Mi smo sami sebi nametnuli status nekoga sa margine
Tekst i foto: Sara Stanojković
Iako je izložba „Novi talas–40 godina posle“ u Nišu zvanično zatvorena 25. maja, a tribina na istu temu održana u klubu Feedback čije zidove još uvek krasi štampana arhivska građa sa ove izložbe, i dalje se postavlja pitanje, da li je i kako propao novi talas? Ovo, kao i mnoga druga pitanja redakcija Pressinga postavlja Mariji Peternel koja se nalazi na čelu udruženja „Multivox“, čija je i bila inicijativa da ovaj značajan jubilej obeleži organizivanjem ovakve izložbe.
Kao izvrsan hroničar čitave post-punk epohe, sa svim predznanjem i dugogodišnjim iskustvom koje je stekla radeći u kulturi, Peternel nam na samom početku objašnjava pod kojim uticajem se novi talas uopšte razvio u gradu kakav je bio Niš. Bendovi poput Komune, Dobrog Isaka, Fleka, Partizanske eskadrile, Trivalije, Religioznih lutki, Arnold Vejna i Alhemije, nastali su kako kaže, kao „pokret bunta“ i to kroz spoznaju pravog društvenog stanja i nepravdi na kojima je počivalo tadašnje socijalističko društvo.
foto: Kristina Mitrović
Ona o Nišu govori kao o „delu sveta“ koji je osvojila novotalasna umetnost, i pored svih kontekstualnih razlika koje su postojale između SFRJ i Velike Britanije u kome je ovaj pravac nastao.: „Razvoj novog talasa u Nišu bio je uslovljen muzičkim trendovima na globalnoj sceni. To je podrazumevalo prelazak na jedan prefinjeniji i melodičniji zvuk i romantičarsku poetiku koja koketira sa religijskom simbolikom“, kaže Peternel.
Činilo se da će taj avangardni trenutak u vremenu biti budućnost Niša, i da će duh kosmopolitizma i „bratimljenja“ gradova po punk-u trajati večno, i odatle i krilatica ove izložbe: „Budućnost-Niš“. Ali, da li se u ovoj budućnosti uopšte nalazi išta, sem fotografija i po nekog plakata i stripa izloženih tog 14. maja u Nišu? Šta se zbivalo pre, a šta se zbiva četrdeset godina posle?
Budućnost – Niš
Prisećajući se perioda 80-ih, Peternel izdvaja mesta poput Naissus kluba koji je preteča Nišvila, kluba „81“ u kojem su Nišlije imali prilike da čuju, kako kaže: „sve koji su nešto značili na na toj sceni“, kao i kluba „Underground“ i „krajnje neobičnog kafića“ „Joy“ i spominje:
„Izložbe na svakom ćošku, u prolazima, haustorima, koncerti u Banovini, Sinagogi… Čitava SKC scena koja je imala bogato izdavaštvo i koju su činili Zlatko Ristić Paja, zadužen za dizajn omladinske štampe i za organizovanje izložbi sa Zoranom Pešić Sigmom, Goranom Stankovićem, Zoranom Ćirićem (Magičnim Ćirom), Zvonkom Karanovićem, i na vizuelnoj sceni Mišom Anakijevim, Rajkom Dragičevićem i Predragom Cvetičaninom.“
Na nastanak te slobodarske atmosfere, uticala je državna uprava i institucije za koje kaže da su izdvajale „poprilična finansijska sredstva“ za kulturno-umetničke programe prvenstveno namenjene mladima. Sve je, kaže izgledalo moguće ne samo zbog podrške koju su dobijali u vidu resursa, već i zbog medijske podrške jer: „Scenu pored publike uvek čini i prostor, kritika i mediji, a tih godina je sve to postojalo.“
Ističe i da takvog medijskog prostora za kulturu više nema. I da je, iako je 80-ih bilo mnogo manje medija, bilo je puno emisija sa fenomenalnom produkcijom i estetikom, zbog kojih su svi predstavnici scene „doslovno iz škole jurili kući da bi na vreme gledali ili pak slušali neku od tih emisija.“
Osim medijske podrške, i podrške institucija, postojale su i međugradske ose u kulturi, pa je pored Beograda i Zagreba (festival „Bolje vas Našli“), i Niš imao svoju Rijeku i Skoplje sa kojim se „pobratimio“. Tako su članovi Niških grupa imali priliku da upoznaju autore, producente i menadžere Riječkih grupa, ali i grupa iz Skoplja kao što su Padot na Vizantija, Mizar, Arhangel…
foto Zoran Jovanović Žuc
Naša sagovornica je izdvojila upravo taj koncert, na kome su sredinom 80-ih u galerijskom prostoru Sinagoge nastupili članovi sastava Mizar iz Skoplja, ruku pod ruku sa niškim bendovima kao što su Dobri Isak i Alhemija. Međutim, talas političkih promena koji je krajem osamdesetih usledio, kao i mnogi drugi faktori, promenio je tok novotalasne istorije na ovim prostorima. Tako je i većina tih bendova postala – prošlost.
