Ja сам мрвица
У аутобусу је било превише загушљиво. Иако је напољу грмело и кишне капи се сливале низ прозорска стакла, зној са чела није нестајао. Спустих руку на стомак и осетих моју мрвицу како се померила. И њој је било вруће. Или можда више није хтела да буде у мени. Хтела је да побегне од ужаса који је чека у овом проклетом животу… Звала сам је мрвица, премда то више није била. Стомак ми је порастао и више него уобичајено за шести месец трудноће. Доктор каже да ће то бити једна крупна девојчица. На тату.
Аутобус је стао на моје стајалиште, устала сам и полако изашла. Киша је престала, а у ваздуху се осећао мирис угашене прашине помешан са издувним гасовима из аутомобила. Један човек ми је пружио руку и помогао да изађем. Приликом стиска, рука ме је страховито заболела. Али не од његовог стиска. Сваки, и најмањи, мишић ме болео приликом и најситнијег покрета. За то није био крив ни овај човек, ни моја мрвица. Није ме тело болело од трудноће… Тек када сам погледала случајно руку, спазих да имам модрицу. Мој драги овог пута није био довољно пажљив, видело се његово дело. Или ја нисам била довољно пажљива јер сам обукла ову мајицу. Требало је да обучем мајицу са дужим рукавима. Како сам могла да направим такву грешку! А и моја кратка коса не може да сакрије модрицу. Но, нема везе, вероватно нико неће обратити пажњу на једну немалу модрицу на руци труднице. А ту је и мој драги да ме научи да не правим такве грешке више. Он је тако пажљив, биће диван отац! Од почетка наше везе ме чувао и волео, а откако смо почели да живимо заједно и сазнали да ће нам доћи мрвица, он нас још више чува. Не дозвољава ми да направим неку грешку и угрозим живот наше девојчице. Ретко кад и излазим напоље, тамо је пуно опасности које могу да нам нашкоде. Зато је наш стан најсигурнији. Не бојим се да ће лопов ући јер је то немогуће од решетака на прозорима, имамо камере на сваком од њих и аларме за било коју врсту узбуне. Диван је мој драги! Тако пажљив и пун љубави.
– Где си била? – чула сам свог драгог након што сам ушла у наш стан и затворила врата. Од густих облака напољу и у стану је било мрачно, сиви зидови били су још сивљи, а мукла тишина је допирала са свих страна. Дође ми да вриснем.
– Ох, љубави, ти си дошао?
– Да, дошао сам раније са посла у жељи да проведем поподне са својом женом и дететом, али ми она то не допушта. Зашто ме одвајаш од мог детета?
– Извини, погрешно си схватио. Била сам само до тржног центра. Гледала сам ствари и играчке за бебу. Нема ни сат времена да сам напољу.
– Је л’ знаш да ти се нешто може десити на самом улазу у зграду или чак са друге стране ових врата?! – показа прстом на улазна врата иза мене. Осећала сам његов дах и скупи парфем јер је стајао на неколико центиметара од мене. Или су то били метри. Не знам. Не сећам се. Повраћало ми се.
– Да, знам. – одговорих тихо, схватајући своју грешку и свој немар.
– Бићеш ужасна мајка! Да ти није мене, та беба би одавно била мртва.
Не би била, помислих. Ја сам моју мрвицу волела највише и не бих допустила да јој се нешто деси. Али му то нисам рекла. Заклањао је прозор иза мене, било је мрачно и загушљиво. Вртело ми се. Нећу да се онесвестим и покажем му да сам слаба. Чуваћу моју мрвицу свом снагом. Он је наставио да прича. Не знам шта. Чула сам да је поменуо неку кинеску храну. Смучило ми се на помисао о зачињеној, масној храни. Тако он брине о ћерки. Затим је причао, драо се, разбио вазу, трескало је на небу, гром је ударио, дрмусао ме, стезао за мишице, натерао да пробам кинеску храну, муња је севнула, шамар је пукао, па још једна муња, још један ударац, можда песницом, киша је лила низ решетке и стакла, он ме узимао крвнички и силовито на поду међу комадићима разбијене вазе. Онда су се ти оштри комади порцеланске вазе претварали, један по један, у комадиће паперјастих облачића међу којe сам често одлазила. Волела сам те мале облаке на ружичастом небу по којима су се анђели играли разних игара. И моја мрвица је била налик њима, сигурна сам у то.
Лежала сам још дуго на поду. Можда сат, два. А можда сам лежала само пет минута, две секунде. Чекала сам да прође. Шта? Бол? Која? Шта ме боли? Све. И ништа.
Придигла сам се држећи се за стомак и полако, да не повредим мрвицу, отпузила до кревета у спаваћој соби. Легла сам полако и наместила јастук за труднице. Мој драги ми га је купио. Он тако пази на нашу бебу. Ја сам морала да пазим да је не повредим. Морам да научим да не будем несмотрена. Бићу ужасна мајка. Да ми није мог драгог, можда моја мрвица више не би ни постојала. Чула сам грмљавину и прасак. Отворих очи. Кроз прозор сам видела да не грми и да не пада киша. Било је мрачно, али не због облака, већ зато што се сумрак спуштао. Сунце на западу давало је мало наранџасте боје. Коначно је било мирно и тихо. Затворих очи. Ружичасто небо, мирис бебе, парфем и кинеска храна, удар грома. Отворих очи. Болело ме цело лице. Сада је у соби био мрак. Чула сам закључавање врата. Скидање ципела. Скупљање поломљене вазе. Отварање врата спаваће собе. Затворих очи. Легао је поред мене и ставио руку на мој стомак. Мрвица се ритнула. Захркао је. Тежак, скупоцени парфем, помешан са вискијем, улазио ми је силом у ноздрве. Било ми је мука. Нисам смела да се померим. Он нас сада пази. Ја ћу повредити мрвицу. Ја сам ужасна мајка! Заштићена сам. Могу да спавам.
