SVAKI DAN NATERAM SEBE DA NAUČIM NEŠTO NOVO
Razgovarao: Marko Stojanović
Vest da je norveški Nišlija Velibor Stanojević postao glavni crtač prestižnog „Marvelovog“ serijala „Marvel X“, nastavka „Zemlje X“ koji pišu poznati Džim Kruger i još poznatiji Aleks Ros i koji je predstavljen na ovogodišnjoj strip konvenciji u San Dijegu tokom Marvelovog panela „Sledeća velika stvar“ odjeknula je kao bomba u domaćim medijima.
Svakako bi imalo smisla da je tako bilo, međutim, ova nesvakidašnja i senzacionalna vest prošla je nezapaženo, čak i u stipovskim medijima. Razlog tome bi mogao biti taj što najavljeni crtač nije Velibor nego Well-Bee, što je Stanojevićev umetnički pseudonim, ali i činjenica da je Velibor, po svojim rečima, odbio da da intervju brojnim medijima – svima, zapravo, sem Pressingu, što ovaj naš razgovor čini zaista retkom poslasticom, u šta ćete se ubrzo uveriti…
Ko je Velibor Stanojević, a ko Well Bee?
Pa Velibor se obično koristi kada me neko doziva jer sam nesto zajeb’o, dok je ovo drugo samo jedno od niza nadimaka koje sam dobio u životu, zahvaljujući nemogućnosti drugih ljudi da upamte tako jedno “kompleksno“ ime…
Jesi li često „nešto zajebao“ pa su te zvali Velibor, i ako jesi, šta?
Jesam, kad god sam imao priliku za tako nešto. Šta? Iskreno, toliko toga je bilo da ne znam sta bih odvojio, a da ne uvredim druge činove… Možda kada sam ukrao štaku Ružici Sokić i počeo da bežim, nekada davno na Kopaoniku…
Šta te je u detinjstvu prvo povuklo, muzika ili crtanje – i kako to da si se na kraju priklonio karijeri u stripu, a ne u muzici?
Crtanje i muzika su tu, oko mene i uz mene, od kada znam za sebe. Interesovanje za samo sviranje je doslo dosta kasnije, dok je crtanje tu, od samog starta. E sada, taj proces oko obe stvari je bio dug i turbulentan, ali prelomni trenutak je bio kada sam odlučio da više ne želim da zavisim od drugih ljudi, njihovog slobodnog vremena, ideja, para, sranja ili šta već sve ide sa drugim ljudima. Ne nužno samo u muzici, već i u poslu i životu. Mislim, to ili presečeš ili toneš celog života u tome. Ovako je najbolje, tu sam uvek za svoju porodicu, radim ono sto želim, na način na koji želim i to je to.
Čini mi se da je tebi to presecanje jedna od dominantnijih karakternih osobina. Jesi li takvim presecenjem rešio da odeš odavde?
Tako je, s tim da sam želeo da odem iz zemlje još početkom dvehiljaditih, ali eto na kraju se i to desilo.
Odlučio si da se baviš stripom a ne muzikom da ne bi zavisio od drugih. Ipak, u svom bavljenju stripom, ti si u velikoj većini slučajeva radio sa drugim ljudima, veoma retko solo. Zar se na taj način opet ne suočavaš sa „zavisnošću“ od drugog?
Istina, ali to je totalno drugačiji način saradnje. Znaš, ja ne moram, a i mogu da sarađujem sa nekim, a ako se to desi, mislim saradnja, onda znači da ne moramo da sedimo u istoj prostoriji i da radimo na tome. I na kraju, obično sarađujem sa jednim do dva čoveka u isto vreme, sto je ponovo manje nego da se usklađujem sa pet ili petnaest u isto vreme. I na kraju, finalni produkt trpi. Što je više ljudi uključeno, to je produkt gori. Mislim, može sve to da ispadne sjajno ako su apsolutno svi posvećeni i ulaze u projekat sa istim ciljem, požudom ili čime već. Nažalost, obično nije tako. I da završim sa ovim citirajući mog oca: „Na slici imaš jedan potpis, dok na albumu ‘milion'“. Ima istine u ovome, bar za mene.
Desi li ti se da se razočaraš kad daš sve od sebe, a na krajnjem produktu vidiš da je zaštekao kolor, priprema za štampu, štampa… Ako se desi, kako se motivišeš da ponovo daš sve od sebe na onome što radiš sledeće?
