STRIP JE SAN
Razgovarao: Marko Stojanović
Prevod: Marko Stojanović, Ivan Veljković
Za Francusko-belgijske autore verovatno najrelevantnija baza podataka, sajt Bedetek (Bedetheque) za Anabel Bluso kaže sledeće: Rođena je u Ruenu 1975. godine. Stripom je počela da se bavi 2005 godine, kada izdavač „Kler d Lun“ („Claire de Lune“) izdaje njen album „Vilou Plas“ („Willow Place“). Od tada sarađuje sa „Glenom“ („Glenat-om“), za koji je do sada radila na četiri serijala: „Magus“ („Magus“), „La žavanis“ („La javanaise“), „Roma“ („Roma“) i „Herakle“ („ Héraclès“). Pre stripa se bavila marketingom i drugim poslovima nevezanim za crtanje. Živi i radi u Bordou.
Koja su ti prva sećanja vezana za strip? Da li se sećaš koji je prvi strip koji si ikad pročitala?
Pa, teško je dati precizan odgovor, čitala sam zaista mnogo stripova (Smeh)! Sigurno je to neki broj iz kolekcije „Spirou” časopisa mog oca i strica, koji mi je deda nabavio, tokom letnjih praznika kada sam imala šest ili sedam godina. U tom časopisu je bilo dosta serijala koje sam čitala i probala sama da crtam – „Joko Cuno“ (Rožer Lelup), „Gaša“ (Franken), „Štrumpfovi“ (Pejo), „Nataša“ (Valteri)…
Čitaš li i dalje dosta stripova? Da li možeš da ih čitaš kao ranije, očima „običnog“ čitaoca, čisto zabave radi, ili ih čitaš kao profesionalac, gde analiziraš sve što vidiš?
Da, tačno je da ne čitam više stripove kao onda, pre nego što sam postala crtač, to stoji… Pogotovo kada čitam priče crtane sličnim stilom koji upotrebljavam! Ali je zadovoljstvo čitanja i dalje isto. Cenim da je isto i za svakog crtača ili scenaristu.
Da li te je čitanje stripova navelo da želiš da ih crtaš?
Naravno, bez toga ništa (Smeh). Često sam pokušavala da crtam Joko, Gašu, kapetana Hadoka (lakši je za crtanje od Tintina)!
Danas smo svedoci toga da se serijali „Korto Malteze“ i „Poručnik Bluberi“ nastavljaju iako su njihovi autori odavno preminuli. Da li odobravaš ovu praksu? Možeš li da zamisliš da neko drugi radi „Gašu“ ili „Tintina“ a da to nisu Franken ili Erže? Da li bi i sama crtala neki novi strip ako bi te pozvali?
Da, primetila sam to sve, i teško je imati čvrst stav o ovome! Po meni, ti likovi žive u sopstvenom vremenu, a pisanje i čitanje njihovih novih avantura, koje se dešavaju u sadašnjosti, jeste jako teško! (Dobro, za Bluberija to nije problem). Smatram da likovi nisu tek imovina autora, ali je činjenica da čitanjem novih albuma, izgledaju i zvuče znatno manje magično, i često gube izvorni duh i snagu… Samim tim, možda nije dobro da se nastavljaju… A ni ja nisam sposobna da učestvujem u avanturi tog tipa!
Kada i kako si saznala da možeš da živiš od crtanja stripova?
Uvek sam sanjala o ovom poslu, ali je to bio moj tajni san, ne baš „realističan“. Zato sam provodila puno vremena radeći druge poslove pre nego što sam se usudila da preuzmem rizik s crtanjem stripova. Jedno vreme sam radila kao ilustrator za marketinšku agenciju, i moj tadašnji šef me je zamolio da uradim pravi strip, za jednu farmaceutsku firmu… I jesam, 46 tabli, isti broj strana kao tradicionalni albumi! Nakon toga sam rešila da ostvarim svoj prvobitni san da se bavim stripom!
Dakle, gde si počela sa radom na stripu, da li je posao bio onakav kakvim si ga zamišljala? Šta se razlikovalo?
Sećam se svog prvog albuma sa pravim ugovorom („Magus“, prva knjiga). Za mene je to bio specijalan, magičan period. Nisam se premišljala kao što činim sada, samo sam ostvarivala san, potpuno slobodna. Nisam imala pritiska, moji scenaristi i crtački urednici su bili sjajni i jako fini prema meni. Tek kasnije sam shvatila šta sve posao podrazumeva. Jedno je kada dobiješ prvi ugovor, sjajna stvar, ali je teško, puno godina potom, iznova i iznova ponovo dobijati ugovore!
