IGRAM SE S REČIMA DOK SVAKA NE LEGNE NA SVOJE MESTO
Razgovarao: Marko Stojanović
Željko Obrenović je rođen 1982. godine u Valjevu. Diplomirao je na Katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je romane ,,Kameno jezero”, ,,Talog” , ,,Srpski psiho” i ,,Koloseum”, kao i strip ,,Karton siti” na srpskom i engleskom jeziku. Veliki broj njegovih kratkih priča, stripova, filmskih i književnih prikaza publikovan je u raznim magazinima, antologijama i periodici. Roman ,,Srpski psiho”, priča ,,Ko je ubio ljubav” i strip ,,Najbolji čovekov prijatelj je pas” prevedeni su na poljski jezik.
PRESSING: Da li je kod tebe ljubav prema pisanju moguće odvojiti od ljubavi prema stripu, odnosno, konkretnije od ljubavi prema pisanju stripa?
Željko OBRENOVIĆ: Pristup pisanju proze i scenarija mi se svakako razlikuje. Danas kad se mnoge knjige pišu s jednim okom na Holivudu, i kad je dobar deo proze sinematičan, treba pisati nešto što je nemoguće, ili makar teško, adaptirati. Sa druge strane, u scenarijima treba koristiti one prednosti koje strip-film ima nad prozom. A „ljubav prema pisanju” je diskutabilna. Ponajviše mi, verovatno, prija osmišljavanje novog dela i povezivanje ideja i slika. Potom sledi mukotrpni proces pisanja, koji je najduži i najteži. Na kraju besomučno sređujem sve što napišem. Taj je proces kod mene najduži, ali u njemu svejedno beskrajno uživam.
PRESSING: Šta je po tebi nemoguće ili makar teško adaptirati?
OBRENOVIĆ: Ne mora to da bude matematičko pisanje, tipa ,,Uliks”. Ima knjiga koje čak deluju kao stvorene za adaptaciju, ali zapravo nisu. Stiven King je idealan primer. Kada se njegovi romani ogole, često deluju banalno jer je njihova najveća snaga u likovima. Nažalost, na platnu najčešće nema mesta za sitnice i detalje koji grade njegove likove i zato je i rezultat uglavnom takav kakav je.
PRESSING: Šta je to što proces pisanja čini mukotrpnim, a sređivanje besomučnim?
OBRENOVIĆ: Kad pišem prvu ruku moram da mislim o previše toga. O jeziku, sceni, tempu, likovima, delićima slagalice, ali i slagalici kao celini. A volim da kostur priče u cugu sklopim matematički precizno. Slično je to kao s postavkom slike. Ako ona ne valja, možete nanositi koliko god želite slojeva, slika neće valjati.
PRESSING: Ti si strip-scenarista iz Valjeva, grada sa dugom, iako isprekidanom, strip-tradicijom. Da li si je bio svestan u svojim početnim danima? Koliko te je oblikovala?
OBRENOVIĆ: Ne mogu da kažem da sam bio svestan te tradicije. Čak ni da bih u tim buntovnim danima želeo da bilo kakva tradicija utiče na mene. Svakako, bitno je što sam u školi stripa Milivoja Kostića upoznao vršnjake koji su gajili podjednaku ljubav prema stripu. S nekima od njih se i dan-danas družim ili sarađujem. Tek kasnije sam saznao za pomenutu tradiciju. Šteta je što je ta tradicija, baš kao što si i kazao, isprekidana i što se njen kontinuitet zbog toga ne vidi. Ili se čak može prevideti i da tradicija postoji. To se najbolje vidi po tome što je iz svakog talasa poniklo makar jedno ime koje je danas od značaja.
PRESSING: Zašto te dane nazivaš buntovnim?
OBRENOVIĆ: Mislim da je dužnost svake mlade osobe, naročito umetnika, da preiuspituje autoritete i tradiciju. Bilo bi mi neopisivo čudno da mi, recimo, neki petnaestogodišnjak, pa čak i dvadesetogdišnjak, kaže da su mu Nabokov i Andrić omiljeni pisci. Isto tako bi mi bilo čudno da ih neki četrdesetogodišnjak ne uvrsti makar među deset omiljenih autora.
PRESSING: Kako je izgledala škola stripa Milivoja Kostića? Možeš li da je opišeš?
OBRENOVIĆ: On bi nam obično govorio o kadriranju, crtačkim tehnikama i koliko je važno crtati po modelu i učiti anatomiju, a mi bismo klimali glavama, jedva čekajući da pokažemo šta smo crtali kod kuće ili da ga pitamo o stripovima koje je čitao-imao. Bilo je to sjajno druženje. Jedan od onih momenata kad shvatiš da ima još njih sa sličnim interesovanjima. Naročito je bitno što je reč o vremenu pre interneta. Do bilo kakve informacije se dolazilo jako teško. A tek do stripova, filmova, muzike…
PRESSING: Što se Koloseuma tiče, vidim da je imao dugačak proces nastajanja. Zašto? Možeš li da nas provedeš kroz njega?