Naravno, češće nego što misliš. Ponekad je to moj propust, ponekada prospust izdavača jer dodatno ‘podešava’ stvari, a mahom je do štamparije. Od većine ne dobiješ kolor profile na kojima rade ili štampaju, tako da tvoja, recimo, crvena kod njih bude ljubičasta ili narandžasta, ili roze – u zavisnosti od toga koliko je boje u printeru… Ali ideš dalje, normalno je da napraviš greške i pokušaš da naučiš nešto iz istih, jedino tako možes da guraš napred.
Kao izraziti likovnjak, da li ti prevashodno gledaš strip ili ga čitaš? I koliko danas, kad od stripa živiš, strip uopšte možeš da čitaš kao konzument, a koliko ga tokom čitanja seciraš, proučavaš, analiziraš?
Oduvek sam gledao strip, pa ako mi se svidi ono sto vidim, možda ga i pročitam. Tako je i dan danas, definitivno skeniranje svega i svačega, od storitelinga, do linije, kompozicije, boje, položaja teksta. Ne može bez toga. Generalno ne nalazim mane, pokušavam da odvojim ono sto je dobro za mene, da naučim nešto novo. Sa druge strane, poštujem apsolutno svakog coveka koji se bavi bilo kakvim kreativnim radom i mislim da svako zaslužuje neki vid pažnje, jer samo pažnja može da ga natera da gura napred, da mu da vetar u leđa.
Ti si školovan crtač, što se kaže. Koliko te je klasično umetničko obrazovanje pripremilo za ono čime se danas baviš? Koliko su profesori u Srednjoj umetničkoj školi „Đorđe Krstić“ ili na Primenjenoj umeli ili hteli da te poduče o stripu – kakav je status uopšte deveta umetnost uživala u tim institucijama?
Uf… Ne znam ni šta da kažem a ni odakle da počnem. Kao neko ko je proveo deset godina po tim ‘umetničkim ustanovama’ mogu samo da kažem da je strip bio veoma nepoželjna tema. Jebeni tabu, ako je nekom tako lakše da to shvati. Mislim, to je veoma tužno, jer je neko postavljen da edukuje i otvara đacima i studentima neke nove vidike, a njegova ograničenost ga sprečava da edukuje prvenstveno sebe pa onda i druge. Možda je danas drugačije, voleo bih da verujem da je tako. Ne znam, ne zanimaju me te ustanove.
Pa kako si onda naučio sve ovo što znaš – pošto znaš baš dosta?
Ne mogu da se složim da znam dosta ali sam daleko od toga da znam i malo. Znam da zvuči malo nezahvalno, ali sve što sam naučio o crtanju, slikanju i ostalim stvarima vezano za tu oblast, desilo se nakon završetka mog školovanja. Nateraš sebe da svaki dan naučiš nešto novo, pokušaš da ga savladaš i onda ideš ka sledećoj ‘lekciji’. Neke lekcije traju godinama, ali se ne žurim, jednog dana ću i njih da savladam – a onda ponovo dalje. Znaš, umetnost (bilo kog tipa, ali pošto ovde konkretno pričamo o stripu) najsavršeniji je oblik komunikacije. Daje ti mogućnost da budeš bilo ko, da se izražavaš kako god želiš, da provodiš vreme na mestima koje ljudsko oko nikada videti neće i da sve to možeš ponovo sutra na totalno drugačiji način. Bezbroj opcija, emocija, slika, stilova, sve sto jedno biće može da poželi.
Koliko ti je dolazak potomstva promenio pristup poslu, a koliko životu? I može li se to uopšte odvojiti?
Dolazak potomstva je najbolja stvar na svetu i okrene ti svet naglavačke u najpozitivnijem smislu. Odvoji ti prioritete i to je to. Jednostavno, naučiš da ceniš svoje i tuđe vreme, što se veoma pozitivno odrazilo na mene – bar u poslu.
Pre par godina si posetio strip konferenciju u San Dijegu, koja slovi za jednu od najvećih na svetu. Šta si očekivao od te posete, a šta si dobio?
