Razgovarala: Ganja Nikolić
Tridesettrogodišnja Jasmina Cekić iz Niša, apsolvent je Srbistike na Filozofskom fakultetu i majka dvoje dece. Sebe naziva očajnom domaćicom i dodaje da se bavi decom, kućom i porodičnim obavezama. Jasmina se na fakultet vratila posle pauze od deset godina, nakon što je već postala majka.
Brucoškinja Departmana za srbistiku postala je 2008. godine, studiravši redovno do 2011. godine. Tada je bila druga godina, s tim da je nju obnavljala. Prvi pokušaj povratka na fakultet imala je 2014. kada je uhvatila samo uslov za treću godinu, uz par datih ispita. Ponovo ga upisuje 2020. godine, ovoga puta po novom akreditovanom programu koji je vraća na drugu godinu studija. Danas je apsolvent, a u planu joj je i upisivanje mastera jer kako sama kaže „ne zna šta nosi dan, šta nosi noć”.
Kako si odlučila da se vratiš na fakultet?
Ono što prvo svima kažem je da najviše mogu da zahvalim virusu korona za taj povratak, jer su deca sve svoje školske obaveze preselila u kuću i onda sam stalno bila uz knjigu. Jednog dana sam se probudila i shvatila da bih mogla nešto da uradim i za sebe. U to vreme je već krenula i onlajn nastava na fakultetu. Vuk i Anđela bili su pokretači iz senke, jer sam u razgovoru s njima saznala da se njihovi drugari interesuju za to šta su im roditelji, a da oni nisu znala šta im je majka po zanimanju. U to vreme su se kockice nameštale same od sebe. Krenula sam da radim u jednoj igraonici gde su sve devojke bile fakultetski obrazovane, ili na putu da završe fakultet. One su me dosta podstakle. Na fakultet sam se vratila zbog sebe i dece, ali i zbog ljubavi prema srpskom jeziku i ovoj vrsti studija.
Koliko je bio težak taj povratak?
Ovog povratka sam se najviše pribojavala, prvo što je starosna granica sa ljudima sa kojima sam krenula u taj povratak znatno veća nego sa onima sa kojima sam ranije pokušavala i tu sam prvo imala strah od prihvatanja. Drugo, razmišljala sam i o tome koliko se promenio koncept studiranja, za neke ispite su se profesori promenili, ali sam svako novo predavanje čekala sa sve većim entuzijazmom. Prvi nalet krenuo je sam od sebe, bolje od očekivanog. Čini mi se da sam se sad mnogo više pronašla i da sam mnogo ozbiljnije shvatila neke stvari, nego u periodu kad sam regularno upisala studije.
Kako si se osećala kad si otkrila da si trudna?
Bila sam druga godina i, u trenutku kad sam otkrila, studije su pale u neki drugi plan. U tom momentu, jednu ljubav zamenila sam ovom drugom, konkretnom, materijalnom, opipljivom. U tom momentu mi stvarno nije bilo krivo. Uvek sam želela da budem majka i studije sam nekako potisnula. Radovala sam se tad, ali sam onda shvatila kolika je greška bila ta apatija, što se fakulteta tiče.
Da li si pomislila da ćeš se vratiti u nekom trenutku ili je to bilo neočekivano i za tebe?
Dok je trajao taj luft od par godina, uvek je bilo vratiću se, nastaviću. Onda kad sam, prema svom proračunu, izgubila pravo na školovanje, samo sam to potisnula i pomirila sam se sa tim. Ali je možda u meni, negde duboko, tinjalo to da to možda nije skroz zakopana priča. Mislim da to nije postojalo u meni, sigurno ne bih ni bila tu gde sam sad.
Ko ti pruža najveću podršku?
