El Manana
Koračam bučnim i prepunim gradom. Svi negde žure. Ovaj drži prislonjen telefon na levo uvo i dok pokušava da pretekne vreme, pravi se da pažljivo sluša, a zapravo samo pogledom posmatra ostale prolaznike i pokušava da sazna njihovu priču. Mene nije primetio. Nisam ni ja njega.
Ubrzani ljudi u autobusu, ubrzani ljudi u kolima, na ulici, u kućama, na motorima, u restoranima kineske hrane, u restoranima brze hrane, na trafikama, u prodavnicama, kafićima, na pijaci. Ubrzano vidim, vreme ide ispred mene, dok ja lagano plutam talasima prethodnih par sekundi. Uvek sam iza. Posmatram. Sa moje desne strane hitro prolete devojka plave kose, pokušavajući da nađe sebi mesto u autobusu. Ipak se zalepila za vrata, ali i to je dobro samo da ne hoda. Nisam uspeo da uđem u autobus, ali sam rado prihvatio šetnju za ruku. Vodila me je mirno i lagano. Bez opterećenja, bez uzbuđenja, bez ikakvog osećaja. Samo sam se kretao. Sve je pored mene proletalo kao da je nestvarno. Ni na šta nisam obraćao pažnju jer sam išao ka svom cilju. Ovo je bila kapija. Kapija pre svake moje zemlje čuda. Kada ću stići? To je pitanje koje sam konstantno sebi postavljao dok sam – podignute glave – posmatrao terase i oblake kroz njih. Mešali su se u moju percepciju. Ušli su skroz neprimetno, a ostavili najveći učinak. „U ovom mrtvom gradu bez duhova, postadoh nečovek.“ – prolete mi misao kroz glavu dok čuo sam sirene. Čuti sirene je dobra stvar. Prija mi i daje mi do znanja da je sve u redu. Znajući da se negde dešava neki haos, meni pruža osećaj sigurnosti. Čoveku je potreban haos. Ne možemo da živimo bez njega. Zamislite svet bez haosa. Još malo pa sam tu, nalaže mi pukotina u asfaltu koju viđam po ko zna koji put ove godine. Vezao sam se za nju i za ovaj semafor koji je spor. Cela večnost prođe dok on da znak da može da se pređe. Nikad ga nisam uhvatio u pravom trenutku. Neko pokušava da sabotira moj put u magičan svet. Ubrzani ljudi ne nestaju, samo ih je sve više i više. Ili ih to samo ja bolje primećujem? Miris kokica mami osmeh na mom zbunjenom licu i tera me da izvučem novčanik. Ne smem. Imam dovoljno samo za kartu, a ta karta mi je nešto najpotrebnije. Svoju želju za kokicama uništavam dimom prve cigarete iz nove paklice. Uvek me osveži i vrati mi smisao. Uništi svu banalnost koja je oko mene. Maštovito izvlačim dim, ne menjajući tempo hodanja. Hodanje je kao preporod. Sam sa sobom si, bez ikoga. Niko ne može da ti prekine tok misli, osim beskućnika koji traži cigaretu, roma koji nudi čarape, prolaznik koji te slučajno zakačio; ipak nisi sam. Mada, to ne menja činjenicu da je hodanje preporod.
Stigao sam na finalna vrata kapije. Železnička stanica. Još malo i tu sam. Ulazim u voz pun svakakvih ljudi, ista situacija kao na ulici, samo što ovde ljudi miruju. Neki gledaju kroz prozor, neki pričaju sa svojim saputnicima, neki čitaju, neki ćute, slušaju muziku. Dok tražim slobodno mesto, kako prođem pored nekoga osećam pogled na sebi. Nije isto kao na ulici. Ovde je nekako domaće, imaš to neko više poštovanje prema ljudima koji su sa tobom u vagonu. Ipak su oni saputnici. U istoj prostoriji ste. Zajedno ćete provesti neko određeno vreme, a možda čak i ceo put. Možda vam se sa nekim put nastavi. Klasična atmosfera u vozu uliva pozitivnu energiju mom organizmu. Tu sam, napokon. Ponovo. Voz veoma lagano, ali sigurno pravi svoj prvi korak i polazi. Vremenom ubrzava i ubrzo dostiže svoju maksimalnu brzinu. Eto me, El Manana. Eto me. Put. Nema bolje stvari.
Gledajući livade sa svoje leve strane, vidim život kako se stvara. Gledajući livade sa svoje desne strane, vidim život kako umire. Ispred sebe, vidim život kako stoji i čeka. Šta je iza? Ne osvrći se. Slušam muziku i time dodajem čar svom svetu. Ahhh, kako sam ga samo čekao. Koju moć ima ta stvar – put. Teče mi venama i polako ježi svaku dlaku na mom telu. Uliva mi adrenalin. Naslanjam glavu, polako zatvaram oči i krišom se nasmešim. Kao Kerovak ponavljam tu jednu reč. Tu sam. Ponovo. Napokon. Zauvek.
