Radi ono što voliš
Razgovarala: Jovana Kovačević
Niški bend Voodoo nedavno je, nakon duže pauze, izbacio novu pesmu pod nazivom Washed away. O tome, ali i o njihovom celokupnom muzičkom radu, redakcija Pressinga razgovarala je sa Nikolom Ćirićem – Ćirom (vokal) i Veljkom Grujićem – Grujom (bas gitara). Pored njih, bend čine Lazar Miladinović (lead gitara), Lazar Krmpot (bubnjevi) i Petar Milisavljević (ritam gitara).
Uz fakultet, koji im predstavlja glavnu obavezu, Voodoo ozbiljno shvata redovno dolaženje na probe, kao i svirke, među kojima se često nađe i neka humanitarnog karaktera. Ipak, kako ističu Ćira i Gruja, muzika je za njih nešto što rade iz ljubavi a najvažnije im je da stvaraju i da se pritom zabavljaju.
Kako ste došli na ideju da osnujete bend?
GRUJA: U Gimnazji Bora Stanković postoje Borini dani na dan škole i jedan od tih se zove “Bora ima talenat”. Mi smo tog dana imali i test, i da bismo ga izbegli, Milan Ćirić, naš bivši gitarista, i ja smo se prijavili za takmičenje. On je znao da svira gitaru, ja nisam znao apsolutno ništa. Tri sata smo vežbali jer smo se prijavili istog dana kada se održava; ja sam pevao, on je svirao i pevao. Odsvirali smo, obrukali se pred školom i izašli. Posle je profesorka došla da nas traži jer smo osvojili treće mesto. Onda smo shvatili da muzika možda ipak jeste za nas. Milan je predložio da napravimo bend, i pitao Lazara Miladinovića, našeg trenutnog gitaristu, da uđe u bend, Lazar je onda našao druge članove, koji nisu više bendu, i tako smo se okupili.
Kako su izgledali vaši počeci?
GRUJA: Prva proba je bila užasna ali nama je bilo zanimljivo. Ja nisam znao šta je ritam, šta je ton, jer zapravo nisam slušao muziku do prve godine srednje škole. Laza je svirao gitaru dugo; Milan je bio školovan muzičar, ali mi smo bili malo neozbiljni i nismo slušali njegove savete. Lazi je uvek bilo zanimljivo da bude nenormalno glasan. Ja sam uvek ispadao iz ritma ali to tada nisam ni čuo, tako da mi nije bilo ni bitno. Bubnjar je prvi put seo za bubnjeve na našoj prvoj probi, a sada je jedan od najboljih bubnjara u Nišu. Bili smo užasni ali nam nije bilo dosadno. Zamalo da se raspadne bend ali sam im ja dao dodatnu motivaciju time što sam zakazao svirku a da nikome nisam rekao i onda smo protiv naše volje morali da spremimo deset pesama za dve nedelje. To su bile izuzetno lake pesme, ali smo opet uspeli da zabrljamo na svirci i tada sam shvatio da ljudi to i ne primećuju kada se lepo provode. Nismo odustali, menjali smo članove konstantno, i na kraju smo došli do sadašnjeg sastava.
Gde pronalazite inspiraciju za pisanje pesama?
ĆIRA: Nema posebne inspiracije, kad smo bili tinejdžeri sve nas je inspirisalo. Imamo dva albuma, za koje smo tekstove pisali Gruja i ja – nakon probe odemo kod njega kući, i uglavnom ako smo tad umorni, pišemo kako smo umorni, ako smo imali neku neprijatnu situaciju nekada, pišemo o tome, pišemo o onome šta nam se desilo. Ali ništa nije bilo vezano za nas konkretno, već su to bile uopštene teme koje se mogu odnositi na bilo koga; pisali smo i o religiji, i o politici. Tekstovi nisu fantazivni, uglavnom su realni i društveni.
GRUJA: Hteli smo sve to što smo pisali, što smo osećali, da napišemo kao da se ne radi samo o jednoj individui koja to oseća, nego da uhvatimo te društvene probleme, ono što u sklopu društva može bilo kome da se desi.
Možete li mi reći nešto više o novoj pesmi?
ĆIRA: Uglavnom, to je bio period kad sam ja izašao iz benda na neko vreme. Ostali su hteli da naprave pesmu o tome kako ja nisam bio u bendu, kako se oni osećaju kad nisam tu. Igrom slučaja sam se vratio posle godinu i po dana i čuo sam tu pesmu koju su napravili. Oni su imali i akordaciju i ceo instrumentalni deo, a ja sam video potencijal, dodao svoj tekst, svoju priču, i opisao neku našu situaciju koja se tad desila. Uglavnom je tekst fokusiran na mene. Govori o tome kako imam neke probleme, kako preispitujem ko sam ja u stvari, koja je moja svrha, ali u toku tog razmišljanja o tome, a to je dug period, utičem loše na druge, na sebi drage osobe, na porodicu, na drugare, pogotovo na bend. Opisao sam to kroz pesmu i uglavnom je to pomoglo i meni i drugima. Dokumentovali smo te frustracije, imamo ih ispisane i onda ne moramo da se borimo sa time u glavi, nego ih vidimo ovako u fizičkoj formi i to nam pomaže da prebrodimo to. Uglavnom, komunicirali smo kroz pesmu.
