NE USTAJEM OD STOLA DOK ME NE KRENE
Razgovarao: Marko Stojanović
Nije retkost da srpski čitaoci upoznaju prvu klasu srpskih strip crtača preko stranica najvećih svetskih strip izdavača, ali jeste to da domaća strip javnost upozna nekog ko je „naše gore list“ na taj način. Ko je, dakle, Viktor Bogdanović, građanin Berlina i diplomac Beogradskog Univerziteta te crtač Batmen-a, Superman-a, Suicid Squad-a, i kako je zaslužio da postane prvi autor sa ovih prostora sa kojim je američki strip gigant DC potpisao eksluzivni ugovor?
Pre stripa završio si filološki fakultet, bavio si se pisanjem, muzikom i filmom. Jesi li se to tražio, i da li je te i kako bavljenje svim tim stvarima pripremilo za rad na stripu?
Na neki način jeste. Sve su to različite umetničke grane ali potreba da se čovek izrazi na kreativan način im je svima zajednička, samo je jezik drugačiji. Ne mislim da je to bilo neko lutanje. Prosto, to sam oduvek bio ja. Nekoga zanimaju brojke, nekoga sport a nekoga umetnost.
I da li je ovo sad to? Jel osećaš da je ovo ono što želiš da radiš do kraja života?
Ne verujem da ću samo da se bavim stripom. Pre bih rekao da je strip neki početak.
Početak čega?
Mog umetničkog stvaralaštva.
Sa 33 godine si ušao u profesionalne vode. Misliš li da si zakasnio – postoji li neko kajanje što ranije nisi napravio skok?
33 jeste dosta kasno. Ali kada je čovek predan svom radu on brzo stigne one koji imaju daleko duži staž. Pa evo da ohrabrim možda neke koji bi isto da se bave određenim poslom a misle da su prematori za to – nikad nije kasno.
Šta tačno podrazumevaš kad kažeš predanost – šta je to što predan strip crtač radi za razliku od onog drugog?
Ono standardno: Radi dan i noć i vikendom i kad je bolestan i za praznike i nema nikakav život jer samo crta, loše se hrani, ima grbu…
Za većinu ljudi muške i ženske genitalije imaju očekivane asocijacije, ali kad se tebi pomenu, uz dodatak reči pirsing, čini mi se da bi mogao imati drugačije asocijacije od drugih?
Haha! Ne znam koje asocijacije ljudi imaju na to ali ja se uvek setim pirsing studija za koji je moj brat nekada davno radio web stranicu. Pošto tamo pirsinguju sve delove tela pa i one najprivatnije trebalo je neko da uradi crteže po modelu, jer nisu hteli da kače eksplicitne fotografije. “Čast” je pripala meni a bio je to i prvi honorar koji sam zaradio od crtanja. 300 Franaka za 5-6 crteža. Velika para i uspeh za nezaposlenog umetnika. To je dakle kratko opisano bila moja karijera – od crtanja međunožja do crtanja Betmena i Supermena. Solidan napredak, rekao bih.
Pre bi se moglo uporediti skokom kroz hipersvemir. Ako sam dobro razumeo, tvoja prva proba rada za DC bila je i poslednja i odmah si primljen. Da li si tako nešto i očekivao? Koliko je važna dobra taktika prilikom pristupa potencijalnom poslodavcu – i da li danas umetnik prosto mora da bude i dobar biznismen da bi uspeo na savremenom strip tržištu?
Ne znam da li tu ima neke taktike. U pitanju je vizuelna umetnost. Odmah se vidi da li je neko spreman za profesionalni rad. Ako još ispunjava rokove i ume da komunicira s ljudima sigurno će dobiti šansu. Ali treba crtati i vežbati godinama da se dostigne profesionalni kvalitet. Tačno je da sam poslao samo jednu probu DC-u ali daleko od toga da su to bile prve strane koje sam nacrtao u životu. Nacrtao sam ih na stotine ali nisu bile dovoljno dobre za DC pa ih nisam ni slao.
Kako si ocenio da su baš te table koj si poslao bile dovoljno dobre posle stotina onih koje nisu, šta ih je odvojalo od onih koje su došle pre njih i nisu prošle selkciju? Misliš li da crtač može objektivno da sagleda svoj rad?