Iskreno, sa ove tačke gledišta nisam siguran. Zapravo, znam da sam želeo da neko pogleda moj rad i da mi udeli neku konstruktivnu kritiku… Da sve to na kraju rezultira i nekim poslom, ali mi je drago da se to nije desilo – mislim na posao. Jer nakon dva meseca, odselili smo se iz zemlje i ne bi bilo dobro da sam u tom trenutku morao da jurim i rokove pored svega što smo morali kao porodica da uradimo na dnevnom nivou (iako sam jurio rokove kao ghost artist na jednoj knjizi, menjajući Toma Kokera). Ali sam zapravo dobio mnogo više od neke šljake. Nil Adams je prekinuo potpisivanje za fanove kako bi popričao samnom. Ustao je, uhvatio me za ruku i odveo do (Bila) Sjenkijeviča da popričamo o nekom eventualnom poslu. Bila sam upoznao nekoliko dana pre toga i pričali smo o tehnikama i medijima koje koristi i tako dalje. Kent Vilijams mi je poklonio svoju knjigu i udelio par lepih reči, a ja ga gledam, ne znam gde se nalazim i u sebi razmisljam “Jebote, Kent jebeni Vilijams”… A pored njega Džon Džej Mut. I tako, onda shvatiš zašto su ti najveći toliko veliki – jer su jebeni carevi koji sa obe noge čvrsto stoje na zemlji.
Mislis da je njihova pristupačnost i lepo ponašanje prema kolegama obavezan deo veličine nekog umetnika? Pitam, jer znam puno priča o velikanima koji se ponasanju kao, blago rečeno, idioti…
Naravno da nije obavezan, ali je i te kako lepo kada vidiš da je neko veličina u svakom pogledu, a to je i odraz profesionalizma. Naravno da postoje velikani koji su kao sto kazes idioti, ali ponovo, ne mogu da sudim po tuđim pričama, od velikih koje sam ja sreo svi su bili sjajni. Nažalost, nikada neću imati prilike da upoznam Tota… (Smeh).
Jesi li dobio konstruktivnu kritiku koju si u San Dijegu tražio, i koju?
Jesam, bas od Nila Adamsa. Pitao me je, gledajući „Entropiju 2“, da li koristim reference. Ja mu ponosno kažem – ne. Objasnio mi je značaj refrenci i zašto bih trebao da ih koristim i to sto više. Od tog trenutka do danas, za sve sto radim apsolutno su i reference uključene.
Biti ghost artist deluje malo zakučasto – posebno za ego. Treba da imitiraš tuđi stil, a onda nisi ni potpisan. Kako si se izborio s tim?
Apsolutno nemam nikakav problem sa tim. Ego mi nije taknut tim činom, a naučio sam dosta o Tomovom pristupu stripu, što je bila najvažnija stvar u toj celoj priči.
Radio si sa domaćim izdavačima, kao i sa stranim. Znam da se u materijalnom smislu to ne može uporediti, ali koje su druge razlike? Ili je možda bolje da pitam ima li sličnosti?
Pa da, sličnosti postoje. Dve zapravo, to je strip i publikovan je. Sve ostalo su razlike.
Od pre nekoliko meseci radiš za „Marvel“. Možeš li našim čitaocima da otkriješ kako funckioniše jedan takav strip gigant? Da li sve teče, kao što bi većina očekivala, kao podmazano?
U mom slucaju teče kao podmazano. (Aleks) Ros i (Džim) Kruger imaju veliko poverenje u mene, kao i Tom Brevort, koji je urednik ovog izdanja. Zapravo, napravili su atmosferu kao da godinama radimo zajedno.
Kakva je to konkretno atmosfera? Koliko slobode imaš? Ima li ispravki, vraćanja? Koliko su strogi rokovi…
Pa odlična, kao što sam i rekao. Imam osećaj kao da nam je ovo deseti projekat zajedno a ne prvi. Ispravke, minimalno. Za dva broja i nesto više od dvesta kadrova, imao sam četiri ispravke. Od toga, preraspodela kadrova bez menjanja crteža za tri kadra i jedan kadar u drugom broju oko ekpresije, ali ugao je isti. I to sve u fazi postavki, posle toga ništa. Rokove još nisam osetio, nažalost veoma uskoro ću…. A što se slobode tice, poprilično sam slobodan, sem što moram da ispoštujem dizajn karaktera koje sam dobio od Aleksa Rosa pre svakog broja. Ali oni su napravljeni po mojoj meri, tako i da nemam šta tu da dodam.
