Intervju: Slaviša Pavlović, autor knjige „Ratnici Crne ruke – Besmrtna prethodnica“ (Prometej, Novi Sad i RTS, Beograd, 2017.)
Razgovarao: Velibor Petković
U knjigu „Ratnici Crne ruke“ uvrstili ste osam elitnih ličnosti. Po kom principu ste ih odabrali i da li je neko ostao izvan vašeg dela jer nije zadovoljio stroge kriterijume?
Odabrao sam zaslužne ličnosti iz različitih profesija koje su učestvovale u pripremama i oslobođenju Stare Srbije. Ono što je njihovo zajedničko i vezivno tkivo jeste i bliskost sa organizacijom Ujedinjenje ili smrt, pa otuda i takav naslov. Dok sam prikupljao materijal, dosta sam čitao i zapise Stanislava Krakova, koji je bio najmlađi učesnik u oslobođenju Stare Srbije. Želeći da ga uvrstim u red ovih veličanstvenih heroja upravo zbog njegove mladosti, iako se, za razliku od ostalih ličnosti nije posebno istakao, počeo sam ozbiljnije da proučavam njegov život i rad. Međutim, odustao sam nakon tekstova u pronedićevskom listu Novo vreme, čiji je on bio glavni urednik. Ne mislim da je Krakov bio izdajnik u Drugog svetskom ratu, ali likovi iz moje knjige bi se sigurno suprotstavili Hitleru, pa ne bi bilo pošteno da ga stavljam rame uz rame sa istinskim herojima.
Četnici o kojima pišete prikazani su kao istinski vitezovi Velikog rata, što zbog ideološkog sukoba u Drugom svetskom ratu i pobede komunista, nije bilo poznato široj javnosti.
Četnici su bili borbena elita Velikog rata, najbolje vojne jedinice u Evropi. Štampale su se razglednice sa fotografijama četničkih vojvoda i njihovih odreda, a svoju popularnost zaslužili su kako borbenim podvizima, tako i ponašanjem u društvu. Nažalost, tu njihovu popularnost zloupotrebili su gerilci u Drugom svetskom ratu. Želeći da privuku što veći broj simpatizera, ali i da budu veći u očima naroda, preuzeli su naziv četnici, iako ih vojne veštine i delatnost u društvu nikako ne povezuje sa svojim imenjacima iz Velikog rata. Nakon rata, komunisti su u svojoj propagandi u potpunosti okaljali ime koje je nastalo još u 19. veku.
Da li je Vojislav Tankosić najpoznatiji srpski gerilac zaista bio tako neustrašiv i preke naravi, da su ga se plašili i političari i policajci?
Vojvoda Tankosić je, po opisima, bio čovek uvek spreman i za kavgu i šalu. On je živi heroj svog vremena, istinska ratnička veličina, izuzetno sposoban vojskovođa i izvanredno obučeni gerilac. Koliko ga je narod voleo, toliko su ga se mnogi političari plašili, jer je bio spreman da se obračuna sa svakim ko radi protiv interesa Srbije. Kada bi neko poslanika bio oslobođen afere (a i tada su sudovi radili po nalogu Vlade), Tankosić bi ga obično pozivao na dvoboj, pretio ili čak tukao. Srpski konzul u Grčkoj je dobio dobre batine pokušavajući da opravda blagi stav države povodom aneksije BIH 1908. godine. Častio ga je i sa rečima „da je nitkov koji nitkovske poslove svršava.“
Rođen kao Jovan Stojković u selu Martolci, u današnjoj BJR Makedoniji, vojvoda Jovan Babunski je od seoskog učitelja postao strateg bez izgubljene bitke. Malo je poznato da je njemu u čast ispevana pesma „Spremte se spremte četnici“ 1907. godine. Koji su ga podvizi najviše proslavili i kako to da je heroj koji je preživeo klanicu Prvog svetskog rata umro od gripa?
Poznat je kao vođa „Letećeg odreda“, najuspešnije jedinice na Solunskom frontu. Uvek je bio iza položaja neprijatelja, vršio diverzije, prikupljao podatke i, naravno, pobeđivao u sukobima. U jednom periodu predvodio je i puk Afričkih lovaca, tamnoputih ratnika iz francuskih kolonija, pa je uspeo i da spase celu jednu francusku diviziju od sigurne klanice.
Tokom četničke akcije 1903-1912. godine potpuno je porazio VMRO od čega se nikada nisu oporavili. Nažalost, zvanična verzija njegove smrti jeste da je umro od gripa, iako je veći deo života proveo po šumama. Druga verzija jeste da ga je država, kao jedinog preživelog crnorukca poslala u misiju razoružavanja u Makedoniji, koju je uspešno završio. Međutim, tada je ranjen u nogu i dok je bio na oporavku, država ga je optužila za navodni ratni zločin, što je bilo iskonstruisano kao i Solunski proces. Čovek koga je general Saraj proglasio za istinskog heroja, a Arčibald Rajs nazvao moralnom gromadom, odbio je lečenje i umro od sepse, sa rečima da se džabe borio. Država je pocepala tužbu nakon njegove smrti.