OBRENOVIĆ: Nije tu reč samo o Koloseumu. Gotovo svaku knjigu sam pisao podjednako dugo, u proseku pet godina. Zapravo, pisanje traje nekoliko meseci, ali se zato sređivanje oduži na nekoliko godina. Kao neko ko nije pod pritiskom izdavača i čitalaca mogu sebi da priuštim da se igram rečima, dok svaka ne legne na svoje mesto (makar u mojim očima). Tek kad primetim da samo gubim vreme – dok su sve izmene krajnje minorne, a ja sam u međuvremenu postao i drugi čovek i drugi pisac – predajem knjigu izdavaču i okrećem se nečem novom. I onda sve iznova.
PRESSING: Kako kao drugi, treći i koji već čovek danas gledaš na svoje prošle knjige?
OBRENOVIĆ: Verujem da je svakom umetniku sve što je ranije radio nedovoljno dobro, i da uvek misli da je ono što na čemu trenutno radi najbolje i najsavršenije. Čak i kad to niko drugi ne misli. I ne verujem da oni greše. Oni vide nijanse koje su drugima nevidljive i dobijaju isto tako nevidljive bitke sa sobom. Pokušavam da prethodne knjige sagledavam u kontekstu. Naprosto se nisu mogle preskočiti. Naravno da ne mislim da je ,,Srpski psiho” nešto najbolje što sam napisao, ali mnogo je njih koji me i dan-danas znaju samo po prvencu. Neretko mi i sad stižu mejlovi u vezi s tom knjigom. ,,Talog” je doneo naglašenu stripovsku noar estetiku, a ,,Kameno jezero” je najavilo potpuno novu fazu, bližu realizmu i glavnom toku, dok je ,,Koloseum”, čini mi se, i stilski odskočio od svega prethodnog.
PRESSING: Kako kao scenarista gledaš na svoje prošle scenarije? Da li je ista stvar kao i sa knjigama?
OBRENOVIĆ: Moram da priznam da ih posmatram drugačije. Odnosno da sam njima zadovoljniji nego starom prozom. Doduše, mislim da imam obrazloženje za to. Kod stripova tu nije samo tekst, već i crtež i kolor i letering. Sve to je neraskidiva celina i kao takvu je i posmatram. Možda bi utisak bio drugačiji kad bih čitao baš scenarije a ne gotove stripove, ali moram da priznam da to nisam ni pokušavao.
PRESSING: Da li ti se proces pisanja stripa razlikuje od procesa pisanja romana?
OBRENOVIĆ: Kod stripa najviše razmišljam u slikama i kadrovima i težim da najpre ispripovedam priču bez ijedne reči naracije ili dijaloga. Jako ekonomišem rečima i kad je proza u pitanju, ali u stripu ne ostavljam ni slovo viška.
PRESSING: Svaki strip-scenarista ima jedan inherentan problem, naime, treba mu crtač. Tvoja potraga za istim bila je duga i mukotrpna – do te mere da si mi pre godinu i nešto dana poverio da si hteo već i da odustaneš. Šta se promenilo?
OBRENOVIĆ: Kad pišem prozu, zavisim samo od sebe. Ako pišem svaki dan, makar jednu stranu, posle godinu dana imam roman. Ako ga nemam, sâm sam kriv. Kada je u pitanju strip, tu se stvari menjaju. Naročito što su crtači, makar oni dobri, uglavnom uhlebljeni u inostranstvu. Vremena je malo, a entuzijazma još manje. Tačno kad sam odustao od traženja novog crtača, kontaktirao me je Stefan Nastić. I dovoljno je reći da nakon manje od godinu dana iza sebe imamo skoro sto kompletiranih strana.
PRESSING: Koliko si control freak kao scenarista, odnosno, koliko slobode daješ svom crtaču?
OBRENOVIĆ: Kad prvi put pišem za nekog crtača, scenariji su mi neopisivo detaljni. Od toga gde ko stoji u kadru i koliki deo kadra zauzima, pa nadalje sa detaljima u kadru, fizionomijama i položajima tela, kao i, naravno, garderobom. Kako saradnja odmiče, scenariji se pročišćavaju. Skrećem pažnju na ono što mi je izuzetno važno, a ostalo prepuštam crtaču. Naročito stvari za koje vidim da mu idu od ruke. Često se iznenadim rezultatom.
PRESSING: Nije redak slučaj da romani počinju in medias res, ali da se in medias res završavaju, to da. Šta te je nagnalo da tako završiš Koloseum?
OBRENOVIĆ: Jednostavno sam ljubitelj otvorenih krajeva i nedorečenosti. Takvi delovi me najviše i najduže proganjaju i kod knjiga drugih autora. Ne samo note koje su odsvirane, nego i pauze. Reč je o trenucima kad čitalac zapravo manje-više zna šta se desilo, ali ipak želi da mu se to i eksplicitno kaže. I narator ,,Kamenog jezera” govori o tome (pošto i taj moj roman ima otvoren kraj, kao i izmišljeni roman čiji je autor narator), pominjući usput film ,,Kineska četvrt” i situaciju kad Polanski nije bio zadovoljan nijednim od alternativnih krajeva koji su napisani-snimljeni. U tom beznađu, najednom je dokučio da je zapravo najbolje da film ostane takav kakav je, bez ,,pravog” kraja.
PRESSING: Kakav bi savet ponudio mladom proznom piscu, a kakav mladom scenaristi?
OBRENOVIĆ: Čitajte što više i učite od najboljih. To je najbolja a besplatna škola.