Prvenstveno deca, ali i roditelji i prijatelji. Roditelji su ti koji ih čuvaju dok ja završavam fakultetske obaveze. Postojalo je i par mišljenja negativnih, ne pokušaj sabotaže, nego ljudi kojima je neshvatljivo bilo čemu to, zato što je i naša profesija nezahvalna za nalaženje posla kasnije u struci. Tu su ljudi, povučeni svojim subjektivnim iskustvima, pokušali da me odvrate.
Kako su te prihvatile kolege?
Na moje veliko i prijatno iznenađenje, baš neočekivano dobro. Na neverovatnu podršku sam naišla od strane svakog kom sam se obratila. Kad uporedim sa ranijim studentima, čini mi se da mi raniji studenti nisu dali prostora da se uklopim. Sad su se sve kockice nekako skolopile.
Koliko si podrške ili pomoći dobila od fakulteta, profesora?
To je neverovatno nešto, nisam se izvlačila na decu, gledala sam samo da skrenem pažnju da se vraćam posle duge pauze, da bi imali razumevanja usled nekih poteškoća, savladavanja nekih stvari, pošto su se mnoge stvari promenile. Što se konkretno profesora tiče, imali su mnogo razumevanja. Jedino od gradiva što nisam uspela da savladam, bilo je ono za šta se nisam ni uhvatila i za šta nisam dala minimalni trud.
Kako deca reaguju kad sedneš da učiš?
Jedva čekaju da bi uzeli telefone u ruke. Apsolutno nemaju problem sa tim, ali još uvek nije uticalo na njih tako da ih povuče. Ponosni su na mene, vole da pitaju koju ocenu sam dobila, to im je bitno i hvale se drugarima. Kad čujem taj ponos u njihovom glasu, volja se poveća.
Koliko ti je teško da uklopiš sve svoje obaveze?
Ništa bez mojih roditelja i ne mogu sad da preuzmem zasluge za sve poslove. Dok traje period spremanja ispita i moje odsustvo od kuće zbog predavanja, tu su roditelji 110% i bez njih ništa. I uz pomoć dece, koliko su oni spremni da neke stvari samostalno urade. Ali kad radiš ono što voliš, onda te to pokreće i za sve ostale stvari.
U kojoj meri ti je bilo teško da kreneš da učiš posle toliko vremena bez učenja?
Nije mi bilo mnogo teško. Svi su mi rekli da se vremenom gubi motivacija i da treba više vremena da bi neke stvari zapamtio, a meni su godine i zrelost išli na ruku s te strane gledano, jer se dešavalo da neke stvari bolje razumem sad nego tad i da su mi neke teme koje smo obrađivali približnije sad i iz privatnog života, pa sam mogla lakše da se poistovetim i da ih lakše automatski i zapamtim. Taj stereotip na mene nije uticao, baš naprotiv.
Sa kakvim stereotipima se se susrela i kako si se nosila sa njima?
Kod mnogih ljudi sam videla neko pritajeno tešenje. Posebno kod ljudi koji su znali prethodno sa kolikim žarom sam ja upisala fakultet. Bilo je srpski jezik i ništa drugo, nije postojala alternativa. Kad sam došla da se upišem u treću godinu, javili su mi da me zapravo vraćaju u drugu godinu. Tad sam se najviše plašila da ću da se demorališem, međutim, to me je još više pokrenulo. Apsolutno nisam dozvolila nijednog trenutka na tom startu da me nešto pokoleba. Ostajala sam gluva za sve negativne komentare.
Ljudi često misle za sebe da su promašaj ukoliko odustanu od nečega što su krenuli. Jesi li se susretala sa stereotipima, od okruženja ili od sebe, da si promašaj jer si se porodila u toku studija?
Apsolutno. Na početku ne, dok je taj prvi period odrastanja dece, gde si apsolutno posvećen 100% i nemaš vremena da razmišljaš, to ti je centar sveta, nije mi falilo i nisam se osećala tako. A onog momenta kad su oni krenuli da rastu, da razumeju, kad sam imala ja više slobodnog vremena… Da, osećala sam se kao promašaj.