Autor: Maša Stojiljković
Stefan Nikolić, rodom iz Vranja, student je master studija Istorije, predsednik Studentskog parlamenta na Filozofskom fakultetu u Nišu i glumi u Akademskom pozorištu, takođe u ovom gradu. Istoriju je zavoleo zahvaljujujći svom razrednom iz Gimnazije „Bora Stanković” u Vranju, a glumu spletom okolnosti. Trenutno je zaposlen u IT sektoru i kaže da je pridev koji ga najbolje opisuje – svestran.
Šta te je navelo da upišeš Istoriju?
Imao sam tu sreću što je moj razredni u srednjoj bio Miša, i on je na prvom času pitao da li ima zainteresovanih ili neko ko baš voli istoriju. Niko se nije javio, nisam ni ja. Međutim, on je rekao: „Dobro, moraću vama da predajem malo drugačije”, i meni se to dopalo. U početku me je interesovala arheologija, međutim u Nišu nije postojala i šta je najbliže arheologiji – to je istorija. Onda sam shvatio da je srž arheologije u istoriji. Kada sam razmišljao šta bih mogao da upišem, to je jedino što sam znao da mi dobro ide i da neće da mi dosadi, da mogu tome da se posvetim maksimalno i da mi bude interesantno i zanimljivo koliko god bilo opširno.
Koliko odricanja je zahtevala istorija od tebe?
U početku dosta, dok se ne razvije ta, kako to istoričari kažu, „istorijska misao” i dok se razdvoji bitno od nebitnog. Kad sam usvojio taj način razmišljanja, tokom prve godine kroz razna predavanja, bilo je mnogo lakše. Kroz jedan vizuelni pregled stranice vidiš šta ti je bitno – to upamtiš, šta nije – ne pamtiš.
Koje razdoblje istorije najviše voliš?
I na osnovnim i na master studijama najviše sam se posvetio izučavanju 19. i 20. veka nacionalne istorije, ali i opšte istorije, odnosno nacionalne istorije u okviru svetske istorije.
Ti si predsednik Studentskog parlamenta Filozofskog fakulteta. Šta ta funkcija podrazumeva?
Funkcija predsednika Parlamenta podrazumeva da učini studentski život boljim kroz razne aktivnosti. Jedna vrsta tih aktivnosti, koje često imamo preko Parlamenta, jesu humanitarne aktivnosti, a dobra i interesantna stvar je to što se ljudi upoznaju i druže. Osim toga, organizujemo i žurke, pre korone mnogo više, sad malo manje. Organizujemo razne zanimljive aktivnosti poput kvizova, poetskih večeri, predstava. Do početka korone smo imali studentsku dramsku sekciju, gde smo iznedrili tri predstave. Išli smo čak i u Knjaževac na jedan festival i to je bilo jako interesantno. Što se pravne strane tiče, trebalo bi da povezujemo studente sa Upravom. Kad imamo razgovore sa Upravom, prenesemo mišljenje studenata, a kad pričamo sa studentima, prenesemo koje mogućnosti Uprava može da pruži. Na neki način mi smo spona između studenata i Uprave. Predsednik Parlamenta i student-prodekan ne mogu da se razdvajaju, te dve funkcije su usko povezane.
Koliko vremena i truda pozicija predsednika iziskuje?
Ja imam dosta sreće, jer puno studenata sa Filozofskog fakulteta voli da volontira i voli da se bavi tim stvarima, pa je dosta ideja došlo zapravo od studenata. Mnogo je lakše, jer već imaš nekoliko ljudi koji su voljni da nešto pokrenu, a ja sam tu da ih usmerim, da kažem – to može, to nažalost ne, iz raznih razloga. Nije toliko teško, jer dosta studenata sa Filozofskog želi da se uključi, pa kad god nešto pokrenemo, puno ljudi bude tu. Imamo grupu na Vajberu gde se nalazi oko 200 volontera. Ne može uvek svako u svakom trenutku da se angažuje, ali za svaku akciju se javi minimum 10–20 ljudi, zavisno od akcije. Nekad je to previše, pa se menjamo, a nekad je malo, pa onda tražimo još nekog ko bi voleo. Sad je dosta lakše, jer kroz društvene mreže brže komuniciramo i za pola sata ili sat vremena se organizujemo.
