanasov mi reče da si, poput njega, samouka na polju stripa. Jel ovo razlog zašto si pokrenula tvoju Manga Akademiju?
Da, donekle. Takođe sam to uradila zato što su mi bili potrebni prijatelji koji crtaju (Smeh). U to vreme sam svima dosađivala jer sam mlela i mlela o stripu. Uvek sam se vodila mišlju da ako ti treba nešto što nemaš, onda ga napraviš sama. Zbog toga sam prošla kroz dosta ludih situacija.
Kao na primer…?
Pokretanje oglasa u novinama da pokrećem fan-klub za „Sailor Moon“ sa četrnaest godina (da podsetim – ona drevna pre-internetska vremena). Teranje prijatelja da se pridruže, čak iako ih to očigledno nije interesovalo. Onda sam bila bombardovana pismima i odgovarala na ista raznim ljudima o luckastim, svakodnevnim stvarima, umesto da vodim klub. Kasnije rešavanje da budem deo ekipe ludih dvadesetineštogodišnjaka koji su organizovali našu prvu „zvaničnu“ anime konvenciju. Nismo imali iskustva, ni sponzore, a ni ikakve ideje kako da ih nabavimo. Mislim da smo prve tri konvencije odradili sa nultim budžetom. Razgovor sa pravim firmama i timovima za odnose sa javnošću u pokušaju da ih ubedim da smo profesionalci (Smeh). Kao i to da sam bila ubeđena da mogu samoinicijativno da počnem da predajem o stripu kao i da vodim sopstveni biznis baziran na tome i na pravljenju jeftinih i ne preterano maštovitih minđuša. Mislim, šta li mi se tada motalo po glavi…?
Sećaš li se kako si pokrenula Manga Akademiju? Jesi li imala zebnju pre nego što si krenula, koliko petlje ti je trebalo da tako nešto pokreneš?
Kad sad pogledam unazad u prošlost, kao i na druge ljude koji danas počinju samostalne poslovne projekte, mislim da nisam imala pojma šta zapravo radim i da je to verovatno najodvažnija stvar koju sam ikada uradila. Nisam se tako osećala kada sam počinjala, doduše. tad mi je sve bilo uzbudljivo. Uz to, počinjala sam na malo, pa i nije bilo tako strašno. Može se reći da sam zagrizla preveliki zalogaj – mislim, jedva da sam bila prosečni crtač sa jako malo iskustva bilo u predavanju bilo u izradi stripa. No, na neki način sve što je vredno uraditi jeste preveliki zalogaj. Treba da budeš pomalo luda, pomalo arogantna ako ti je draže, da počneš nešto veliko. U redu je sve dok to shvatiš, i dok shvatiš da je sve to zapravo igra. Zadnjih šest godina, čak i pored moje skromne veštine i iskustva, upoznala sam toliko ljudi i videla kako menjaju mišljenja o stripovima. Većina nije došla do profesionalnog bavljenja stripom, ali većina jeste izrasla u ljude koji ne samo da uživaju u stripu, već ga i cene. Na neki način smatram da to što radim u Manga Akademiji ima veći značaj i jači uticaj no svi moji umetnički radovi zajedno.
Dakle i dalje je sve samo igra? Sa svim tim ljudima koji zavise od tebe? Da li možeš da tek tako da odeš kad god prestane da ti bude zabavno, ako se to ikada desi? Igre pružaju tu mogućnost…
Kad kažem da je sve to zapravo igra mislim na to da ne pokušavam sebe i svoje ambicije da shvatim previše ozbiljno. To ne znači nužno da gledam na svoje odgovornosti na isti način. Možeš da svom poslu priđeš kao igri a da istovremeno ostaneš pouzdana. Tako se lakše razvijaš i učiš jer je igra ono što deca koriste da istražuju svet oko sebe. Naravno ne bih samo odustala usred posla tek tako ali se trudim da budem svesna sopstvenog mentalnog stanja. Podučavanje je takav posao da treba da budeš „zarazan“ sve vreme – tvoj uticaj na ljude sa svime što radiš i kažeš je neverovatno snažan… A ako smatraš da te predavanje ne čini srećnim, ako te ne uzbuđuje i ako si izgubila hrabrost i veru u sebe – onda da, trebalo bi da odustaneš. Tako ćeš učiniti manje štete nego prenošenjem svoje negative.
Da li bi opisala Manga Akademiju našim čitaocima? Kakav je sistem, kakvi su kursevi, kakav je tvoj sistem rada?
