SVAKO IMA SVOJU ŠANSU
Razgovarao: Marko Stojanović
Jelena Kević Đurđević je ime koje je dobro poznato, kako u industriji kompjuterskih igara gde sa svojim suprugom Markom Đurđevićem vodi poznati studio „Six more vodka“, tako i čitaocima američkih izdavačkih kuća „Marvel“ i „Valiant“ za koje je uradila desetine naslovnica strip izdanja. Ipak, ovo je prvi put da o svom profesionalnom uspehu, koji bi se mirne duše mogao nazvati putem od trnja do zvezda, govori za publiku u regionu…
Kad smo dogovarali ovaj intervju, rekla si da sve poruke klasifikuješ kao „hitno“ ili „može da čeka“ jer ne znaš kud pre od posla i obaveza. Kako izgleda jedan tvoj prosečan radni dan?
Meni je svaki dan strukturalno vrlo sličan, ali se po konkretnim sadržajima odnosno zadacima razlikuje. Ustajem prilično rano, nešto pre sedam, vodim klinca do škole, oko osam se nađem sa par drugara napolju da treniramo ili odem do teretane, i oko deset sam u studiju. Oko pola jedanaest se ceo tim okupi i radimo takozvani “stand up” gde razgovaramo o tome šta treba svako da uradi tog dana. Posle “stand up-a” sednem sa svakim umetnikom i gledamo kako ilustracije napreduju, šta treba da se promeni, sa čime imaju probleme i kako oni mogu da se reše, i tako dalje. Onda na red dođu ili mailovi ili administrativni posao, i kad je sve to gotovo sednem da radim na ilustracijama. Naravno, u toku nedelje imamo par “sastanaka” na kojima se planira, rešavaju problemi i slično. Ponedeljkom ujutru, na primer, Marko, Džerald Parel (Gerald Parel), koji je naš „lead“, i ja imamo takozvani “Monday reviews” gde razgovaramo o svemu što je u produkciji te nedelje, šta treba da se promeni, šta je problematično na određenoj slici, i tako dalje. U suštini, pratimo ceo proces da bi svakom umetniku mogli da damo što bolji feedback. S obzirom da moram nešto ranije sa posla da bih pokupila klinca iz škole, nastavim posao uveče kad je klinac u krevetu i sve “kućne” obaveze podmirene. Tad završavam ostatak posla ili radim nešto svoje. S obzirom da mi se tako posao protegne na veći deo dana, naučila sam da moram da prioritizujem, pa se desi da, na primer, ne odgovorim odmah na e-mail koji mi deluje da može da čeka jer treba nešto “važnije” u tom trenutku da uradim. Ništa lično, majke mi! (Smeh!)
Koliko misliš da te je Akademija pripremila za ilustratorski posao kojim se baviš?
Nije uopšte jer nisam uspela da se upišem na Akademiju. Probala sam tri puta neuspešno da upišem ilustraciju na Primenjenoj i na kraju završila na Višoj Likovnoj studirajući Grafički Dizajn (koji jako volim ali za koji baš nemam talenat). Tamo sam ipak imala par predmeta kao slikanje i crtanje gde sam dosta naučila i vežbala crtanje, slikanje, anatomiju i kompoziciju tako da mi je to svakako mnogo pomoglo. S obzirom da sam studirala Grafički dizajn, pokušavala sam da svaki zadatak, na užasavanje mojih profesora, nekako povežem sa ilustracijom što se nekad dobro završavalo, a najčešće ne – tako da sam rano shvatila da, ako hoću da se bavim ilustratorskim poslom ili koncept artom, to što dobijem na faksu moram debelo da nadogradim svojim radom, vežbom i istraživanjem… Posebno kad je koncept art u pitanju, kao i industrija video igara, koja je relativno mlada u smislu, na primer, koncept arta kao discipline). To se slabo uči na fakultetima, i nije previše ozbiljno shvaćeno, što je prilično tužno kada se uzme u obzir koliko je mladih ljudi zainteresovano i želi da se bavi ovim poslom. Vrlo često vidim ovde, ili po svetu, da ti isti mladi ljudi završavaju na užasno skupim privatnim školama gde se jako usko obučavaju za određenu disciplinu i nemaju širinu niti bazu koje klasično akademsko obrazovanje može da da. Sa druge strane, kao što pomenuh, akademije ne prate korak sa vremenom niti proširuju svoje kurikulume da prate primenjene umetnosti dvadeset i prvog veka. Onda sve postane nešto previše polarizovano, i mora svako sam da se snađe.
Koliko to što si supruga i majka utiče na tvoj umetnički rad?
Ne mislim da umetnički utiče na mene. Možda godine čine svoje, i to da me sve više interesuju ozbiljnije teme i nekako svedeniji pristup, ali i dalje živi taj moj unutrašnji štreber koji me je uopšte doveo do ovog posla i koji i dalje uživa u svim tim fantastičnim svetovima… Tako da ne, ne mislim da je biti mama i supruga bilo kakav faktor. Logistički komplikuje stvari, jer bi mi kreativci stalno da radimo – posao nam je i hobi, a to ne možeš sa klincima. Promene se prioriteti, tu su obaveze i jednostavno želiš da budeš tu za svoje dete na uštrb možda svog posla i karijere. Sa druge strane, sve dođe na svoje mesto. Moj klinac ove godine puni deset godina, tako da se mnogo lakše organizujem nego na primer pre pet-šest godina.