GRUJA: Zanimljiva stvar za ovu pesmu – refren je naša perspektiva, kako smo mi gledali na tu situaciju, a strofe i kraj su njegova perspektiva. Za razliku od svih drugih pesama, ovo je prva koja je i lična i fokusira se na jednu individuu i na konkretnu njegovu situaciju a ne na nešto uopšteno. Shvatili smo da nismo toliko informisani da pravimo društvene tekstove sa političkom i religioznom tematikom, pa smo odlučili da zadamo sebi nešto malo lakše. Tako smo samo mislili, a zapravo ovo uopšte nije bilo lakše. Najveći trud uložili smo za ovu pesmu. Trebalo nam je skoro godinu dana. Nikad nismo toliko dugo pravili pesmu, obično jednu pesmu završimo za jednu ili dve probe. Baš smo veliki napor i trud uložili. Ovo nam je prva Pesma, sve prethodno su bile pesmice.
Koga biste izdvojili kao uzore u muzici?
ĆIRA: Ja sam na primer imao uzore pre. Konkretno u pevanju su to bili Kurt Kobejn, Lejn Stejli, Pearl Jam, Nirvana, Edi Veder, Red Hot Chili Peppers… Ali video sam da je loše da imaš uzore, zato što, ugledajući se na njih i pokušavajući da budeš kao oni, gubiš tu opciju da budeš ti. Ako nađeš svoj glas, to će uvek da bude i da zvuči bolje nego da kopiraš nekog.
Kakav način rada praktikujete u bendu?
GRUJA: Mi nikad nismo ozbiljno shvatali bend, hteli smo samo da se zezamo. Na kraju smo uveli politiku da ubacujemo ljude koji ne moraju nužno da budu mnogo dobri u sviranju, jer to mogu da nauče, ali nam je više značilo da su odgovorni, da redovno dolaze na probe, trude se, i najbitnije je da možemo da se zezamo i družimo. Ne mora neko da bude odličan muzičar, jer, da smo mi to od početka gledali, niko od originalnog sastava ne bi bio u bendu. Takođe, bend treba da ima mnogo dobru organizaciju. Sada, kada smo svi na fakultetu, teško je uklopiti se, ali i dalje uspevamo jednom ili dvaput nedeljno da imamo probu. Uveli smo nov način organizacije nedavno, videćemo kako će to da ide, ali cilj nam je da barem jednom mesečno imamo svirku.
ĆIRA: Jedino što shvatamo ozbiljno su dolasci na probe, zatim kad pravimo pesme, tad se pravi pesma; novac koji skupljamo ne trošimo na gluposti nego stavimo u budžet benda i onda to koristimo za snimanje pesama, putovanja, svirke, novu opremu…
Sa kakvim ste izazovima morali da se suočite u dosadašnjem radu?
ĆIRA: Kad sam ušao u bend, bolje sam pevao nego na sredini svoje dosadašnje karijere. Pre Voodoo-a sam bio član jednog drugog benda, a ranije sam pevao i u horu, tako da sam poznavao osnove pevanja. Onda se desilo to da sam zbog jedne svirke na kojoj sam bio dobio tinitus, tj. konstantno zujanje u ušima, i to mi onemogućava da budem tamo gde je glasna muzika, i tada sam izašao iz benda. Morao sam da nađem načina kako da pevam, da ne bude glasna muzika i da mogu da čujem sebe. I na kraju sam morao da učim da pevam sa čepićima u ušima. Ali problem u tome je što, kad stavim čepiće, ja ne čujem sebe dovoljno. I kad sam došao u Voodoo, pevao sam sa tim čepićima i onda nisam mogao da čujem sebe. Tad sam naučio da pevam loše, tj. pokvario sam tehniku. To nisam odmah video, nego tek kasnije kada sam počeo da imam problema sa glasom i nisam mogao da pričam po mesec dana. Onda sam rešio da moram nešto da promenim i na kraju sam počeo da učim tehniku napamet, da imam taj muscle memorie, da ne moram ni da čujem sebe, samo da slušam vibracije i da znam koji je u stvari ton. I onda sam opet počinjao ispočetka da učim da pevam i sada sam došao do tog nekog nivoa kojim sam zadovoljan
Zašto si rešio da ne odustaneš?
