PUT POPLOČAN KNJIGAMA
Razgovarao: Velibor Petković
Muharem Bazdulj, pisac i novinar, otvorio je 15. Svetosavski sajam knjiga u Nišu. Tom prilikom je predstavljen i njegov najnoviji roman „Kvadratni koren iz života“. Kada su se utisci slegli, razgovarali smo o svemu što nam se činilo važnijim od banalne politike.
Oskar Vajld je pisao da “život imitira umetnost”, a ne obrnuto. Ovu popularnu tezu o značaju književnosti za naše živote, ti u najnovijem romanu “Kvadratni koren iz života” preokrećeš kao Marks Hegela, i vraćaš prvenstvo životu. Da li to znači da ti je bliži Platon i njegovo shvatanje da je umetnost samo “senka senke” ili su razlozi druge prirode?
Razlozi su druge prirode i prvenstveno su naslonjeni na logiku romana kao žanra, odnosno konkretno ovog romana kao književnog djela. Pošto je roman pisan u prvom licu, odnosno u nezaboravnoj frazi Margaret Jursenar, kao “portret jednog glasa”, svi stavovi u njemu izneseni pripadaju njegovom naratoru, a ne nužno meni kao autoru. U tom smislu, on se pomalo ispostavlja kao onaj Rubens iz Kunderinog romana “Besmrtnost” koji odbacuje “Ars longa, vita brevis” filozofiju jer ne vjeruje u prvi dio te jednadžbe, a mi zapravo ne znamo da li ne vjeruje zato što ne vjeruje generalno ili nije siguran da je sam dorastao umjetnosti kao vokaciji koja može da posluži kao pseudoreligiozna supstitucija za smisao.
U ovom romanu glavni junak Sergej Babić kreće na put u Tuzlu, dvadeset godina kasnije od antiratnog putešestvija 1994. sa ljudima koji su mu bliski po odbijanju da se prihvate oružja i učestvuju u komadanju jedne zemlje na umoru − Jugoslavije. Ovo drugo putovanje protiče kao reminiscencija onog prvog i podseća na “road to nowhere”. Nisu li, zapravo, sva naša putovanja baš to, bez obzira da li su duga dve hiljade kilometara od Beograda, zaobilazno preko Mađarske, Austrije i Hrvatske do Tuzle, ili poput Kantovog puta − uvek istim ulicama u istom gradu? (I ako jesu i ako nisu, molim te da objasniš zašto tako misliš.)
Na neki način, sva naša putovanja jesu putovanja po našoj unutrašnjosti, ali raznolikost pejzaža kroz koje prolazimo putujući možda nam pomaže da bolje i nijansiranije upoznamo sebe same. Meni su razni čitaoci – od profesionalnih kao što su prevodioci i kritičari do onih “običnih” – nekoliko puta ukazali na činjenicu koje ja i nisam bio previše svjestan: da se moje proze jako često dešavaju unutar okvira koji predstavlja putovanje. Teško mi je u tom smislu analizirati vlastiti tekst, ali u mom životu putovanja jesu privilegovani momenti i imam dojam kako sam stariji da ih sve više volim. I naročito volim sam čin putovanja, dakle čak ne toliko vrijeme provedeno na destinaciji, koliko sam čin puta od tačke A do tačke B.
Otklon od Sergeja Babića načinio si time što si ga učinio starijim od pisca Muharema Bazdulja. Da li je pedesetogodišnje životno iskustvo, koje on ima, dovoljno da se shvate uzroci propasti SFRJ i sopstvene neostvarenosti ili je mnogo lakše prepustiti se dertu i karasevdahu koji izbija i iz stihova Branka Miljkovića “Ako smo pali, bili smo padu skloni”?
Možda razlika između čovjeka u ranim pedesetim i kasnim tridesetim i nije nužno toliko značajna koliko jest značajna razlika između čovjeka koji je ratni raspad zemlje doživio kao odrasla osoba i onog koji je isti događaj doživio kao tinejdžer, da baš ne kažem dijete. Dakle, nije toliko u pitanju mogućnost ili sposobnost da se shvate razlozi, koliko jeste mogućnost da se osjeća odgovornost za ishod kakav se desio. Dertu i karasevdahu se mogu prepustiti i jedan i drugi, ali ovaj stariji bi trebalo da bude skloniji preispitivanju sopstvene prošlosti, a u ovom romanu meni je trebalo baš to, znači, ne samo narator koji se sjeća, nego koji se i sjeća i osjeća neku makar i neodređenu krivicu.
Pored pisanja, povremeno i prevodiš sa engleskog jezika, što si i diplomirao i magistrirao na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Kako biraš knjige koje ćeš prevesti i da li je prevodilački rad uticao na tvoje autorsko pisanje, u smislu strogosti kod izbora reči koje stavljaš u mozaik teksta?