Vojina Popovića – Vojvodu Vuka, savremenici su opisivali kao junaka koji je vredeo više od divizije, a posebno su isticali njegovu hrabrost u borbama bajonetima – „prsa u prsa“. Osvajač Kajmakčalana naredbom Vrhovne komande poslat je da sa svojim vojnicima juriša na Sivu stenu, bez artiljerijske pripreme i makaza za sečenje bodljikave žice. Čini se da je njegova smrt priželjkivana u najvišim krugovima, od strane prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića i predsednika vlade Nikole Pašića?
Kobna greška vojvode Vuka bila je pretnja upućena vlsti u Solunu, da se ostave politike i da gledaju kako da oslobode zemlju, inače će im od doći sa Dobrovoljačkim odredom da ih nauči pameti. Koliko je to stanje bilo ozbiljno govori i činjenica da je vojvoda Mišić bio u kućnom pritvoru, jer se nije slagao sa Aleksandrom. Vojvoda Vuk je bio čuvar arhiva organizacije i predvodnik elitnog odreda koji je održao srpsku vojsku u povlačenju i čuvao prestolonaslednika sve dok nije stigao u Solun. Nije postojao puk koji bi se mogao suprotstaviti njegovom, pa su ga morali ukloniti da bi put do Apisa bio bezbedan. Prvo su mu davali zadatke sa kojih se vojnik ne vraća, ali on je nekako uspevao i da izvojuje pobedu, pa je očigledno rešenje bilo da ga neko od poverljivih uhoda ubije s leđa u borbi.
Ima li ta omraza između prestolonaslednika Aleksandra i vladajućih političara s jedne, i organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ kojoj je urednik „Policijskog glasnika“ Naum Dimitrijević pogrdno nadenuo ime „Crna ruka“, s druge strane, dublje korene? Da li je atentat na Franca Ferdinanda zaista bio njihovo delo i stradanje Srbije posledica tog nepromišljenog čina ili je to bio samo izgovor za obračun sa snažnom patriotskom organizacijom koja je ugrožavala i dinastiju Karađorđevića?
Naum Dimitrijević je preveo jedan austrijski tekst i tada upotrebio izraz Crna ruka, kako ih je nazvao austrijski novinar. To je bio skandal u tom trenutku, ali dublji koreni ne postoje, jer je 1911. godine, kada je organizacija osnovana, najveći donator bio princ Aleksandar. Sarajevski atentat zasigurno nije delo Crne ruke, iako postoje indicije da je Tankosić učestvovao u tome, jer je obučio atentatore. Međutim, i ta priča je kompleksna, s obzirom da su tada mladići iz Bosne dolazili u Beograd i prijavljivali se za vojnu obuku, što su oficiri rado i činili. Da je on to zaista želeo, poslao bi nekog od svojih četnika, koje možda ne bi ni uhvatili, a ne adolescente. Apis je čak pokušao da zaustavi atentat i poslao Đuru Šarca i Rada Malobabića u Sarajevo, dok je srpska Vlada obavestila Austrougare o namerama atentatora. Nažalost, mnogima u Austriji je odgovaralo da Ferdinand bude ubijen.
Mustafa Golubić je svojom biografijom nadmašio sve književne i filmske junake, spojivši članstvo u „Crnoj ruci“ sa komunističkim idealima, Apisa i Staljina, bio je ljubavnik Grete Garbo i Fride Kalo, organizovao likvidaciju Lava Trockog i bio noćna mora kralja Aleksandra. Kako se dogodilo da čovek takvih sposobnosti padne u ruke beogradske policije na samom početku nemačke okupacije 1941. godine i nije li već tih dana Tito otpočeo obračun sa Staljinom, ne birajući sredstva?
On je bio hapšen više puta, najpre od naše vlasti, potom ga je Gestapo uhvatio tridesetih godina, ali on je uvek bio čovek sa tuđim identitetom, tako da su ga posle ispitavanja puštali. To se desilo i u Beogradu, oslobođen je, ali je na izlasku iz zatvora sreo Dragog Jovanovića, ozloglašenog šefa Nedićeve policije, koji ga je godinama ranije tražio po svetu, po nalogu Aleksandra Karađorđevića. Ta nesreća da se Mustafa susretne sa čovekom koji ga dobro poznaje i kojeg je nekoliko godina ranije pretukao u Beču, bila je kobna po njega.