Manga Akademija ima više strukturu klasične škole negoli crtačkog kursa (iako je razmera znatno manja). Dakle kursevi traju cele godine, sa prilično određenim programom gde se svaka lekcija nadograđuje na sledeću. Većina kurseva koje sam ja pohađala (tipa jezik ili crtanje) imaju pristup „gomilanja informacija“ – cilj im je da ti natrpaju koliko god može informacija ili vežbe u glavu bez mnogo obzira na to kako sabijanje znanja napreduje. Drugim rečima, retko kada se bave time koliko su zapravo efektivni, zabavni ili edukativni (u širem smislu). Ne zadovoljavam se učenjem nekoga da korak po korak crta generična manga lica (iako, veruj mi, mnogi od mojih učenika to žele). Trudim se da im pomognem da razviju razumevanje procesa crtanja, mange i stripova, toga kako su nastali i kako funkcionišu. Po meni umetnost je čvrsto povezana sa tim ko smo mi kao osobe… Osetljiva je i lako se raspada. Naša umetnost treba da raste sa nama, a i mi treba da rastemo sa njom. Postaje fantastična tek onda kada nam pomogne da vidimo dalje od sopstvenih granica i da ista osećanja prenesemo drugome. Čemu umetnost ako ne znamo da cenimo svoj rad i delimo ga bez sramote ili frustracije? Čemu veština ako ne umemo da njome izrazimo apstraktna osećanja i ideje? Čemu savršen crtež ako je isti kao i stotinu savršenih pre njega? O svemu ovome razmišljam kada pristupam podučavanju. Edukacija umetnika znači edukacija osobe. A da, i trebalo bi da da bude zabavno.
Kako je rad u Manga Akademiji uticao na tvoj rad?
Teško pitanje, s obzirom na to da ne stižem da crtam kao ranije zbog svog onog vremena koje provodim na Akademiji. Ali takođe – dosta uticaja je bilo pozitivno. Mnogo sam naučila o crtanju i stripovima – ne samo po pitanju sirovog znanja već i o tome kako razmišljamo o samom stvaračkom procesu. Ozbiljno, probaj da malo predaješ pa onda pričaj o talentu i napornom radu… Nije tako jednostavno. Videla sam talentovane ljude koji traće svoje sposobnosti i zaostaju, videla sam kako manje talentovani postaju bolji od ostalih kroz čistu upornost. A videla sam kako mukotrpni rad prosto oduva kommbinacija nikakvog iskustva i ogromnog talenta. Bezveze je, ali to je život. Moramo da se nosimo s tim. Dakle, da se vratim na tvoje prvobitno pitanje, mislim da mi je rad u Akademiji pomogao da se nosim sa takvim problemima, između ostalog.
Kada se vratiš kući nakon što si ispravljala crteže nekih (svih) učenika, da li ti je teško da sama sedneš i crtaš svoje radove? Da li dođe vreme kada se osećaš prezasićenom crtanjem zbog rada u Akademiji, i ako je tako, kako uspevaš da to prevaziđeš?
To mi je zapravo dosta pomoglo oko sopstvenog rada. Nekada je jako teško imati objektivni, spoljni pristup sopstvenom radu, pogotovo sa pripovedanjem. Kad sam u blokadi sa pričom ili želim da se nateram da je objektivno sagledam, pomislim „Šta bih rekla da je ovo neki moj učenik nacrtao?“ Kritika, čak i konstruktivna, je znaaaaatno lakša od toga da zapravo sedneš i uradiš nešto (Smeh).
Da li smatraš da ima razlike u tome kako se ophodi prema muškim, a kako prema ženskim autorima u stripu danas?
Imam malo iskustva u stripu van njegovog relativnog nepostojanja ovde u Bugarskoj. Lično sam imala dovoljno sreće da se prema meni ophode sa poštovanjem barem što se mog pola tiče (mada su predrasude oko stripa i pogotovo mangi mnogobrojne). Međutim, znam da to širom sveta nije slučaj. Sa vedrije strane, mnogo je uspešnih crtača web stripova koji su žene te pol ne igra neku posebnu ulogu kod čitalaca kao što, pretpostavljam, to čini kod drugih crtača ili izdavača. No, toliko je žanrova i stilova stripa, te ne mogu da kažem kakav bi osećaj bio da sam žena-crtač koja crta ili piše, recimo, „Betmena“. Sigurna sam da bi bilo teško ući u pojedine ogranke strip industrije.
Na kakve predrasude o stripu i pogotovo mangama si lično nailazila?
To je etiketa, kutija koju ne smeš da napustiš. Ljudi obožavaju da etiketiraju druge a mrze kada se to njima radi. Ako crtaš stripove, onda nisi pravi umetnik i ne možeš da crtaš ništa drugo. Ako voliš ili crtaš nešto inspirisano mangama, nisi pravi strip autor. Sve što radiš jeste i mora da bude manga. Često me pitaju kakve mange radim a ne kakve stripove ili koji posao radim. Ali najgora je pretpostavka da te samo interesuju i definišu samo stripovi lii manga – ne knjige, filozofski pravci, ideje. Smatram da su žanr, stil ili medijum u kojima radimo veliki deo toga ko smo, ali nas to ne definiše kao ljude.
