Razgovarao: Velibor Petković
„PRESSING“ 84
PANKER S ODLIKOVANJEM BRITANSKE KRALJICE
Biografija Branka Rosića, muzičara, novinara i pisca, uz to i mašinskog inženjera, zaslužuje mnogo više od intervjua – film ili žestoku TV seriju. Svirao je u kultnom pank bendu „Urbana gerila“, a zatim i u elektro grupi „Berliner strasse“. Zamenik je glavnog urednika magazina „Nedeljnik“, a objavio je i dva romana:“A tako je dobro počelo“ (2015) i „Za sutra najavljuju konačno razvedravanje“ (2018). Čitaoci su u njima prepoznali remek-dela uelbekovsko-tarantinovske poetike, ali su književni kritičari, za sada, još u prethodnom veku.
Da krenemo od neobičnih naslova tvojih romana: prvi je parafraza pesme riječkog pank benda „Paraf“, a drugi istrgnut iz konteksta vremenske prognoze na televiziji. Ironija ili neko drugo značenje?
Naslov prvog romana mi je sinuo kada sam malo odmakao u pisanju, a više pošto sam odmakao u razmišljanju o ideji romana. Naslov drugog romana mi je pao na pamet na letnjem odmoru ali nisam bio opterećen tada vremenskom prognozom nego sam zamislio poslednju scenu knjige i da šira vest o glavnim junacima bude u TV Dnevniku pre one oficijelne vremenske prognoze. Ta vremenska prognoza uvek ide ili kad počinješ ili završavaš dan čak i kad je ne slušaš i ne zanima te. Može biti zemljotres, pobeda reprezentacije, pobeda na matematičkoj olimpijadi, na letnjoj olimpijadi, poplava, ubistvo, smena vlade… ali će na kraju biti vremenska prognoza. Nisam imao nikakvo drugo značenje, ali sa takvim naslovom uvek se vuče simbolika pa i pitanja „Kad će se nama konačno razvedriti?“ Onda bih ja morao da odgovorim sa dugoročnom prognozom oblačnosti.
Objavljivanjem drugog romana „konačno“ si postao pisac – neka udruženja književnika ne primaju u članstvo nikoga ko je objavio samo jednu knjigu, pa bilo to i remek-delo. Koliko ti je dugogodišnji novinarski rad pomogao ili odmogao u književnom pisanju?
Dugogodišnji novinarski rad pomogao mi je u tome da sam imao priliku da sa najbolje „galerije“ posmatram stvari u zemlji. Jednom prilikom je jedan urednik rekao „Pazi šta pričaš posle to Roske sve stavi u knjigu.“ Nije baš tako, ali ja sam često te stvari, te prljavštine koje sam imao prilike da u nekoj vrsti direktnog prenosa vidim u redakciji dnevnih novina na neki način prebacivao u knjige uz veliku oblandu fikcije. Ali moje knjige nisu nikakve avanture i sećanja novinara. To su porodične drame, ljubavne drame, triler, politički triler, preispitivanja glavnih junaka koji se kreću u scenografiji zemlje u kojoj je kako je, tako je. Te prljavštine, često političke prljavštine, određuju na neki način i ljubavni i svaki drugi život glavnih junaka što je normalno u zemlji u kojoj je svako pitanje pa i o zagađenju vazduha čista politika. S druge strane dugogodišnji novinarski rad mi je odmogao u percepciji onih koji odlučuju u ovoj zemlji o tome šta je književnost jer po njima novinari mogu da rade intervjue i pišu tekstove ali ne i da budu romanopisci. Još ako se pokažu ne tako lošim, čak i dobrim, greh je neizbrisiv.
Fudbalska lopta i sve drugo što se vrti oko nje, uključujući život i smrt, metafora je prvog romana. Moto drugog je rečenica Endija Runija:“Prosečan pas je mnogo bolja osoba nego prosečna osoba“, a zatim se kroz tekst romana varira rečenica da su „životinje mnogo humanije od ljudi“. Ljubav prema životinjama ili stav da je čovek najgora vrsta?