Nekako te, pre početka rada na superherojima kojima se baviš od početka svoje američke strip epizode, nikada nisam doživljavao kao ljubitelja ovog žanra. Jesam li u pravu?
Ja jesam ljubitelj superheroja, samo nisam neki hard-core fan. Volim da kreiram stripove, i to da li neko ima super moći ili ne ne čini strip boljim ili gorim ili meni zanimljivijim za crtanje. Priča ga čini onim što jeste – a Džim Kruger je majstor zanata. Tako da mene zanima tok radnje i kako onome što je on zamislio da dodam dovoljno (nikako previše ili premalo) kako bi čitalac dobio jasnu sliku o tome šta se tu dešava. Uživam u svakom trenutku stvarajući taj imaginarni svet.
Radio si ručno, pa si prelazio na digitalu, pa se opet vraćao… Koje su prednosti i mane svakog od ova dva pristupa? Kako danas radiš?
Kada bih mogao, radio bi sve ručno – ali trenutno nemam mogućnosti da radim ručno, jer je prostor u kome radim suviše mali za takve stvari. Biće i toga u neko skorije vreme, ne žurim se. Iskreno, na kraju dana je svejedno da li je tradicionalno ili digitalno, sve prođe kroz kompjuter i ode u štampu. Ono što je jedino bitno je, da li je dobro ili ne. Naravno, sa finansijske strane, dobro je da imaš original, koji posle možeš da prodaš, ali možda neko digitalno više stigne da uradi, pa mu dođe na isto. Nemam pojma, stvarno sve zavisi od slučaja do slučaja.
Dugo si radio i kolore za američka izdanja „Zagora“. Jesi li se suočio sa reakcijama takozvanih Ferijevih svedoka? Pitam jer ta grupa tvrdokornih fanova lika i dela pokojnog Galijena Ferija ume da bude posebno neugodna…
Ma kakvi. Igor i Rubini mi prenose pozitivne reakcije i meni je bitno da su njih dvojica zadovoljni, kao i ovi u „Boneliju“. Ostalo me iskreno ne zanima, kao sto me i Zagor ne zanima kao junak. To mi i daje mogućnost da pristupim tom koloru na malo drugačiji način. A i saradnja sa Rubinijem je izvrsna. Kad smo već kod Italijana, upravo sam završio kolor za prvu „Dragonero“ naslovnicu.
Kakav ti je bio radni dan dok si bio u Nišu, a kakav je sada?
U Nišu pakao, ovde malo veći. Šalu na stranu, u Nišu sam radio dnevni posao od nekih sedam-osam sati pa nakon toga, uveče, nastavim sa stripom. Nije to ni rezultovalo baš kako treba, jer ne možeš svu energiju da istrošiš na nešto do čega ti nije stalo, a onda da skupljaš mrvice snage kasno uveče i radiš na nečemu do čega ti je stalo. Ili jedno ili drugo. Ali, pomogao je kontinuitet. Bez obzira na umor, to uveče je jedino bitno i ne sme da se preskače. Kada smo došli ovde, onda sam imao svo vreme ovog sveta samo da se posvetim crtanju. Što i jesam, pa crtam dvanaest sati minimum dnevno, svakog dana. Tako da je onda to rezultiralo nekim progresom.
Za Norvešku se zna da je hladna – da li su takvi i Norvežani? Drugim rečima, kako se južnjak vrele krvi tamo ukopio?
Norvežani su veoma specifični, drugaciji od cele Evrope i sveta, čega već. Ali, naučiš da ih razumeš u tome što jesu i zašto su neke stvari takve kakve su. Sve u svemu, veoma zanimlijivo iskustvo.
Šta bi poručio mladom autoru koji tek ulazi u strip?
Godine nisu bitne, bitno je šta želiš od stripa. Zapitaj sebe zašto ti je to potrebno, koliko si spreman da žrtvuješ sebe i svoje bližnje provodeći svaki trenutak za stolom – i da li to stvarno želiš. Jer, stripovi su posao kao i sve ostalo, samo što ćeš na tom poslu da smestiš nečije dve radne nedelje u tvoju jednu – i ponovo može da se desi da ćeš da kasniš kod rokova. Srećno!