Све веће врућине најављивале су лето. На радију и телевизији се причало да ће ово лето бити једно од најтоплијих у последњих десет година. Чинило се као да се Сунце приближило на пар километара до Земље и да пржи све живо на њој. Ваздух је био тежак, град је преко дана мирисао на устајалост, чамотињу, а увече на шећерну вуну, палачинке, на радост дечјег осмеха. Тако ћу и ја шетати моју мрвицу увече поред реке, гледаћемо кловнове и јести палачинке, а онда ћемо се умрљане кремом брисати и смејати нашој неспретости. Радићемо то сигурно! Ипак, ово лето ћемо провести у стану. Тако је боље. Зашто бих излазила напољу по врућини и оморини, могла бих да се онесвестим и повредим мрвицу. Сада се мрвица и ја играмо међу ружичасте облаке са осталим анђелима. Ту певамо, надам се да нећу заборавити те песме и да ћу их певати мрвици кад дође на овај свет, смејемо се, мрвица се игра са осталим анђелима док је ја посматрам. Тако проводимо периоде док напољу бесни олуја. Овог лета олује су баш честе. Чудно што о њима на радију нико ништа није рекао. Или су те олује у стану. А оно што је у кући, остаје у кући, зар не? Да, тако је. Ипак су олује настајале у нашој кућици. Стално је грмело и севало. Трескало. Пљуштало. Хладна вода. Врела вода. Клима је хладила или стварала још већу врућину. Тада, за време олуја, мрвица и ја смо одлазиле међу ружичасте облаке. Тако смо се криле од бесне аждаје олује. А када би се олуја стишала, дошао би и мој драги, загрлио ме и смиривао. Заиста сам била срећна што сам имала њега да моју бебу и мене заштити. Али и он је имао своје аждаје које су га нападале. Тада су оне мењале његов изглед, обузимале му ум и тело и спречавале га да дођу док олуја бесни. Али ме зато штитио и пазио да не наудим мрвици. Знао је колико су телефон и компјутер штетни за здравље па их је зато удаљио од мене. Али не марим, имала сам дивне књиге за читање, часописе о мајчинству, ствари за бебу које треба сложити. Мој драги је сваког дана доносио неку одећу или књигу о бебама. Али када ствари не би биле сложене онако како је хтео, олуја се стварала. Та олуја је нападала мене, чупала ми косу, гребала лице и тело, цепала одећу, а онда је нападала собу за мрвицу и све њене ствари разбацала снагом тајфуна. Заиста, каква је то снага тајфуна? Када би ме неко питао да је опишем, рекла бих да је то олуја која уништава одећу мог детета.
Време је пролазило, а моја мрвица је била све нестрпљивија да изађе напоље. Прошла су два месеца откако нисам изашла напоље. Прошла су два месеца откако нисам изашла из стана, сама, без мог драгог и не рачунајући посете лекару. Два месеца. Или су то пак била два дана? Не знам. Не сећам се. Ако су два месеца, онда ми време брзо пролази у игри са мојом мрвицом. Ако су два дана, онда мора да се нешто у свету променило и да је дан постао много дужи. Ето шта се десило, а ја сам неупућена. Каква ћу то мајка бити кад ми дође мрвица. Бићу ужасна мајка. Баш као што ми је мој драги рекао. И био је у праву. Моја мрвица је расла и постајала све већа, а ја нисам имала појма колико траје дан. Сетила сам се да би на радију требало да кажу нешто о томе. Скочих из кревета сва срећна што имам прозор у свет, решена да као миш из рупе провирим кроз разбијено стакло тог прозора. И баш у тренутку кад сам скочила, моја мрвица је решила да разбије једно друго стакло – стакло које ће и њу пустити у свет. Осетих низ ноге неку топлу течност и у кичми ужасан бол од којег сам вриснула. Ипак то није био бол добивен од удара грома, шамара, муња, песница, разбијене вазе. Осетила сам први пут бол која се воли и која не боли уистину. Вратила сам се полако до кревета и притиснула дугме за хитне случајеве. Мој драги је и на то мислио. Како је само диван! А онда се и појавио. Након десет минута. Или десет секунди. Или након сат времена… Већ сам била цела ознојена, превијала сам се од бола на поду поред кревета и молила анђеле да ми сачувају мрвицу на путу до мене.
Драги ме однео до аута.
Рекао да ме воли. А можда и није.
Говорио да ће бити све у реду.
Бићу дивна мајка. Или је, пак, рекао ужасна.
Носила. Бели зидови. Трепераве сијалице на плафону. Игла у руци.
– Немамо времена, докторе.
– Брзо у операциону салу. Зовите анестезиолога. Дишите, госпођо. Ваша ћерка Вам долази.
– Пулс опада. Враћа се.
Скупи снагу за ћерку. Ти си мајка.
– Опет пулс опада. Губимо их, докторе.
Непрекидна писка апарата као први плач бебе.
– Време смрти – 13 часова и 4 минута.
– Време ослобођења – 13 часова и 4 минута.
