Da bi napisao dobru ljubavnu priču moraš da budeš iskren prema sebi
Razgovarao: Aleksandar Nikolić Coa
Dosta vremena je prošlo od kako su Vidojković, Stojiljković i Karanović prodrmali nekoliko generacija svojim gradskim pričama i čak, usudiću se da kažem, „navukli“ omladinu na čitanje. Nakon toga, svako od ove trojice autora otišao je dalje svojim književnim putem ostavljajući rupu za ono što se, u nedostatku boljeg termina, naziva „urbanim romanom“. Takvi romani ili zbirke priča su se dokazali kao odlična ulaznica za mlade autore u svet književnosti i njihov manjak poslednjih godina možda upravo i govori o tome da na našoj književnoj sceni, zapravo, i nema mnogo novih lica. Zato i ne čudi što je prvi roman mladog niškog pisca Nikole Markovića izazvao dosta pažnje.
Kažu da pisci, naročito u svom prvom delu, ugrade dobar deo sebe. Pošto znam da imaš obe noge, interesuje me koliko ima Nikole Markovića u liku Vuka Petrovića?
Interesantno je to sa autobiografskim momentima u prvim romanima. Koliko god da želiš da stvoriš nove likove, ne možeš da pobegneš od potrebe da ih na neki način opravdaš u svim postupcima, kao što opravdavaš sebe kad napraviš neku glupost. Valjda sam iz te potrebe da bolje razumem sebe modelovao Vuka tako da u isto vreme bude i moj saveznik i moj antipod. Osim tih fizičkih razlika između Vuka i mene, ima tu i razlika u stavovima. Iskreno mislim da je osnovna razlika u tome što ja nisam toliki cinik. Slični su nam smisao za humor, mesto rođenja i ta suluda potreba da se bavimo detaljima. Toliko se bavimo detaljima da to pleše na granici sa razumom. Vuk ima taj naivni dečački pogled na svet koji često prepoznajem u sebi. Naravno, Nikole Markovića nema samo u Vuku. Ima ga i u Senki, donekle i u Kosti. To je valjda normalno kad se igraš boga. Pitam se ponekad koliko ima boga u ljudima, i jesmo li mi njegov roman prvenac ili labudova pesma.
Otkud ideja za ovaj roman i koliko je trajala njegova realizacija?
Nedavno je moja profesorka iz gimnazije rekla da sam od onih ljudi koji prosto moraju nešto da napišu. Imam valjda tog Mefista u sebi koji me stalno izaziva na dvoboj rečima. Još kad sam, kradući znanje od starijeg brata, učio da crtam slova – kako sam tada govorio za pisanje, imao sam potrebu da se izražavam pismeno. Mislim da sam u tome bolji nego usmeno. Ideja o tome se valjala neko vreme u nekim hodnicima moje podsvesti, ali se dugo nisam usuđivao da napišem ništa duže od priče. Onda sam jedne noći sanjao naslov koji mi je zvučao simpatično, a potom dugo razmišljao o tome da nekog lika predstavim kao emotivno sakatog, kroz metaforu fizičkog invaliditeta. Konačno, kada su se u mom životu dogodile neke prekretnice, roman mi je bio svojevrstan eskapizam. Bukvalno sam dve godine težio da sve te likove proživim, da bih mogao bolje da ih napišem. Nakon dve godine kada sam udario „final touch“ rekao sam da više ne želim ništa da menjam. Ne znam je li to bio dobar korak, ali sam makar osetio da sam priču zaokružio. Možda bih nešto sada drugačije rekao, ali smatram da to ne bi bilo fer prema onom meni koji je želeo da se liši svoje priče. Ideju sam crpio iz svoje podsvesti, ali i iz ljudi oko sebe, gradova, neuspelih ljubavi i stalne potrebe balkanske dece da pobegnu iz balkanske kože.
U ovom dobu interneta poprilično je dostupno svima da piskaraju po blogovima, portalima i Fejsbuku ali koliko je teško mladom autoru da zapravo nađe pravog izdavača?