I jedno i drugo. Pre neki dan sam napisao da ekološku katastrofu bolje opisuju fotografije jadnih koala i kengura požarom zahvaćene Australije nego hiljade izbeglica, tekstova, priloga iz iste zemlje. Da mnogo više te tužne sudbine lepih životinja, koje smo pratili i plakali za njima poslednjih dana i nedelja skrolujući po mrežama, utiču na ekološko osvešćenje nego razvikana Greta Tunberg. Preko životinja stižu snažnije emocije jer su one nevine i naravno da svu ljubav upućujem njima pa su one i moto drugog romana kako ste primetili. A s tim ide i ono drugo u čemu se ponovo slažem sa vama – čovek jeste najgora vrsta.
I u ovom drugom romanu moj junak shvati da se Jugoslavija raspada i odluči da ode iz nje nakon što je video prikolicu sa kravama koje vode u klanicu a on ih gleda i ne može ništa.
Britanski filozof Džeremi Bentam (1748-1832) smatrao je da poput odgovornosti lekara za pacijenta, isto tako i novinari moraju da budu odgovorni prema čitaocima. Tako je zasnovao „deontologiju medija“, odgovornost za napisanu i izgovorenu reč, a istovremeno se smatra i začetnikom borbe za prava životinja jer je tvrdio:“Nije važno da li imaju dušu, važno je to što mogu da pate.“ Da li je tvoja profesija odredila i tvoju ljubav prema životinjama ili si bentamovski duh „pokupio“ iz Londona, grada u kome je ovaj filozof živeo od rođenja do smrti?
Profesija mi nije odredila ljubav prema životinjama već odlasci kod babe u selo. Kada je bilo bombardovanje 1999. meni je na sims prozora dolazila neka divlja ptica. Valjda je ta situacija uzbudila i poremetila prirodu pa je na sims prozora stizala divlja ptica. I ja sam počeo polako da se družim s njom sa svakim novim danom sirena i uzbuna za vazdušnu opasnost. Tada mi je jedan prijatelj rekao „Treba ti drug koji nije čovek.“ I zaista, postoji deo nas iz ove naše vrste kojima je često potreban prijatelj koji nije čovek. Ja nisam nikakav osobenjak, čak sam dobar deo te životne kilometraže proveo družeći se intenzivno sa raznim ekipama. I moja žena mi kaže „Eto moraš ti na svakih nekoliko godina da pronađeš nove.“ Ali druženje sa prijateljima koji nisu ljudi, već životinje je bilo često u mom slučaju i ono je korisno i lekovito. I možda su ta prijateljstva sigurno jedna od boljih.
Glavni junak tvog novog romana je Igor Braunović, TV voditelj, jedna od retkih zvezda u moru „sitnih novinarskih riba“. Njegov glamurozni život ne spasava ga od svakodnevnih problema običnog sveta, moglo bi se reći da su njegove muke u medijskom i političkom mulju mnogo veće, pogotovo što je i njegova devojka Jovana iz tog miljea. Šta smeš da kažeš o zapletu a da ne napravimo spojler?
Uvek imam problem da opišem sopstveni roman i to nije pohvalno. I onda samo pozajmim šta je o mom romanu rekao Teofil Pančić:„U Rosićevom eksplozivnom romanu se i ljubi i ubija, ali ništa nije glamurozno kao kod Bonda, Džejmsa Bonda, nego je više balkanski (ne)zasitno: kao kad utoliš glad, ali ipak nastavljaš da jedeš, nije ti dosta. Tu je savremeni Beograd u svim svojim ospoljenjima, ljudi bez kičme, novinarstvo bez smisla, sfućkane karijere i popucale ljubavi, prostakluk bogatstva i čemer bede, izazovne tinejdžerke i ugrožene životinje, izgubljeni migranti i još izgubljeniji domoroci, te ne na posletku, premijer Srbije koji šmrče kokain i petlja s tuđim ženama. Je li to sve? Daleko od toga. Ali je dobro zamešeno, pa traži da se uzme onako vruće.“ Ili šta je rekao Filip David:„Roman o vremenu u kojem živimo, svetu zloupotrebe vlasti, izdaji profesije, dubokom moralnom padu, korupciji, terorizmu.“
Potpuno prirodno, pričajući priču o našem „običnom ludilu“, povezao si medije i problem njihove slobode i odgovornosti, sa živim blatom politike, jačanja desnice pod blagonaklonim pogledom vlasti, imigrante u zemlji iz koje bi većina mladih da emigrira, sa popularnom kulturom, velikanima rokenrola i konačno, terorizmom u svetu. Da li nam to poručuješ da avantura počinje svaki put kad prekoračimo prag i izađemo na ulicu?