Jesi li ikada došla u situaciju da ti i tvoj kreativni tim imate sukob mišljenja sa urednikom? Ako jesi, šta se desilo?
Da, naravno, nekada se to dešava, ali kao što rekoh, to se rešava na demokratski način (Smeh). Mahom je to izbor većine, jer smatramo da je većina uglavnom u pravu…Uglavnom (Smeh)! Sem toga, ja nemam veliki ego niti imam mnogo samopouzdanja. Bez obzira što radim već dugi niz godina, uvek sumnjam u svoj rad, i verujem svojoj ekipi znatno više nego sebi.
Imaš li formalno umetničko obrazovanje?
Nimalo… Ja sam pripadnik prastare generacije, „autodidakt“, učila sam sve sama (zato i smatram da imam još mnogo toga da naučim). Smatram da je jako bitno da se nauče osnove, esencijalne i elementarne: perspektiva i anatomija. Naracija je drugo, nešto što nekada ne mora da se uči, što je instinktivno. No učenje osnovnih tehnika je dobra stvar, a ako posle toga uspeš da nađeš svoj način pripovedanja, e, to je nadgradnja.
Tvrdiš da imaš još puno toga da naučiš. Kao šta, na primer?
Mnogo toga. Prvo što mi pada napamet je da budem još bolja u svim aspektima. Odličan primer – konji! Neopisivo su mi teški za crtanje (Smeh)! Uz to, uvek tragam za ličnim načinom tuširanja.
Imaš li neke sopstvene priče koje bi želela da ispričaš, ili se zadovoljavaš time da radiš po tuđem scenariju?
Volim timski rad, posebno zbog svog nedostatka samopouzdanja, ali imam mnogo ideja, s tim što ne mislim da sam sposobna da ih napišem.
Jednom ti pomenuh projekat koji radim sa brojnim autorkama na serijalu „Vekovnici“, na šta si pomenula da ti to zvuči kao projekat stvoren za tebe. Da li samo radiš na projektima „stvorenim za tebe“, ili se nekada desi da i nemaš baš izbora? Šta se desi ako, iz nekog razloga, moraš da radiš na projektu koji ne osećaš kao svoj?
Zadnjih par godina isključivo radim na strip projektima koje nisam sama birala, ali su u pitanju projekti kakve volim, te mi nije baš ni bio neki problem. Znam, s druge strane, da nisam neko ko može da na visokom nivou odradi temu koja mi se ne sviđa dovoljno, što smatram da je normalna stvar. Mnogo je nas crtača, te bi trebalo da scenaristi i izdavači mogu da odaberu prave saradnike za svoje projekte!
Žene i stripovi, jel to ide jedno uz drugo? Stripovi su dugo smatrani „muškom“ umetnošću…
Mislim da je to nebitno, štaviše senzibilitet je nezavistan od polnog identiteta. On dolazi iz naše prošlosti ili istorije, kao i sadašnjosti (Smeh). Ima, doduše, onih koji smatraju da bi istu priču muškarac verovatno drugačije nacrtao nego što bi žena. Globalno gledano, žene nisu više pogođene seksizmom u svetu stripa nego u drugim profesijama, ali smatram da one same često misle da ne mogu da odrade taj i takav posao… No vremenom će situacija biti sve bolja i bolja.
Ako se ne varam, prošle godine na Angulemu je bila neka kontroverza oko Kler Vendling i manjka ženskih autora nominovanih za Grand Prix festivala, a ove godine, opet su mahom muškarci nominovani, bez ijedne žene. Da li misliš da je ovo diskriminacija žena od strane Salona stripa u Angulemu?
Dobro pitanje! Mislim da je u pitanju statistička činjenica: imas nas manje u toj profesiji, ali sada ima toliko talenata (na pamet mi pada Beatris Tiler, primarno, kao i Laura Cukeri)… Što se ovog posla tiče, da, mislim da ne bi bilo iskreno reći da nema nimalo diskriminacije – isto kao i u društvu generalno!
Kada se upoznaš nekog i kažeš mu da radiš na stripovima i od toga živiš, koja je njegova uobičajna reakcija?
Još jedno dobro pitanje (Smeh). U takvim situacijama me često pitaju šta mi je pravi posao (Smeh). Ne, ne toliko često zapravo. Smatraju da je to kul, jer nemaju pojma kakve su materijalne poteškoće koje dolaze uz rad na stripu – niti moraju da znaju. Najlepši trenuci su kada mladi priđu i pitaju me kako se to radi. Onda se prisetim vremena kad sam i ja prilazila i pitala kako se to radi, i tek se onda nanovo setim da se zapravo konačno time bavim (Smeh).