Da li ti je draža funkcija predsednika „Six More Vodka“ studija ili ilustratora, i zašto?
Ja sam u međuvremenu postala Art Direktor u studiju- nikako da apdejtujem FB profil. Obe “pozicije” imaju svoje prednosti. Ja jako volim da radim sa ljudima, volim rad u timu, i to me baš ispunjava. Ljudi sa kojima radim su neverovatno talentovani i to me svakodnevno inspiriše. Kao ilustrator/umetnik si često sam – sam radiš, sam sebe kritikuješ, i motivišeš. Ako nešto ne valja, sam si i kriv. Kada radiš sa ljudima koje vodiš kroz projekat, imaš odgovornost kako prema klijentu i krajnjem rezultatu tako i prema ljudima koji rade sa tobom -onima koji slušaju tvoj feedback, i kojima pomažeš da dođu do tog rezultata koji klijent želi. To mora da se radi na pravi, konstruktivan način i tu je jednostavno “ljudski faktor” koji pravi razliku, tako da ne znam šta mi je draže da radim jer se često menja. Srećom se te dve “funkcije” ne isključuju, tako da uživam u poslu sve vreme.
Da li je tvoj suprug uticao na tvoj rad, i ako jeste, na koji način?
Apsolutno, više od bilo koga. Marko je (ovo će bezveze da zvuči, ali stvarno tako mislim) najtalentovaniji umetnik koga znam. Možda najtalentovaniji nije prava reč, i oduzima na neki način vrednost njegovog rada, znajući koliko je disciplinovan, predan i koliko radi na sebi. Sve to me je neverovatno inspirisalo, i mislim da je jako dugo direktno uticalo na moj rad i način na koji posmatram umetnost. Njegovo mišljenje mi je uvek bilo najvažnije zato što zaista cenim to što radi i poštujem njegov ukus. Na kraju, najviše sam od njega naučila. I dan-danas mi najviše znači kada mi baš on kaže da je nešto što sam uradila super. Njegov feedback je zaista neverovatan i viđam to svakodnevno na poslu, koliko ume da prenese svoje znanje mladim umetnicima. Sad, ne bi baš odgovaralo istini reći kako je sve med i mleko kad ti muž kaže da ti ruka lika na kom radiš izgleda kao patrljak i kad pita hoćeš li stvarno tu zelenu da staviš. (Smeh!)
Kako izgleda kad su oba supružnika u istom poslu – da li razgovarate o radu samo u studiju, ili se diskusija o poslu presipa i u interakciju kod kuće?
Uh, ma da. Kod kuće isto. Mi oboje volimo to što radimo, plus radimo na istom mestu koje smo zajedno sagradili. Ako ima problema, nema šanse ostaviti to ispred vrata i ne razgovarati o tome. Posebno prvih par godina, kada osnuješ studio i sve je neizvesno, ne znaš kako će sledeći mesec da izgleda, moraš da se brineš o ljudima, to su sve stvari o kojima moraš da misliš, i to nas je definitivno držalo budnima jako puno noći. Naravno, sad je sve mnogo stabilnije tako da i naše zajedničke teme za “kod kuće” su više o tome ko kako napreduje, ko ima kakvu ideju, i tako dalje…
Možeš li da nas provedeš kroz proces nastanka jedne strip naslovnice – koje su faze, koliko traju, ko o čemu odlučuje, kad je stvar završena…?
Ja sam imala sreću što sam imala super urednike, što u „Marvelu“ što u „Valiantu“, za koji sam radila poslednjih par godina. Urednik bi me kontaktirao i poslao opis ili ideju za naslovnicu na koju bih poslala par grubljih skica od kojih bi on izabrao jednu, dao svoje predloge ili korekcije. Onda bih poslala detaljnu skicu sa promenama koje su tražene i par kolor varijanti, i ukoliko bih dobila zeleno svetlo, nastavila bih ka finalizaciji. Slika je najčešće odobrena posle te faze jer već znamo u odnosu na skicu i kolor kako treba da izgleda. Ponekad se desi da kolor ili kontrast treba da se koriguje za štampu ili deo slike koji možda nije dovoljno čitljiv, i to je to. Strip urednici, barem većina sa kojim sam ja radila, znaju vrlo često tačno šta hoće, ili umeju da čitaju skicu i da pretpostave rezultat koji će dobiti na kraju, tako da nema previše vrdanja. Oni imaju rok za štampu i ograničen budžet tako da je ceo proces jasno usmeren ka finalizaciji ilustracije.
Da li se rad na izradi naslovnih strana za strip izdanja razlikuje od drugog ilustratorskog posla? Ako se razlikuje, kako se razlikuje?