Crtači uvek svoj rad vide u boljem svetlu dok je svež a onda kada prođe neko vreme pa gledaju šta su crtali pre nekoliko meseci ili godina, hvataju se za glavu. Ipak, svaki mladi crtač lako može proveriti da li njegove strane ispunjavaju kriterijume tako što će da uporedi svoj rad sa radom crtača koji već objavljuju.
Svaki superheroj ima svog nemezisa, a to važi i za crtače koji crtaju njihove avanture. Većini su to rokovi – Budući da za DC crtaš od 2014, jesi li razvio neke taktike kako izlaziš na kraj s njima?
Taktika je – sedi i crtaj dok ne završiš. Nema tu nekih velikih prečica, na žalost. Rokovi jesu najveće zlo mejnstrim stripova. Bez dileme. Uvek se žuri.
Da li ti se dešava da ti se žuri, da kasniš a nije ti dan? Šta onda?
Opet ista taktika – sedim i ne ustajem od stola dok mi ne krene. Nekada čak vredi pocepati gotovu stranu ako nije ispala dobro i krenuti iz početka, čak iako se izgubi dan. Znam da će sada kolekcionari da protestuju ali nekada je neophodno pocepati stranu. To je kao kad Đoković polomi reket pa izbaci frustraciju i onda mu krene pa odere Nadala u sledećem setu.
Izjavio si da se ne držiš uvek scenarija, da menjaš kad osetiš da treba. Sa urednicima zbog toga nisi imao problema – šta je sa scenaristima? Da li ti je neko od njih zamerio takve promene?
Nisu. Posao scenariste je da napiše priču. Posao crtača je da tu priču ispriča i oživi. Mora da se poštuje suština ideje ali promene su dozvoljene, nekada čak i neophodne, jer to što je autor zamislio možda i ne može uvek na taj način da se prikaže ili postoji rešenje koje je efektnije. Svi autori sa kojima sam do sada radio su bili svesni toga i uvek su bili otvoreni za saradnju. Čuo sam naravno i ja te horor priče o autorima koji žele da diktiraju crtaču svaki kadar ali ih ja još nisam sreo. Verovatno znaju da ne bih radio sa njima pa me i ne zovu (Haha).
Koliko i sam imaš ambicija da pričaš svoje priče?
Naravno. Imam najveće ambicije što se tiče pisanja. Možda i veće nego što se tiče crtanja. Autorski strip je vrhunac. Slično kao i autorski film. Ja volim da sarađujem sa piscima ali je sigurno da ću da radim i po sopstvenom scenariju.
Pisca stalno svrbi da ispriča svoju priču. Kako suzbijaš taj svrab dok vizuelno pričaš tuđe priče?
Tuđa priča mora da se poštuje. Mogu da ponudim piscima neku ideju ali nikada ne insistiram na njoj jer ne želim ni previše da se uplićem u njihov rad. Kao što očekujem od pisca da me pusti da radim svoj posao tako ne želim ni previše da se mešam u njegov.
Strip je umetnost, a u svakoj umetnosti ego igra veliku ulogu – jesi li imao nekih situacija zbog sudara egoa?
Nisam. Zdrav ego i nije najlošija stvar jer nas tera da se usavršavamo i guramo dalje. Ali na ego se i brzo zaboravi kada je čovek inspirisan i kada talentovani ljudi sarađuju međusobno. Sve se onda podredi delu jer je ono važnije od nas. Interesantno je da najuspešniji ljudi najmanje pate od prevelikog ega. Njih pre svega interesuje sam kreativni rad. Nekada potpuno zaborave na sebe. Kreativnih nesuglasica nekada ima ali na kraju se uvek nađe kompromisno rešenje.
Kad si i zašto napravio skok sa analognog na digitalni način rada?
Zapravo, oduvek sam radio i digitalno i na papiru iako možda malo više radim digitalno. Za mene tu nema razlike. Možda je čistiji radni sto kad se crta na kompu ali sve to opet mora da se nacrta rukom. Zabluda je to da je digitalno crtanje nekako brže i lakše. Istina je da može da traje i duže od crtanja na papiru, pogotovo ako želiš da izgleda kako treba. Lično nikada nisam uspeo da uštedim neko vreme.
Kako izgleda tvoj prosečni radni dan?