Misteriozni pukovnik Božin Simić učestvovao je u svim važnim događajima, od Majskog prevrata 1903. godine, preko Sarajevskog atentata i Solunskog procesa, do zasedanja AVNOJ-a i sukoba sa Informbiroom. Bio je toliko uticajan da je nagovorio Britance da bombarduju Sofiju, prestonicu fašističke Bugarske, a ipak je umro prirodnom smrću u dubokoj starosti, 1966. godine u Beogradu. Šta ga, osim toga, čini najuspešnijim članom „Crne ruke“?
Ja sam ga upravo zbog prirodne smrti nazvao najuspešnijim članom, jer je za njegove prijatelje iz organizacije to bila retkost. Naravno, bilo je još onih koji su umrli prirodnom smrću, ali su se povukli nakon rata. Simić, za razliku od njih, bio je aktivan celog života i uvek se dočekao na noge. Bio je stalna obrada nemačke obaveštajne službe i pre Velikog rata, a nakon rata su ga i Britanci uhodili. Bugari su pokušali da organizuju atentat na njega u vozu, 1946. godine.
Nadežda Petrović je u srpskoj istoriji poznata kao slikarka koja je studirala u inostranstvu i ustanovila Likovnu koloniju u Sićevu kod Niša, ali je bila i jedna od tri žene koje su osnovale „Kolo srpskih sestara“; u najtežim danima Velikog rata postala je bolničarka i preminula u valjevskoj bolnici 1915. godine. Vi ste je u vašoj knjizi nazvali „četničkom muzom“, što znači, pretpostavljamo, da je imala i vojne zasluge?
Nadežda je bila muza četnika u pravom smislu. Od samog početka priprema za oslobođenje Stare Srbije na različite načine je učestvovala u akcijama, čak i nekim špijunskim. Sakupljala je novac za brašno ugroženim srpskim porodicama u Makedoniji ali su od tih para kupljene puške za komitske jedinice. Njen stalni pratilac u takvim misijama bio je Voja Tankosić, a u njenoj kući u Beogradu okupljalo se društvo poput Apisa, Nušića, Dučića, vojvode Vuka…
Milan Rakić, proslavljeni srpski pesnik i elitni diplomata po Andrićevim rečima bio je neprevaziđen i po gospodstvu. Međutim, osim dobrovoljnog učešća u oslobađanju Kosova i retke časti da se njegova pesma „Na Gazimestanu“ recituje pred njim kao nepoznatim vojnikom, dao je i značajan doprinos četničkoj organizaciji. Zbog čega ni on nije bio po volji kralju Aleksandru Karađorđeviću?
Aleksandar nije voleo ljude koji su izgrađene ličnosti. Voleo je poltrone i ulizice, a Rakić to nikada nije bio. S obzirom i da je bio član Crne ruke, jasno je o kakvom se tipu ličnosti radi. Međutim, za značajne diplomatske poslove, koristio je Rakića, pa je njegova karijera napredovala do 1932. godine. Onda, nakon jedne depeše ministru, u kojoj mu kaže „da mu ne pada na pamet da mu prenosi o čemu razgovara sa svojim prijateljima“, biva penzionisan.
Životna priča Koste Vojinovića, „poslednjeg gerilca Velikog rata“, kako ga vi nazivate, svedoči o neverovatnoj hrabrosti i najviteškijoj časti srpskog ratnika, ali s druge strane, i na najnečasniju sklonost ka izdaji, ne samo od vojvode Koste Pećanca nego i od običnih ratnika i seljaka. Nije li to dvojstvo sudbinski odredilo srpsku istoriju i možemo li da iz toga naučimo lekcije za budućnost?
Ta izdaja, na neki način, bila je „zagrevanje“ za Drugi svetski rat. Toliko je u Srbiji bilo paravojnih formacija da su nacisti verovatno uživali u okupaciji. Neshvatljivo mi je da niko od svih tih „herojskih pokreta“ nije pokušao da napadne Jasenovac i spreči ubijanje 700 hiljada Srba, Jevreja i Roma. Zato kada govorim o Drugom svetskom ratu, ne hvalim nijedan pokret, već samo hrabre pojedince, kojih je bilo i među partizanima i u JVUO. Zašto nije bilo ljudi poput Koste Vojinovića u Drugom svetskom ratu? Pa, nismo ih zaslužili.
Vaša knjiga nailazi na hvalospeve i osporavanja, zavisno od ideologije onih koji je čitaju. Može li se i iz tih kritika nešto naučiti za vaš sadašnji i budući rad?
Nemam problem sa osporavanjem, jer za sve što sam napisao postoji izvor. To što se nekom ne dopada kako sam predstavio Aleksandra, Pašića i Kostu Pećanca nikako neće uticati na moj budući rad, jer ako se bavim istorijom, trudim se da je ispričam onakvom kakva je bila, a ne kako bi poklonici određene ideologije voleli. Sud o knjizi su dali i neki univerzitetski profesori, što mi je dovoljno.