U pravu si, s tim što možda nije nevažno naglasiti da prevodim i poeziju i prozu. Pominjem to, jer poeziju uglavnom biram sam, a kod proze sam, barem dosad, najčešće prevodio knjige koje bi mi ponudili izdavači, a ja bih procijenio da su mi zanimljive i inspirativne. Zanimljivo je, i možda malo kontraintuitivno, mada nije bez presedana, da mi kod mog autorskog pisanja više, rekao bih, pomaže prevođenje poezije nego proze. Prevođenje poezije više, naime, zavisi od nadahnuća i nauči čovjeka da je na važnim mjestima važno pogoditi pravu riječ.
Odrastao si u porodici okrenutoj književnosti, tvoji roditelji su nagrađivani književni autori. Koliko je takav porodični milje podsticajan za mladog čoveka da se posveti pisanju, s obzirom na to da je bavljenje poslovima čiji rezultati nisu odmah vidljivi i dalje potcenjeno u našoj sredini, odnosno našim mediokritetskim sredinama?
Pa sigurno je da je to za mene bilo podsticajno. Kuća je uvijek bila ispunjena knjigama, a i mogao sam još u djetinjstvu da pratim taj proces kad se rukopis otkucan na pisaćoj mašini (tad su kompjuteri još bili rijetkost) pretvori u knjigu. U tom smislu, možda nisam pretjerano mistifikovao “literarnu zajednicu”, kao što neke kolege u mladosti, rekao bih, jesu. S druge strane, moji roditelji su ljekari, pa nisu egzistencijalno zavisili od književnosti, kao što ih ni potcjenjenost tog posla u tom smislu nije nužno tangirala. U svakom slučaju, da nisam odrastao u takvoj porodici, sigurno je da ne bih bio to što jesam.
Novinarstvo je takođe jedna od tvojih profesija, ali srećom, ne traćiš talenat na dnevne izveštaje koji kradu vreme i snagu mnogim mladim i starijim kolegama. U svojim komentarima nikada ne ideš “niz dlaku” nikome, što verovatno stvara više neprijatelja po kvadratnom metru nego što je bilo kome potrebno. Kako se odupireš kritikama i pritiscima da “misliš malo s naše tačke gledišta”, otkuda god oni dolazili?
A znaš kako je – ja sam ušao u novinarstvo sa osamnaest-devetnaest godina, kao čovjek koji je pratio isključivo kulturu: pisao sam o knjigama, filmovima, muzici, stripu i tako dalje. Sedam-osam godina kasnije, najprije postepeno, pišući o prožimanjima politike i umjetnosti, počeo sam da pišem i te tekstove za koje ispravno primijećuješ da stvaraju neprijatelje. Meni u tom smislu pomaže to što po karakteru nisam neko sklon prilagođavanju okolini. Kad sam kao gimnazijalac prvi put čitao Šopenhauera u prevodu Sretena Marića zauvijek sam zapamtio onu rečenicu po kojoj mišljenje drugih ljudi o nama, bilo ono dobro, bilo loše, ima veoma mali realan uticaj na naše dobrobitije. Ja kad pišem želim da pišem istinu, a to što to neke ljude nervira, šta im ja mogu.
Među nagradama koje si dobio je i Nagrada “Bogdan Tirnanić”. Tako značajno priznanje obavezuje i pada mi na pamet da biti nagrađen zapravo znači dobiti na poklon “Trojanskog konja”, jer se laureatu ukida pravo na grešku. Kako se nosiš sa tim, ili jednostavno kažeš da se nose oni koji u svemu traže omašku, “pogrešan stav”, teraju mak na konac?
Nagrade su pomalo, da opet parafraziram jednu Šopenhauerovu misao, kao težak metalni oklop: osobu jake konstitucije štite, a dok se oni slabije konstitucije sruše pod njihovom težinom. Nije na meni da sudim, ali meni se čini da ja taj oklop dobro nosim.
Na kraju, može li se biti svoj u svetu u kome ništa nije naše osim “ovo malo duše” i vremena, za koje takođe ne znamo da li uopšte postoje, jer kako napisa Ričard Rorti, dočekali smo “propast izbaviteljske istine Boga i filozofije, i sada se uzdamo samo u književnost”?
Vremena su uvijek teška i uvijek se može biti svoj. Nije lako i muka je, ali se može. Plaća se cijena, ali svaki čovjek sam odlučuje da li je spreman da je plati. Ne biti svoj sigurno donosi i neke benefite, naročito vještim trgovcima, uostalom to je i arhetipska književna tema, ali na duge staze, ako čovjek vjeruje u sebe, treba i da se kladi na sebe. A književnost može da bude zgodna vrsta opklade.