Da, upravo to. Moram opet da kažem da ja imam kilometražu u maštanju i maštarijama i da nisam pisac koji zapiše samo ono što je video i koji čitavu inspiraciju nalazi u stvarnim događajima oko sebe. Ja stvarnošću podupirem fikciju u mojim romanima. Ili stvarnost pojačavam fikcijom. Ali avantura, inspiracija zaista počinje čim izađete iz svoje zgrade. Prolazite pored nemačkog konzulata i vidite redove naših ljudi koji neprestano odlaze i onda se pitate ko će ugasiti svetlo na kraju a možda baš mi koji ostajemo samo da nam ruka ne zadrhti pred tim prekidačem. Sređivao sam stan pa sam i tu video koliko je teško naći majstore jer su mnogi pred tim konzulatom ili nekim drugim i odlaze. To je jedna stvar kada vam stvarnost upali kompjuter i posadi vas za tastaturu. A druga je kad recimo idete Normandijom i vidite mladu i prelepu beskućnicu i onda se pitate zašto i kako i onda vas to odvede u radnju.
Tvoja ljubav prema Velikoj Britaniji je dobro poznata, kraljica Elizabeta II odlikovala te je Medaljom Britanske Imperije za izuzetan doprinos u promovisanju i unapređenju kulturnih veza između naše dve države. Međutim, ta ljubav nije „slepa“, ona podrazumeva i ogromno znanje o svemu što se tiče „ostrva“, od piva i viskija do jedinog britanskog ostrva koje je Hitlerova Nemačka uspela da okupira. Gde si i kako savladao to ogromno gradivo?
Savladao sam ga tako što sam bio samouk. A i što sam od početka osećao velike emocije prema Velikoj Britaniji. Kada sam dobio odlikovanje britanske kraljice održao sam govor i u njemu rekao da sam prohodao u Hajd parku u Beogradu a da sam prvi put otišao u grad sa roditeljima autobusom lejland koji je proizveden u Britaniji. I znam da smo sišli na stanici kod Londona. Tako da je možda sve bilo više od slučajnosti. Iskreno, zavoleo sam Britaniju zbog pop kulture. I preko te pop kulture sam stigao u svet knjiga, filmova, serija… Od muzike ušao sam i u druge stvari. Tako da sam počeo da čitam Džejmsa Džojsa kao klinac jer je to voleo Fil Linot iz „Tin Lizija“ a ne zato što mi ga je približila nastavnica srpskog. I onda sam materijalizovao te opsesije, kao npr. da sam zaista stigao na to jedino britansko ostrvo koje je Hitlerova Nemačka uspela da okupira i gledajući tamošnje krave napisao jednu glavu mog romana. Od tih krava koje sam spomenuo i u ranijem odgovoru opisao sam raspad Jugoslavije i odluku junaka da emigrira u London.
Čitajući tvoje romane imam utisak da si istovremeno i srpski Nik Hornbi i Toni Parsons, ali potpuno originalan i samo svoj. Ko ti je od ove dvojice bliži i da li imaš neke omiljene pisce?
