Penova elegija o revolucionarnom duhu
Režija: Šon Pen
Uloge: Emil Hirš; Marša Gej Harden, Vilijam Hert, Džena Malon
Piše: Sara Stanojković
Kao dvostruko nagrađivani i nekoliko puta nominovani oskarovac, Šon Pen (Sean Penn) uživa pozitivne kritike i naklonost velikog dela publike dugi niz godina. Šira javnost ga je na osnovu političkog angažmana prepoznala kao jednog od najistaknutijih aktivista i humanitaraca u Holivudu. U očima sedme sile, stekao je status intrigantne ličnosti, a u novembru mesecu 2021. godine, Pen je ponovo dospeo u žižu javnosti kao jedan od članova produkcijske ekipe Vajsa (Vice Studios) koja snima dokumentarac o ratu u Ukrajini, baš poput Stivena Sigala (Steaven Seagal), koji radi na svom dokumentarcu u Donbasu.
„Into the wild“ („U divljini”) je pak filmsko ostvarenje iz 2007. godine, koje je obeležilo moj prvi individualni susret sa Penovim rediteljskim dometom, koji bi, ako je sudeći prema ocenama mnogobrojnih kritičara, mogao da ponese epitet „brilijantnog“. Pen ujedno potpisuje i scenario za ovaj film koji se može kategorizovati kao „non-fiction”, koji dramskim zapletom rasvetljava neophodne detalje jedne avanture, otkrivajući svojevrsnu ideološku zavrzlamu.
Reč je o adaptaciji istoimenog romana autora Džona Krakauera (Jon Krakauer), a koji prati istinitu priču Krisa Mekendlesa (Christopher Johnson McCandless), alijas Aleksandar Superlutalica. Ova knjiga postala je svetski bestseler nimalo slučajno, već zbog toga što prati sve učestalije interesovanje revolucionarno orijentisanih pojedinaca za odlazak u divljinu, po pravilu praćenim jednom filozofskom mišlju, koja je svoje mesto našla u Toroovom (Henry David Thoreau) delu „Walden”. U lavini sve većih pregnuća za osamom i individualizmom, pokrenutih pandemijom virusa korona, ovakva literatura, a i filmske adaptacije poput „Into the Wild”, postale su poznatije, verovatno zbog toga što poseduju izvesnu dokumentarnu vrednost jednog društvenog fenomena sa kojim se čovečanstvo iznova suočava.
Tako je čak i „magični autobus” bivao upotrebljen i kao turistička atrakcija za mlade avanturiste širom sveta, koji su, otisnuvši se na hladni sever, valjda pokušavali da otključaju duh vremena koji je godinama bio zarobljen u ovom autobusu. On se doskora nalazio na Aljasci, u nacionalnom parku Denali, i osim te 1992. godine poslužio je protagonisti Mekendlesu na finalnom ishodištu u divljini.
Ne treba prenebregnuti i značaj analize profila ličnosti u filmu. Možda je baš to i razlog zbog koga je ova drama okarakterizovana kao „svojevrsna studija karaktera” (prema sajtu „RottenTomatoes”). Već iz špice se može naslutiti da glavni lik, koji „dve godine korača zemljom”, dnevničkim zapisima beleži kako svoj put tako i boravak „u divljini”. Otvaranje samog filma takođe obeležava i prisustvo impresivnih kadrova u vidu dronskih snimaka, koji omogućavaju gledaocu uvid u samo okruženje, koje oblikuje vizuelni identitet ovog filma, ali i ukazuje na izvanrednu fotografiju i visok kvalitet produkcije.
Pen deli film na nekoliko ključnih segmenata i na taj način stvara prostor i vreme gledaocu da, prelazeći sa jedne etape radnje na drugu, promišlja o njima. Ne može se sa sigurnošću tvrditi šta ga je nagnalo na to da se opredeli za ovakav pristup, ali, u svakom slučaju, moguće je uočiti to da je upravo ovaj način gledaocima omogućio nešto lakši put do razumevanja samog scenarija. S jedne strane, etape o kojima govorimo linearno prate radnju filma, dok sa druge strane imamo glas naratora, u ovom slučaju Karin Mekendles (Karin McCandeless), sestre glavnog protagoniste, koju tumači Džena Malon (Jena Malone).
Sve je majstorski upotpunjeno muzičkom podlogom, prema kojoj subjektivno izražavam naklonost, što pravdam jedino činjenicom da je numera „Guaranteed”, kompozitora Edija Vedera (Eddi Vedder), osvojila Zlatni globus za najbolju originalnu pesmu.
Smenu segmenata takođe prati i smena atmosfere, kao i smena unutrašnjih emocionalnih stanja i dileme – gotovo potpuno dočarane izvrsnom glumom Emila Hirša (Emile Hirsch), koji je iznenadio sve. Takođe, u filmu je prisutna određena doza defetizma, koja gradaciono raste, zaključno sa poslednjim segmentom koji nosi celovitu i naglašenu poruku, oličenu u dnevničkom zapisu Superlutalice: „Happiness only real when shared”. Progresivni gledalac će se na ovom mestu osvrnuti na više motive koji su sastavni deo čitave ove elegije o revolucionarnom duhu, u kojoj ne postoji žal zbog prevratničkog ili anarhijskog čina, već zbog toga što taj čin nije bio upotpunjen idejom o ljudskoj sreći, koja je tištila čovečanstvo čitavu istoriju i koja će i nakon gledanja filma nastaviti da tišti svakog pojedinca.
Međutim, ono što se zamera Penu jeste neosporna simpatija prema glavnom liku za koju pojedini kritičari smatraju da je izražena u „abnormalnoj količini”. Moguće je da je reč o posledici Penove namere da ga predstavi u svetlu šarmantnog momka, koji nosi na svojim plećima specifične društveno-ekonomske odnose u kapitalističkom društvu, i time „odbrani” profil emancipovanog pojedinca koji pokušava da izgradi i održi lični identitet u takvoj socijalnoj sredini. Mada simpatija prema glavnom liku zaista jeste prisutna, smatram da Penu to ne treba naročito zamerati, jer se na drugom polu uočava njegova namera da kod gledalaca izazove empatiju i prema onim likovima sa kojima Mekendles deli kadar. Recimo, u dijalogu sa maestralnim Halom Holbrukom (Hal Holbrook), koji tumači lik Rona Franca (Ron Franz), ali i sa Vinsom Vonom (Vince Vaughn) u ulozi Vejna Vesterberga (Wayne Westerberg), upravo se ogleda njegov otpor prema autoritetima i različitim oblicima ljudskog prilagođavanja, kao i određena doza ogorčenosti prema gotovo svakom obliku društvene zajednice koje najveći broj ljudi smatra nužnim za opstanak.
Ugao iz koga ćete gledati na ovakve vrste konflikata ipak ne određuje sam režiser, već skup vaših sklonosti i stavova. Upravo zbog toga smatram da ovaj film nudi mnogo više od prostog dramskog zapleta. Na kraju, zaključimo to da, s obzirom na neospornu vrednost dokumentarnosti, kao i na činjenicu da su gotovo svi aspekti ovog filma realizovani sa besprekornom pažnjom, „Into the Wild” zaslužuje najviše ocene. Ipak, glavni razlog zbog koga ću ovom filmu lično dodeliti ocenu 8,5 od mogućih 10 leži u prisustvu melodramskih, dirljivih scena, koje ne proizvode najpozitivniji efekat kod jednog dela publike i koje gledanje filma nepotrebno čine emocionalno napregnutim i otežanim.