Znam da je tebi bitno da budeš u sinhronizaciji, da to tako nazovemo, sa materijom na kojoj radiš. Međutim, ako radiš u industriji, često ne postoji taj luksuz. Da li bi mogla da radiš na nečemu što te ne interesuje ili sa čim se lično ne slažeš, ako bi ti to bilo deo plaćenog posla, odnosno dugoročnog projekta gde si upošljena? Odnosno, moje pitanje bi bilo da li profesionalac može sebi da priušti takve principe?
Smatram da je deo toga da si profesionalac to da možeš da otkriješ i nešto u čemu uživaš u sklopu projekta koji te ne interesuje. Naravno, nije to uvek moguće, ali svaki profesionalac sa kim sam razgovarala se po tom pitanju slaže (a tu je i moje iskustvo). Meni ne smeta prihvatanje nekog blesavog reklamnog projekta da biH platila račune – verovatno ne štetiš mnogo drugima i sebi time što pomažeš u prodaji tostera. Možda nije baš maštovito, ali možeš da probaš da radiš okolo toga onoliko koliko možeš. Naravno, kao i kod svih drugih, i kod mene ima nekih stvari koje nikada ne bih pristala da radim. Ako bi to projekat, i pored svega, zahtevao od mene, povukla bih se. Verujem da mogu i treba da postoje principi kojima se rukovodimo i da je dobro razmisliti o sopstvenim granicama. Granica ponekad ume da bude jako tanka.
Kažeš da je strip industrija u Bugarskoj maltene nepostojeća. Šta je sa bugarskom strip scenom? Ako bi morala nekome iz inostranstva da je opišeš, kako bi to uradila?
To sam morala da uradim sasvim nedavno i opisala sam je kao haotičnu. Ona postoji i smatram da je prilično interesantna mada je, nažalost, jako mala. Imamo malo ovoga i malo onoga. Uticaji se mešaju i sudaraju, ima retko više od par ljudi koji rade u istom stilu – neki su više klasični, neki jedva da su strip, neki su više „andergraund“. Većina ih je samouka – ako ne u crtanju, onda zasigurno u stripu. To ne znači da su loši, samo da je teško da se od njih dobije jedan dosledan sveukupni stil za bilo koju od datih grupa. Smatram da je to nekako zabavno, ali takođe je i pomalo tužno. Jako je teško bilo kojoj strip sceni da postoji sama od sebe – trebaju nam platforme, čitaoci, fanovi, štreberi, izdavači, događaji. Bez toga, sve to izgleda kao gomila ljudi koja jedna drugima čita stripove. Neko vreme je super, dok se ne raspadne. Mada, verujem u strip scenu ovde i trudim se da se borim za nju. Ona ipak raste, malo po malo, i nadam se da će izrasti u nešto stabilnije. Treba vremena. I podrške. Treba da postoje i dobri i loši stripovi, da ti dobri postanu temelj za poštovanje novim crtačima. Da im se dive i da ih odbace, pa da izgrade nešto novo na tome. I naravno, nadam se da nećemo prosto da dignemo ruke usred svega.
O čijoj podršci pričaš?
O međusobnoj podršci ljudi koji rade stripove. O čitaocima koji podržavaju autore. O izdavačima koje se okreću lokalnim autorima. Nažalost, kao što je slučaj i sa svim ostalim, stripovi moraju da imaju svoje mesto u nekoj industriji. To je poduhvat koji zahteva vreme i novac, a neko to mora da plati.
Koju i kakvu poruku bi imala za strip autore koji danas tek kreću sa stripom?
Krenite sitnim koracima, odložite malo magnum opus. Završavajte započeto. Nek to ljudi pročitaju. Nađite puno ljudi koji se bave stripom, po mogućstvu one koje možete sresti uživo. Veze su nešto najvrednije. Jedan čovek ne može da zna o svakom događaju, prilici, kursu, osobi ili pristupu koji postoji, ali zajednica može. Upamtite da bi socijalne mreže trebalo da budu nusproizvod vaših radova, ne obratno. Čitajte puno stripova i neka budu raznovrsni – ne samo stil i žanr koji vam se najviše sviđa. Upamtite da niste samo čitalac, već i autor te razmišljajte kako se stvaraju stripovi dok ih čitate. Upamtite da su crtačke veštine bitne, ali da su tempo, čitljivost i ideje još bitnije.
Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