ĆIRA: Zato što sam video da ne mogu bez muzike, zato što u životu ništa drugo ne znam da radim. Rekao sam sebi: ako ne radim nešto što volim i što znam bar malo, šta ću ja onda da radim u životu. Rekao sam: naučiću da pevam bilo kako, koliko god mi dugo trebalo, samo da ostanem u muzici još jer to jedino me ispunjava.
Bavite se rok muzikom i pevate na engleskom jeziku. Koliki odaziv takva muzika ima kod nas?
GRUJA: Ne znamo ni mi kolika nam je publika. Mnogo dugo nismo imali svirku. Balkanrock me je zvao skoro, oni su mislili da mi ne postojimo više, i kada smo izbacili novu pesmu, pitali su nas da li hoćemo da sviramo na jednoj humanitarnoj svirci, što hoćemo. Pretpostavljam da su i mnogi drugi ljudi mislili isto što i oni, pa ćemo videti na sledećoj svirci koliku publiku imamo. Pre smo imali poprilično veliku, za standarde niških mladih bendova, ali sada ne znam.
Često nastupate na proslavama osamnaestih rođendana. Da li tada izvodite vrste muzike koje inače ne slušate?
ĆIRA: Ne, svirali smo isto što sviramo i uvek. Bili smo baš pod nekom tremom zato što ne znamo kako će ljudi da reaguju.
GRUJA: Bio je jedan 18. gde su nas zvali da sviramo i sećam se da su na jednoj strani bili ljudi za koje smo znali da vole našu muziku, a sa druge strane ljudi koji slušaju muziku koja je drugačija od naše, i mislio sam da im se neće dopasti ono što mi svirali, ali oni su najviše skakali, nijednu pesmu nisu znali a najviše su uživali.
Mislite li da ćete steći slavu? Da li težite tome?
ĆIRA: Ne znam da li bih želeo, što da ne. U suštini bilo bi dobro, naravno svi to negde očekuju ako govorimo realno, ali za sad nam to nije bitno uopšte, bitno nam je samo da pravimo ono što volimo. Kada napravimo pesmu, moramo prvo da budemo zadovoljni mi pa tek onda svi ostali. Kada smo mi zadovoljni, to ako nas ljudi slušaju je samo još jedan plus.
Gde vidite sebe u budućnosti?
GRUJA: Ne razmišljam mnogo o tome. Drugi album koji smo izbacili, Braindead, snimali smo godinu dana i imali smo toliko velika očekivanja, a tada se nismo ni promovisali, očekivali smo previše. Mene je to na dva dela prepolovilo i posle toga sam izgubio bilo kakva očekivanja od muzike ali to ne znači da ću da prestanem da je pravim. Moj plan je samo da imamo istu ovakvu formulu, radimo na spotu, na pesmi, izbacujemo jednu po jednu pesmu. Ovako sa strane moji planovi su da završim osnovne studije istorije, kao i master i doktorske studije, i da se zaposlim kao profesor istorije. Ali šta god da se desi znam da ću da radim u ovom bendu dokle kod on postoji. I ako uspemo i ako ne uspemo, idemo normalno. A što se tiče toga da li ćemo uspeti sa bendom, meni to više nije toliko bitno, zato što prvi put pravimo pesme, uživamo u tome što pravimo, nemamo nikakva očekivanja. To je ustvari mnogo lepše nego ranije kad smo imali velika očekivanja, morali da nađemo neku izdavačku kuću, slali snimke, mejlove… Nema potrebe za tim ,samo praviš pesmu, ako eksplodiraš jednog dana –super, ako ne, nikom ništa.
ĆIRA: Sebe vidim u muzici. Za sada nemam neki drugi plan, sem da završim fakultet i stvaram muziku, i ako sam sa Voodoo bednom, i ako nisam, a nadam se da ću biti sa njima.
Šta je sa ostalim članovim, kakvi su njihovi planovi?
GRUJA: Mislim da oni isto malo realnije gledaju sliku. Svi imamo fakultet i uvek nam je to prioritet. Pokušavamo organizaciju benda da uskladimo tako da može da se uklopi sa drugim obavezama, dakle da možemo da funkcionišemo bez obzira što imamo druge obaveze. Mislim da niko od nas nema neku ludu ideju da ćemo sutra da postanemo popularni ili multimilioneri, nego samo stvaramo muziku, a ako u tome ne uspemo, tu je fakultet kao glavni plan.
Imate li neki savet za muzičare koji tek počinju?
GRUJA: Ako pravite, bend nemojte da se fokusirate samo na to koliko dobro svirate. Koliko god da se razočarate vašim rezultatima na početku, samo nastavite da radite. Naši prvi video klipovi su užasni, ali nismo hteli da ih skinemo sa našeg Youtube kanala zato što se poboljšavamo i želimo da ljudi to vide. Najbitnije za uspeh u Nišu je samo da izdržiš, da nađeš ljude koji ti odgovaraju, da zadržiš taj sastav i da izdržiš.