Trenutno glumiš u Akademskom pozorištu u Nišu, a počeo si u Pozorištu u Vranju. Kako si dospeo u glumačke vode, pošto si time krenuo da se baviš pre studija Istorije?
Kada sam završio sedmi razred osnovne škole, slučajno se pogodilo da su iz vranjskog Pozorišta radili neku promociju. Ja tad nisam mogao da dođem, ali su mi javili da je bila projekcija filma „Tamo gde cveta limun žut” u našem Pozorištu u Vranju. I tad sam prvi put otišao samostalno – da me nisu roditelji vodili, da nisu u pitanju dečje predstave… Ostao sam posle filma da proćaskam s ljudima; sutradan je opet bila predstava na koju sam opet otišao sâm i na taj način sam zavoleo pozorište. Pored toga je bilo još nekoliko mojih drugara iz osnovne škole koji su isto sa mnom krenuli. Krajem osmog razreda, 2011. godine, u vranjskom Pozorištu se održavala audicija. Razmišljao sam da li da odem, dok su mi roditelji rekli da radim kako želim. Otišao sam i nisam prošao, ali se to posle ispostavilo kao dobro, jer se ta grupa raspala. Naredne godine je izgorelo Pozorište i taman kad je trebalo da počnu da rade, tada je Pozorište sticajem raznih okolnosti smanjilo svoju aktivnost. Bila je pauza dve ili tri godine, odnosno nije pravljena nova radionica. Pre nego da krenem u četrvti razred gimnazije, 2014. godine, bila je audicija, koju sam, recimo, jedva prošao i od tog trenutka sam u Pozorištu kao član. Učestvovao sam u Vranju u tri predstave.
Koliko ti gluma znači s obzirom na to da se njom baviš toliko godina?
Znači mi dosta. Pre svega, glavna stvar kod glume je to što kroz razne likove vidiš kako je biti ta osoba – koje su njegove vrline, koje su njegove mane, šta ga muči, kakva je njegova prošlost. Na taj način, kroz izučavanje samo jednog lika, dovoljno je da razumeš ljude na neki način, kako oni funkcionišu, kako su odrasli, kakva je njihova prošlost i kakve su ih muke i traume navele da neku aktivnost. Mene je bar pozorište naučilo strpljenju, razumevanju. Možda ne mogu sve da razumem, ali mogu kroz to strpljenje da shvatim određene stvari i da prepoznam sebe u raznim situacijama. Pored upoznavanja drugih ljudi, pozorište i gluma oslobađaju osobu koja se njom bavi. Kroz upoznavanje raznih likova i novih ljudi na neki način upoznaš i sebe, jer možeš da se izdvojiš iz sebe. I na taj način dolaziš do svojih mana i vrlina koje možeš da ispraviš i da poboljšaš.
Koja uloga ti je najdraža i u kojoj predstavi?