Odem ujutro negde da popijem kafu i skiciram stranu. Onda dođem kući i crtam do zore.
Imaš eksluzivni ugovor sa DC-ijem. Možeš li čitaocima Strip Pressinga da objasniš šta to konkretno podrazumeva?
To znači da trenutno ne smem da crtam za druge izdavače. Zato imam malo veću zaradu od prodaje stripova na kojima sam radio. Druga strana medalje je da kao ekskluzivac DC-a ne mogu da prihvatim neku dobru ponudu na primer Marvela (recimo, da crtam nekog mog omiljenog lika poput Spajdermena) ili da radim neki autorski strip.
Budući da si već neko vreme eksluzivac, možeš da proceniš jesi li pogrešio kad si potpisao eksluzivni ugovor. Takođe, da li bi ga produžio, ako ti bude ponuđeno?
Ne verujem da sam pogrešio. Vrlo sam zadovoljan u DC-u, a da li ću da produžim zavisi od toga šta će da mi ponude. Videćemo.
Šta misliš da su tvoje snage kao crtača, ono zbog čega si i dobio eksluzivni ugovor? Kada bi morao da analiziraš…
Dinamika, način pripovedanja, izraz figura. Mislim da možeš da gledaš moje strane bez teksta i da znaš o čemu se radi.
Ima li stvari gde osećaš da nisi onoliko jak koliko bi želeo da budeš, i ako ih ima, koje su?
Sve. Uključujući i ovo gore navedeno.
Živiš u Evropi a radiš na Američkom strip tržištu – kakvo je tvoje mišljenje o francuskom i italijanskom tržištu, da li imaš interesovanja da se u budućnosti oprobaš i na njima? Zašto?
Ne znam baš puno o tim tržištima jer prosto nisam odrastao sa tim stripovima. Čujem da imaju labavije rokove u Evropi. Šest meseci do godinu dana za jedan strip zvuči lepo. Ne bih se bunio. Kod francuskog stripa mi se sviđa i to što je žanrovski raznovrsniji od američkog gde ipak dominiraju superheroji. Ja volim da crtam te junake ali ne bih hteo da provedem ceo život crtajući samo jedan žanr. Dakle, ako ikada budem nešto radio u Evropi. to će najverovatnije biti za Francuze.
Mi smo ovde odrastali na nekoj jedinstvenoj mešavini Italijanskog, španskog, francuskog i američkog stripa? Na kojim stripovima si ti odrastao?
90% Marvel, 5% DC, 5% sve ostalo što sam mogao da nađem.
Prošle godine si bio na Striporami, svom prvom srip festivalu na ovim prostorima (koliko sam bar ja upoznat). Koliko se razlikuju domaći strip festivali od onih stranih, da li je razlika samo u količini uloženog novca, ili postoji i koncepcijska razilika?
Pravo da ti kažem, nisam još toliko ni bio na stranim festivalima osim u Nemačkoj i Švajcarskoj. Koliko mogu da procenim razlika je, naravno, pogotovo u novcu i infrastrukturi, ali nije ni da festivali na zapadu baš plivaju u parama. Svi oni muku muče da se finansiraju. Onda treba naći publiku. Mislim da je bila odlična ideja da se Striporama poveže sa Nišvil Festivalom koji već ima veliki broj posetilaca. Na zapadu rade slično tako što na festivalima uvek bude veliki deo za filmove, serije, video igre, kosplejere, a uz to se onda promuva i strip. Teško je organizovati isključivo festival stripa jer je malo ljudi koji ga prate. Nije nemoguće, ali lakše je kad se nudi u paketu.
Koji bi savet dao mladom, perspektivnom crtaču koji pokušava da se probije na, recimo, američkom tržištu?
Da uvek radi na sebi, da prihvati i traži kritiku, da se poveže sa drugim crtačima i urednicima preko socijalnih mreža, da kači svoje radove na internetu da ih ljudi vide, da bude u toku šta se dešava u svetu stripa, da krene od manjih izdavača ili da izda svoj strip (može i digitalni), da zna engleski, da se drži rokova i radi odgovorno, da sarađuje sa urednicima i autorima i da bude prijatan u komunikaciji. Verovatno sam zaboravio nešto važno, ali to je barem neki početak.