Što bi reko Njegoš – „Vrijeme je majstorsko rešeto“. Šta će sve od toga što je napisano vreme da proseje i šta će ostati kao važan putokaz u nesagledivo dugoj istoriji, veliko je pitanje. U vreme kada se pisalo po pergamentu, morao si dobro da promisliš šta ćeš napisati, da ne bi zloupotrebio taj vredan resurs po kome šaraš svoje tragove. Valjda su zato ljudi tada više mislili, a manje pisali. Sokrat, eto, nije napisao ništa. Hrist je možda pisao po pesku. Celokupno narodno nasleđe naših prostora bilo je usmeno. Pa ga je ipak vreme donelo nama u skute. Danas u doba interneta sve ima kraći rok trajanja. Ali to ne mora da znači da se neće možda ispostaviti da se upravo na internetu događa neki novi Platon koji svoje dijaloge vodi na društvenim mrežama. Nažalost, danas je mnogo teško doći do adekvatne i kredibilne kritike, što je ja mislim najveći problem. Traganje za izdavačem je mukotrpan proces. U eri mas-produkcije sve se svelo na osvajanje tržišta. Zato, nažalost, mnogi pisci prave kompromise, čineći time da se dopadnu izdavaču, a ne publici. Treba biti oprezan u tom moru i naći svoju struju. Pomiriti želju izdavača, literarni ukus, svoje spisateljske afinitete i suzbiti sujetu, zvuči kao dobar plan. Ja sam imao tu sreću da nađem manju izdavačku kuću, pa se nekako međusobno afirmišemo. Ako to uopšte tako može da se kaže.
Jedan od prisutnih motiva u romanu je i odlazak mladih ljudi iz zemlje. Na nedavnoj promociji knjige rekao si da nisi „fan“ te prakse ali da je razumeš. Pod kojim uslovima možeš da zamisliš sebe u nekoj stranoj zemlji i koja bi to zemlja bila?
Da bih došao do tog razumevanja, morao sam prvo da prođem jedan niz preispitivanja sopstvene ljutnje na sve koji su otišli. Desilo se jedne godine da mi je iz grada otišla tadašnja devojka, a potom i još desetak dobrih prijatelja. U jednom trenutku i brat. Onda sam se uplašeno zapitao šta ću da radim ako ostanem sam. Da li ću moći da išta menjam nabolje. Trebalo mi je vremena da shvatim da živimo u dobu globalizacije i da su odlasci i dolasci nešto što je normalno i na šta se treba navići. Uporno sam pokušavao da ljudima koji su, pljujući po svemu, odlazili iz Srbije, objasnim da će jednom možda da se vrate. Da bi trebalo da povedu računa o tome kako napuštaju podneblje na čijem jeziku će verovatno do kraja života da sanjaju. Da će jednom da se sapletu na nostalgiju. Čak se i Crnjanski nakon svih tih seoba vratio i na kraju napisao Lament nad Beogradom. Ne lament nad Kuala Lumpurom. Ne kažem da se možda neće desiti da će me život preseliti nekuda. Kad govorim o odlascima, ne mislim samo na menjanje geografije. Mislim na potrebu ljudi sa Balkana da odu uz krupne i srdite reči. A da se potom vraćaju kao neverni muževi pokajnici. To sebi nikada ne bih dozvolio. Retko ko je uspeo da u takvim afektivnim odlascima istraje. Možda Džoni Štulić. Što se tiče drugog dela pitanja, pretpostavljam da bih mogao da živim negde u Južnoj Americi, ili bilo gde na Mediteranu. Oduvek sam se divio Portugalu.
Moramo se dotaći i motiva ljubavi koji, zapravo, zauzima centralni deo romana. Kako ispričati ljubavnu priču a ne skliznuti u ljubić sa kioska?
Dobro pitanje. Često ga sebi postavim. Da se razumemo, lično mislim da prenaglašavanje emocija ne mora po svaku cenu biti loše. Na kraju krajeva, čitava tradicionalna poezija počiva na patetici. No, problem nastaje onda kada se obreš u jeftinoj patetici. Onda se iz književnosti pretačeš u šund. Mislim da je ključna stvar ukoliko ne želiš da budeš jeftino patetičan da što više čitaš. Kada sam kao brucoš kupovao knjige ispred fakulteta, sećam se da nam je jedan prodavac rekao – “pročitaj sto knjiga, sto i prvu napiši sam“. Tu, u toj literaturi koju čitaš možeš da osetiš šta je dobro, a šta manje dobro. Što više čitaš, više ti se razvija taj osećaj da namirišeš kada si skliznuo u ljubić sa kioska. Da bi napisao dobru ljubavnu priču moraš da budeš iskren prema sebi. Da dobro izvagaš šta bi hteo da kažeš i da izbegavaš zaljubljivanje u sopstvene reči koje ti deluju fantastično.
Tokom čitavog romana provlače se i različite muzičke reference. Kakvu ulogu ima muzika u tvom pisanju?