Prošlost – Niš
Iako je novi talas bio medijski eksponiran, njegovi savremenici nisu često ili čak uopšte beležili svoj rad. To je pored političke situacije u zemlji umnogome uticalo na Nišku scenu. Tako je jedan od najuzbudljivijeg tranutka za samu Peternel, kao i za sve druge umetnike, ostao zarobljen u vremenu. Na pitanje kako i gde, ona ogovara:
„Eto tako. Velja (Velibor Petković, novinar, pisac i profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu) i ja smo pričali o tome kako nismo čuvali ništa jer nam se činilo da ćemo večno ostati mladi i da uopšte nije potrebno fotografisati i čuvati.“
Imajući u vidu činjenicu da su gotovo svi snimci nastajali u prostojama Radio Niša ili u kućnoj radinosti, štapom i kasetofonom, ne iznenađuje ni to da je malo ko uopšte imao fotoaparat. Shodno tome, beleženje svih tih trenutaka nije bila primarna okupacija. Oni koji su se pak bavili profesionalnom fotografijom poput Dušana Mitića (Cara), u međuvremenu su nas napustili, pa je samo deo njihove arhive izložen u klubu Feedback:
„Mnogi su otišli iz Niša, mnogi su otišli i zauvek, a problem je i nastao onda kada shvatila da čak ni ja nisam sačuvala nijednu fotografiju iz tog perioda osim nekoliko onih koje sam „ukrala Caru“ u redakciji, a onda je preminuo i Car.“
Izgleda da su „krahu“ novog talasa kumovali i sami predstavnici te scene jer po svemu sudeći nisu imali dovoljno razvijenu svest o tome koliko će to „zlatno doba“ rokenrola budućim generacijama uopšte značiti. Kako i sama Peternel kaže, oni su „silovito i kratko trajali“. I kako dodaje: „Neki od njih su studirali, neki nisu imali sredstava za ulaganje u opremu, a neki prosto nisu mogli da funkcionišu zajedno, tako da su se jako brzo raspali.“.
Ujedno je tada, kao i danas, velikom broju tih bendova nedostajalo samopouznadanje, bez obzira na svu autentičnost i svetle primere, poput benda „Komuna“ koji Peternel smatra najutentičnijim bendom tog vremena: „Mi smo sami sebi nametnuli status nekoga ko je na margini. Stanje stvari je bilo takvo da su bendovi iz Beograda imali mnogo više publike ovde, za razliku od niških bendova, a to je bilo tako jer smo sami sebi nametnuli to da budemo u senci u odnosu na prestonicu.“
Svetlim primerima individualne inicijative na društvenim mrežama veseli se i Peternel, jer su mnogi tokom perioda prikupljanja građe za izložbu delili svoje uspomene iz tog perioda sa svojim prijateljima onlajn. Međutim, to bi traganje trebalo da se zaustavi na pragu neke zvanične institucije koja bi se sistematski posvetila brizi oko svog celokupnog nasleđa, pa možda onda čak i novotalasnog.
O svemu ovome, kao i o činjenici da nijedna galerija u Nišu nije podržala ovu inicijativu i ustupila svoj prostor za izlaganje udruženju „Multivox“, svakako treba razmisliti. Da li je naša kolektivna nebriga za sopstvenu kulturu i duh provincije doveo do propasti novog talasa, pitanje je za starije generacije. A kako ćemo spoznati svoju sadašnjost ako ne tragamo za prošlošću, pitanje je za mlade danas.