Uloga koja me najviše naučila, bila je ona u predstavi „Mučenici” u Akademskom pozorištu u Studentskom kulturnom centru. U predstavi se radi o sedam ludaka koji su smešteni u bivšem manastiru, daleko u planini. Dolazi doktor, praktikant, koji njima treba da pomogne, a on se prvi put suočava sa takvim problemima i takvim ljudima, iako je učio kroz teoriju. Moj lik je povezivao na neki način sve ostale likove. Spolja je to zvučalo jednostavno – ja sam bio kleptoman i od svakog sam uzimao ponešto. Na taj način možemo da posmatramo ljude koji kroz sam razgovor sa drugim ljudima upijaju njihovu energiju, šalju svoju energiju i ako šalju pozitivnu energiju, mogu da pomognu, a ako šalju negativnu, mogu nekome da upropaste dan. Meni je bilo interesantno zato što sam prvi put u toj ulozi mogao da razmišljam o nekih stvarima o kojima pre nisam razmišljao. Prvi put sam istraživao sa kakvim potencijalnim problemima ljudi mogu da se susreću bilo da je to genetski, od rođenja, ili kroz prvih nekoliko meseci ili prvih godinu dana sve dok dete ne postane svesno određenih stvari; ili posle, tokom odrastanja, zavisno od roditelja, društva i bilo kakvih spoljašnjih uticaja na razvoj čoveka. Ta predstava je fizički dosta zahtevna. Pravili smo ljudsku piramidu, a ja imam strah od visine. Međutim, u tom trenutku sam imao dobru i prijatnu ekipu koja mi je pomogala da se opustim i popnem, jer sam bio najlakši po težini. Dvojica stoje, a ja treba da priđem, popnem se, stojim im na ramenima i da odozgo skočim. Sam taj proces rada i oslobođanja je doveo do toga da od prvog trenutka kad su mi to rekli, kad sam rekao nema šanse da to radim, do premijere postanem 110 odsto ubeđen da ja to mogu, da ću pokidati i jedva sam čekao da dođem da uradim to i da pogledam publiku. Ili kad sam radio salto – to smo spremali za predstavu. Meni je to bilo „nikako”, ja ću da padnem, vrat, kičma nešto će da se desi, ali mi je ekipa mnogo pomogla. Prvi put su bila njih dvojica sa strane i oni su me okrenuli da samo „stvorim osećaj”, sledeći put je bio samo jedan, treći put sam probao sâm. Tada je bilo onako – klimavo, da bi već peti ili šesti put kad sam probao – bilo super. To oslobađanje od straha u pozorištu dosta znači.
Da li si nekad razmišljao i da li sada razmišljaš o studijama glume?
Sad, nažalost ili na sreću, ne, jer zahteva dosta odricanja. Ne znam da li sam spreman da se posvetim tome, ali je uvek tu negde i mislim da će uvek da me kopka, možda za desetak ili dvadeset godina kad budem stariji, kad budem razmišljao o tome biće: „trebalo je da probam, zašto nisam probao…” Nisam rekao da neću nikad, ali mi je dosta interesantno i lagodno da radim sa profesionalcima, ali i sa amaterima. Imali smo priliku da radimo sa ljudima iz Niša, Beograda, Novog Sada, snimali smo nešto za RTS, i to je bilo jako interesantno.
Kako usklađuješ svoje obaveze, kako se organizuješ?
Meni je cilj bio u tome da bude zanimljivo. Zanimljivo je studiranje istorije. Recimo da sam slučajno došao na tu poziciju predsednika Parlamenta i da mi je postalo zanimljivo da organizujem razne aktivnosti. Od upisa na faks, želeo sam da znam što više informacija i sad, sa ove tačke gledišta, dosta saznam odmah, pozovem, proverim. A to mi je jako bitno, pogotovo u kasnijem periodu razvoja poslovnog čoveka – da tako nazovemo taj protok informacija i to brzo saznavanje. Što se tiče glume, tu mi je sve zanimljivo. Mislim da je cilj u tome, što kaže jedan moj kolega iz pozorišta Miloš Unić: „Radi ono što te radi.” Kad imaš volju i energiju za nešto, uvek postoji dovoljno vremena. Uvek u nekom trenutku pomisliš neću ovo više, a onda se posle 15 sekundi setiš zašto te to „radi” i onda nastaviš to da radiš.
Iz istorije si otišao u IT sektor, a imaš i glumu sa strane. U kojoj sferi vidiš sebe u budućnosti?
Kada sam bio na jednoj radionici gde smo učili o nama samima, koju je organizovala neka nevladina organizacija, svako od nas je trebalo da na osnovu prvog slova svog imena dâ najpribližniji pridev koji mu odgovara. Pošto sam ja Stefan, razmišljao sam deset minuta šta bi bilo najbolje i zaključio sam da je osobina koja me najbolje opisuje svestran. Svašta me zanima, svašta kopkam – hajde da vidimo ovo, da probamo ono i ta svestranost mi je dosta pomogla.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Gradske opštine Medijana.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Gradske opštine Pantelej.
Stavovi izneti u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
