Elena Ferante, “Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju”, Booka, 2018.
Prevod s italijanskog: Jelena Brborić
Piše: Aleksandra Gojković
„Verovala sam da treba sve da znam, o svemu da se staram. Šta je mene bilo briga za politiku, za borbu. Želela sam da se ne obrukam pred muškarcima, da pokažem da sam na visini. Na visini čega? Njihovog načina razmišljanja, sasvim iracionalnog. Toliko bejah zapela da usvojim popularne stavove, uzaludan trud. Bila sam uslovljena obrazovanjem koje mi je oblikovalo misli, način izražavanja. Kakve sam tajne paktove sklopila sama sa sobom kako bih se istakla?“
Ista ona magija gustog i suptilnog pripovedanja o ključnim životnim temama koja je u prva dva toma “Napuljskih priča” Elene Ferante navodila čitaoce širom planete da sa iščekivanjem i nemirom okreću svaku narednu stranicu romana, savršeno funkcioniše i u trećem delu ovog četvoroknjižja, “Priči o onima koji odlaze i onima koji ostaju”.
Suočen na svakoj stranici sa novim dokazima u prilog ranjivosti unutrašnjeg mehanizma koji nam omogućava da koračamo kroz svet, a ostavljen bez zaklona cinizma, tako dragog ovom vremenu ali ne i Eleni Ferante, čitalac više oseća nego što misli (mada razmišljanje nakon čitanja i te kako sledi!), a to je verovatno i osnovna tajna velikog uspeha ove književne sage. “Napuljske priče” se “gutaju”, onako kako se to radilo u detinjstvu sa uzbudljivim knjigama.
Dok prvi deo zamašnog romana vremenski obuhvata detinjstvo Elene i Lile, dveju napuljskih devojčica koje odrastaju u siromaštvu u godinama nakon Drugog svetskog rata, a drugi govori o njihovoj najranijoj mladosti i ključnim izborima koji će im trasirati život (Elena nastavlja školovanje na univerzitetu, Elena se udaje, ispostaviće se, veoma loše), treća knjiga posvećena je ulasku u doba zrelosti.
Elena je na pragu braka sa mladićem iz ugledne porodice, objavila je knjigu koja je postigla uspeh, a Lila je ponovo zaglavljena u borbi za golo preživljavanje.
Iako i dalje sledi nit pripovedanja o jednom turbulentnom prijateljstvu, na stalnoj klackalici između bliskosti i distance, “Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju” otvara i brojna druga pitanja koja se tiču šireg društvenog konteksta: talasa studentskih protesta s kraja šezdesetih godina 20. veka, bunta protiv postojećeg obrazovnog sistema, političkog stanja, društvenog licemerja i socijalnih nejednakosti, previranja tokom sedamdesetih.
U atmosferi sveopšte uzavrelosti Elena preispituje i sopstvenu životnu poziciju. Da li njen novi društveni položaj može da neutrališe sve životne neugodnosti i uskraćenosti na koje je pristala (veza bez strasti i prave nežnosti, nedostatak suštinskog razumevanja, a time i prave podrške među supružnicima) ili je cena prevelika i neodrživa? A možda čak i izlišna ako se već ceo svet menja?
Treća knjiga se završava Eleninom odlukom da sebe pretpostavi drugima. Šta će joj ta odluka doneti i kako će se odraziti na živote onih oko nje razlog je za grozničavo iščekivanje finalnog dela romana. A koliko se knjiga danas iščekuje na takav način, uprkos sveopštoj hiperprodukciji?