Ako mogu da pitam, kakve su to materijalne poteškoće koje dolaze uz ovaj posao koje pominješ? Da li je ikada postalo toliko loše da si se predomišljala da radiš nešto drugo – i ako jesi, šta?
Da, u pitanju su tipične materijalne poteškoće: moraš da radiš sve brže i brže za urednike, kao i da imaš dovoljno novca svakog meseca. Plaćaju me po tabli, što znači da moram da radim mnogo tabli mesečno. Teško je jer radim tradicionalno, na papiru, a mnogi drugi autori danas rade digitalno. Plus nas crtača ima puno, te je teško stalno nalaziti zapošljenje i ugovore, ali sam verovatno dovoljno ozbiljna da urednici imaju poverenja u mene (Smeh). Kako sada stoje stvari, još uvek uspevam da nalazim posao!
Jesi li se razmišljala da pređeš na digitalni crtež? Ako nisi, zašto ne?
Jesam, ali to bi značilo nabavka opreme i učenje kako se koristi… Dakle to je projekat sam po sebi, a sem toga znam da ljudi još uvek više vole rad tradicionalnim tehnikama.
Šta koristiš od pribora za crtanje i kakav je tvoj radni proces? Da li bi našim čitaocima otkrila šta se dešava od onog trenutka kada dobiješ scenario do onog kada pošalješ gotovu tablu urađenu po njemu?
Pa, mislim da svi crtači koriste približno iste metode. Prvo tragam za dokumentacijom, mahom po filmovima. Onda krećem sa postavkom, što je deo posla koji više volim jer je u pitanju pripovedanje. Onda pošaljem postavku scenaristi i crtačkom uredniku na proveru, a tek onda mogu da nastavim sa olovkom. Tu etapu potom pokažem ekipi, pa kada to prođe kod njih dovršavam stranu – sve to uz pratnju muzike (Smeh)!
Nešto posebno od muzike što slušaš dok crtaš? I da li se razlikuje od muzike koju slušaš kad ne crtaš?
Da, slušam muziku, pogotovo dok crtam. Slušam dosta toga da mi pomogne da nađem atmosferu, različite stvari. Često su u pitanju „Editors“, „Placebo“, „Cold“… Pomalo metala, tu i tamo. A nekada je u pitanju i filmska muzika…
Da li bi mogla da nam opišeš tvoj tipičan radni dan?
Budim se u šest i radim od sedam, kafa i muzika, crtam otprilike osam ili deset sati dnevno. To nije puno, ali ako bi crtala duže ne bih bila ni za šta narednog dana. Šetam se po gradskom parku nedaleko od kuće, čak i kada pada kiša. I, naravno, jedem (Smeh)!
Šta se dešava kad pritisnu rokovi? Jel se menja raspored?
Kada se približe rokovi, radim šest dana nedeljno, te mi je nekada teško da idem po strip festivalima, često su to i dogovori načinjeni nekoliko meseci ranije. Ali rokovi i postoje da se probijaju (Smeh)!
Deluje mi često da su festivali stripa u Francuskoj i Belgiji postali otegnute i umarajuće crtačke sesije za autore stripa, koje prekidaju ručkovi, večere i san – grešim li? Šta tebe motiviše da prisustvuješ ovim festivalima, kada sama kažeš da ti oduzimaju dragoceno radno vreme?
Tačno je to što tvrdiš, ali odlasci na festivale imaju i pozitivnih strana. Uvek mi je drago da upoznam druge crtače, kao i ljude koji čitaju moje stripove. Znam da sam jako naivna, ali sam kao dete pred puno ljudi, kao na Božić! No da, vraćam se sa festivala premorena, i nisam baš u stanju da mnogo toga radim u ponedeljak (Smeh). Ove ću godine ići na manje festivala i provoditi više vremena sa porodicom, kaoi radeći!
Da li postoje neki snovi kojih si se odrekla zarad crtanja stripa, i ako postoje, koji su?
Nisam odabrala ovaj posao zarad materijalnog komfora. Znala sam da će biti težak, ali je moj „luksuz“ u tome je to što radim ono što volim, i što mogu da probam da navedem čitaoce da i sami sanjanju… Meni je to najvažnija stvar na svetu.
Neki savet za mlade autorke koje tek ulaze u svet stripa, iz tvog iskustva?
Držite se svojih snova i radite marljivo, bez obzira na to šta vam kažu, a ako ste DEVOJKA, budite ponosna na to što jeste (Smeh)!
Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