Drago mi je da si to primetio. Šta god da pišem, uvek se trudim da dočaram atmosferu u kojoj se nešto događa. Nekad, u važnim životnim trenucima, ne možemo da se setimo šta smo pričali, ko je sve bio oko nas, ali se često sećamo kako je mirisao vazduh, koja je pesma bila na radiju. Osim što mislim da je muzika uvek dobra literarna finesa za karakterizaciju likova, ne bih mogao da zamislim književno delo u kom se ne čuju zvuci. Primera radi, kad god pomislim na Murakamija, ja se prvo setim Net King Kola ili Bitlsa. Kada god čitam savremenu američku književnost, pomislim na zadimljene džez barove. Imao sam potrebu da se i moja knjiga sluša. Ako znaš da Vuk Petrović sluša Četa Bejkera, već možeš da naslutiš kako se nosi sa melanholijom. Na kraju krajeva, ta sinestezija uvek dobro dođe čitaocu.
Niš i Herceg Novi su, na neki način, glavni protagonisti knjige. Koje pisce iz Niša i Boke bi preporučio čitaocima kao najupečatljivije predstavnike ovih sredina?
Da, to sam baš imao u planu kada sam pisao roman. Da gradovi ne budu samo hronotopi o kojima piše Bahtin, već da budu personifikovani do te mere da se mogu posmatrati kao likovi koji umeju da vole i mrze, da se svete ili razmišljaju. Što se tiče savremenih pisaca, mislim da je Nikola Malović uspeo da se pozicionira kao pisac iz Novog koji ume da te natera da to podneblje zavoliš iako tamo možda nikada nisi bio. U Novom su stvarali mnogi pisci i pesnici, pa je on nekako prepoznat kao grad pisaca. Mislim da ga je svako na neki način sagledao kroz svoj objektiv, od Vuka Karadžića, Sima Matavulja do Zuke Džumhura ili Moma Kapora. Kada je reč o Nišu, smatram da je Sremac uspeo da pronikne u niške navike veoma dobro. Miljkovića verovatno ne bi ni bilo da nije imao tu potrebu da kosmopolitski pobegne iz palanačkog usuda koji katkad prati Niš. Moderni Niš je bez sumnje najbolje predstavio Zvonko Karanović u trilogiji “Dnevnik dezertera“, ali ne treba tu izostaviti ni Ćirin “Hobo“. Iako lično nisam preveliki ljubitelj te vrste istorijske metafikcije koju piše Stojiljković, smatram da se on odlično snalazi u tom žanru i da ga publika voli. Siguran sam da u Nišu postoji mnogo neotkrivenih talenata koji će, nadam se, da protresu pomalo učmalu literarnu i izdavačku gradsku scenu.
Pošto radiš i kao novinar koliko je teško „prešaltati“ se sa novinarskog na književni stil pisanja?
Iako sam dugo radio kao honorarni dopisnik u pojedinim portalima, nekada mi ne zvuči fer da se nazovem novinarom. Tim pre što sada radim u mediju, ali sve više radim poslove koji se tiču projekata i menadžmenta. Neka mi ne zamere kolege novinari koji se celodnevno bave novinarstvom, napišem i ja katkad poneki komentar, reportažu ili tekst, ali sve to farbam književnim tonom. Čini mi se da sam o novinarstvu više učio čitajući Londona, Hemingveja ili Crnjanskog, pa sam otud i povukao taj stil. Primetio sam da mi više leži reportažni stil pisanja ili kolumne, jer tu ima više prostora za lični stav. Generalno gledano, mislim da je kombinacija književnog i novinarskog stila pisanja u suštini dobra, jer tako važne životne istine možeš da uviješ u čitljiviju formu, a da to ne zvuči jednostavno i trivijalno.
Tvoji saveti mladim piscima koji sanjare da objave knjigu?
Što više čitanja. Što više pitanja.
Najpre im savetujem da se liše taštine. Savladati sujetu znači biti spreman da ti urednik kaže da je nešto loše. Da nešto treba da se preformuliše. Iako isprva pomisliš da je urednik papak koji baš pojma nema o umetnosti, vremenom shvatiš da su ti saveti dobronamerni i da postoje stvari koje zbog svoje egocentrične zaslepljenosti ne možeš da uočiš. Potom im savetujem i da budu strpljivi, a ponajviše da budu radoznali. Da se pisanju raduju kao što se deca raduju igračkama. Ne razmišljajući o tome koliki će biti tiraž, koliko će knjiga prodati, koja će biti cena. Umetnost treba da je igra. Zamislite na šta bi ličio svet da su deca profitirala od one lopte ispod prozora što je budila komšiju u vreme kućnog reda.
Ako je smrt placebo šta je onda život?
Šaka suza, vrića smija, ća je život vengo fantažija