Zbog privatnih razloga omiljeniji mi je Toni Parsons. Njega sam čitao i kao klinac i to kad je kao novinar pisao za poznati muzički list NME. Sećam se njegovih intervjua. Volim i Nika Hornbija. Delio sam i delim iste opsesije prema muzici i fudbalu. Ovo drugo me polako, ali sigurno popušta. Imam omiljene strane pisce. Poslednjih godina to su Džonatan Frenzen, Džef Dajer, Mišel Uelbek, Viržini Depent… Savremeni autori. Korisna štiva. I zanimljiva.
Poslednjih decenija sve je više novinara koji su i pisci, što je postojalo oduvek, ali je u našem eks-YU regionu bilo neobično. Čini se da srpska književna kritika i dalje ima otpor prema toj pojavi što se pokazuje kada žiriji za različite nagrade „preskaču“ ta dela. Da li smo mi novinari stvarno „uljezi“ u književnosti ili je nešto drugo u pitanju?
Ispada da jesmo „uljezi.“ Jedno vreme, pre nekoliko godina, hrvatske novine i magazini bili su zanimljivi jer su objavljivali kolumne i tekstove njihovih poznatih književnika. I kod nas su poželjni književnici koji tu i tamo nešto napišu za novine jer se od književnosti teško živi. Ali ako se neko od nas novinara odmetne u književnost biva odmah degradiran ili kao loš pisac ili se o njemu onako na kraju svega pežorativno govori. “Okej, probao je a sada neka nastavi ono svoje.” Na promociji mog romana rečeno je i da je moj roman neka vrsta Uelbekovog „Pokoravanja“ jer je jasno prikazao i društvene i političke tendencije i situacije i kod nas i u Evropi. Ozbiljno se bavilo migracijama i migrantima. Prolazim svaki dan pored nemačkog konzulata i vidim redove ljudi koji čekaju radne dozvole za Nemačku. Istovremeno, gledamo kako migrantska kriza menja Evropu. Tako da sam se ja u romanu kroz porodične drame bavio i ovim stvarima. Međutim, kod naših književnih kritičara, analitičara, ili uopše kod onih koji odlučuju kakva treba da je književnost preovlađuje stav i pruža se podrška srpskoj književnosti koja predstavlja levitiranje i neke autopsihološke dnevnike pisaca. Njihove zabeleške, a zapravo često i mrsomuđenja kako su se probudili, kakili i skuvali kafu i onda sati opisivanja šta im se desilo i opšta analitika. Ja sam u oba romana pljusnuo po srpskoj tranziciji. Jer znam šta su razgovori za posao, spinovanja, gubljenja posla, politički pritisci… Ali oni koji odlučuju šta treba ovde da bude književnost smatraju da angažovanost u fikciji nije dobrodošla već samo ta preispitivanja sebe i razmišljanja o svetu koji nije svet oko nas već odnos sa svojim biciklom, jabukom… Okej, nije se baš neki naš novinar u prošlosti proslavio pišući roman, fikciju, ali unapred nekoga otpisivati je budalaština.
Bifonova rečenica „Stil je sam čovek“ potvrđuje se i kod tebe. Mlađi i stariji koji ovo budu čitali sigurno žele da znaju kako učiti od drugih, a ostati svoj u svemu što radimo?
Današnji svet ne traži pojedince. Može se reći da je najbolja osobina uklapanje. Naravno da svaka zajednica, pa i stanari u soliteru traže poštovanja pravila zajednice. A i ako je postojao period u kojem se manje poštovao pojedinac onda je to ovaj sada.
Nemam ništa originalno da kažem osim toga da morate biti dobar „hemičar“ života. Da morate pronaći dobar balans. A to je učiti od drugih ali pronaći sebe i istrajati na tome. Pripadao sam generaciji koja je već u ranom pubertetu aplicirala da bude buntovna, i da se ne prihvataju pravila. Ali i tada sam učio. Spomenuo sam da sam književnost otkrio preko muzike. Dakle učio sam ipak od drugih a onda se trudio da nađem sebe i budem svoj. To nije uvek lako ali vredi uvek pokušavati i na kraju uspeti u tome.