Mislim da je rad na naslovnicama na neki način svedeniji i koncentrisaniji. Format je skoro uvek isti, što ne mora da bude slučaj kad se, na primer, radi o kompjuterskim igrama. Razlika može da bude da li je u pitanju narativni ili ikonični prikaz karaktera. Takođe, da li je štampani ili digitalni medij- ponekad preterani “rendering” jednostavno ne izgleda dobro u štampi, tako da sigurno ima razlike u samom pristupu. Rok je često kraći na stripovima, mada i kad su kompjutrske igre u pitanju, često se desi da sve treba da se završi juče.
Popričajmo malo o položaju žena u ovoj industriji – u stvari, da li misliš da ta tema postoji, i da je „položaj žena“ danas drugačiji od položaja muškaraca?
Definitvno postoji ali da li je opravdana ne znam. Ne znam kako da odgovorim na frazu “položaj žena”. Da su potlačene, nisu. Da li ih ima dovoljno, nema. Da se to sve više menja, menja se. Sve je više uspešnih žena i strip crtača, ilustratora i koncept artista. I to je super. Znam sigurno (sad, koliko sigurno je pitanje jer uvek postoje ekstremni primeri, ali bazirano na mom iskustvu i ljudima koje poznajem u ovoj industriji), da je ono što se računa kompetentnost i talenat, a ne pol. I da je izuzetno kompetentne ljude jako teško naći. Situacija je trenutno takva da statistički ima više muškaraca nego žena, samim tim statistički je verovatnije da muškarci dobiju određeni posao ili ih ima više na “višim” pozicijama. Kvote tu jednostavno ne pomažu nego čine situaciju gorom. Takođe, ono o čemu je jako nepopularno razgovarati ovih dana jeste muško i žensko interesovanje. U najvećem broju slučajeva ja mogu da ocenim da li je određeni portfolio žena radila ili ne. Možda po temama koje se provlače kroz slike, možda po načinu kako su slike urađene, ne znam – i ovde uopšte ne pričam o kvalitetu. Sad, mogu da dam i primere koji su suprotni ovome što sam trenutno opisala, ali oni su zaista u manjini. Ono što trenutno diktira tržište ove industrije su većinom muškarci koji igraju igre i čitaju stripove ali i to se polako menja. I ono što je super, što se možda izraženije vidi u strip svetu, jeste da je sve više žena koje pišu i crtaju stripove koje se ne oslanjaju ni na kakve “polne” stereotipove i imaju publiku koja raste. To me dovodi do zaključka da će se, ukoliko žene “proširuju” obe industrije sadržajima koji ih interesuju umesto da guraju ženske sadržaje u postojeće okvire i govore muškarcima šta treba da čitaju i igraju, mnogo više mladih žena zainteresovati i uključiti u formiranje tog tržišta -Što pasivno (što kao publika/kupci), što aktivno (kao umetnici ili pisci).
Dovoljno dugo živiš u Nemačkoj da možeš da doneseš sud o sledećem pitanju: Da li su razlike u mentalitetu između Srba i Nemaca tolike koliko nama odavde izgleda, i ako jesu, zašto misliš da se toliko razlikujemo?
Najveća razlika je u 20 centi. To je ono kada piješ kafu sa Nemcem i svako plati svoj deo ali si ti kratak za 20 centi koje sledeći put treba da mu vratiš. To je nama potpuno strano i suludo, i to je iskreno nešto na šta se nisam navikla ni posle više od decenije života ovde. Ali to je otprilike to, stvarno. Možda zbog toga što sam u Berlinu, i broja stranaca koja živi ovde, taj tipičan nemački mentalitet baš nije dominantan, niti sam ga ja nešto previše upoznala. Tako da ovde imam neki super spoj nemačkog rada i discipline te funkcionisanja države sa mešavinom ljudi iz raznih kultura. I Berlinci su slični nama Beograđanima, imaju neki nadrndan stav al’ su generalno topli. Sve je nekako individualno. Naš tim u studiju čine ljudi iz raznih zemalja – Poljske, Francuske, Hong Konga, Italije, SAD-a i što duže radim u takvom šarenom okruženju, shvatam da smo u korenu mnogo sličniji nego što mislimo. Više su nam periferne stvari i navike čudne al’ su one retko te koje prave razliku da li je neko dobar čovek ili ne.
Kad bi te neko ko danas ulazi u posao ilustratora i koncept artista pitao za neki savet, neku smernicu, šta bi ga sa mesta gde si danas posavetovala?
Mislim da je najbitnije za mlade ljude da otkriju šta tačno žele da rade a ne gde i za koga žele da rade. Da razvijaju svoje veštine u tom pravcu, da budu odgovorni i poštuju rokove – da budu jednostavno OK za saradnju. Nema tu neke preterane mudrosti – za najbolje ljude uvek ima posla. Jednostavno, rad i disciplina su ono na šta se računa… Posebno jer je trenutno sve globalizovano, i svako ima šansu. Ah da, i da su dobri ljudi. Niko neće da radi sa kretenima.
Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
