Razgovarala: Katarina Mladenović
Umetnici često, pored umetnosti, moraju da se bave još nekim poslom. Studentkinju Pedagoškog fakulteta u Jagodini, Jelenu Živanović, ljubav prema deci motivisala je da upiše taj fakultet. Ljubav prema slikarstvu i poeziji motiviše je da stvara umetnička dela, makar to bilo i u kasnim satima i na neobičnim mestima. Sa Jelenom smo razgovarali o njenim delima, putovanjima i saradnji sa drugim umetnicima i stvaraocima.
Šta te je motivisalo na to da upišeš Fakultet pedagoških nauka?
Jelena: Oduvek me je zanimala dečija psiha. Šta se desi u tom mini univerzumu zvanom dečiji um, pa nastanu velikani slikarstva, muzike ili nauke. Zanimalo me je šta je presudno u detetovom odrastanju i šta utiče na napredak dece.
Ovaj fakultet, ali i životno iskustvo, pružili su mi amalgam podataka i iskustava koji su me zasigurno oblikovali u učitelja koji će pružiti ruku razumevanja, ljubavi i podrške kada je to potrebno. Želim da pružim našoj deci znanje van okvira tradicionalne nastave. Odnosno, iskoristiću svaki pogodan trenutak za razgovor koji će od njih napraviti dobre ljude. Obrazovan čovek nije onaj koji će poniziti već koji će razumeti razlike i pružiti neku vrstu empatije.
Talentovana si pesnikinja i slikarka, a pored toga, ilustruješ i knjige. Kako si otkrila da te sve to interesuje?
Jelena: Od najranijeg detinjstva sam se divila slikama svoje majke. Česti motivi njenih slika jesu ptice, sloboda. Iz tog razloga i danas nailazim na knjige na čijim stranicama su nacrtani labudovi. Na sistematskom pregledu za prvi razred svima su tražili najosnovnije stvari, a meni profil kauboja – što su i dobili. Međutim, kako sam rasla počelo me je mnogo toga zanimati i udaljila sam se od svog talenta. Najveća čovekova muka jeste osrednjost a ja nisam želela biti osrednja ni u jednom segmentu života. Nakon što sam upisala fakultet, često sam bila u kontaktu sa profesorima likovne umetnosti, a oni su svaki moj rad ispratili pohvalama u kojima je gotovo uvek bila reč ,,talenat”. Shvatila sam da je ovo u mojim rukama daleko od osrednjosti.
Talenat za pisanje je isplivao potpuno spontano. Želela sam da napišem pesmu svojoj majci i napisala sam je. Sve ono što je nakon toga došlo jeste posledica dobrog trenutka.
Od ranog detinjstva izložena si umetničkom uticaju talentovane majke koja je slikarka i pesnikinja. Gde se vaš likovni i poetski rukopis odvajaju, a gde prepliću?
Jelena: Majka je ta koja je oduvek govorila, dok su joj se drugi divili: ,,Ma, nije to ništa. Jelena ima mnogo bolju ruku od mene.” Smatrala sam da me hrabri a ne da stvarno tako misli – ali, koji pesnik laže? Mislim da su oni jedini koji kroz par reči mogu opisati jadikovku čitavog čovečanstva, veliku ljubav ili bolest. Moja majka, Zorica Živanović, piše tešku poeziju koju samo slični mogu prihvatiti i pripojiti uza se. Vidno je to da su naši stilovi pisanja slični kao i teme, što smatram i normalnim, jer me je ona oblikovala kada je to bilo najvažnije. Ono što je meni značajno, i što smatram njenim velikim uspehom, jeste objavljivanje njene zbirke pesama ,,Krilata zemlja“.
Međutim, kada je slikarstvo u pitanju, tu smo potpuno drugačije. Njena dela su mahom ulje na platnu, dok ja koristim puno tehnika i pregšt poteza stvarajući ista. Takođe, mene izuzetno zanima pastel tehnika, kao i fotografija.
Na koji način usklađuješ svoje obaveze na fakultetu sa drugim interesovanjima?
Jelena: Iskreno, jako teško. Moja buduća profesija zahteva znanja i veštine iz mnogih oblasti, a za uspešnost u svakoj je potrebno dosta vremena. Slikam uglavnom uveče a stihove pišem gde god se nađem. Želim se obratiti svim studentima sa porukom da završe na vreme svoje obaveze i da žrtvuju na kratko ono što je njihovoj duši milo, jer će sutradan imati više vremena da uživaju u svojim mislima, stihovima i bojama mirne savesti.
Istorija Jagodine beleži da je veliki slikar i pesnik, Đura Jakšić, često sedeo u “Šarenoj kafani” i pisao stihove dok je u gradu službovao. Ti imaš omiljeno mesto u gradu na Belici, jedan umetnički kafe u kojem često provodiš vreme. U kojoj meri tu pronalaziš inspiraciju?
Jelena: To mesto stvara harmoniju u meni. Treba živeti u harmoniji sa svojim najvišim vrednostima, a to će iznedriti i nova dela. Mesto u kome sam vodila razgovore sa meni jako bitnim ljudima će zasigurno uvek rasplamsati emocije i po koji stih.
Imaš prilike da često putuješ vozom i posmatraš predele i ljude a onda sve to zabeležiš na papiru ili platnu. Na jednom takvom putovanju rodilo se prijateljstvo i književna saradnja tako da si objavila dela u književnom časopisu. Kakve su impresije?
Jelena: Čitav život jeste putovanje i svi ljudi oko nas jesu potencijalne iskre koje nam mogu život promeniti, ali nove stanice nema jer i pisak za istu krepa. Otuđili smo se, osujetili i brinemo samo o svom delirijumu. Sasvim slučajno sam na jednom kraćem putovanju upoznala osobu koja je u meni prepoznala umetnika, a zatim i prijatelja. Dok sam ja u toj osobi pronašla sebe u budućnosti – uspešnu i samostalnu i osobu koja mi je prirasla duši. Naš razgovor o medijima, religiji i umetnosti prerastao je u prijateljstvo koje traje i danas.
U “Antologiji literalnih radova učenika i studenata – od Učiteljske škole do fakulteta pedagoških nauka” trajno se nastanilo tvoje literarno delo kao delo najmlađeg autora. Kako je došlo do toga?
Jelena: Nedugo nakon što sam počela aktivno da pišem, na grupi našeg fakulteta pojavio se konkurs. Verovala sam od samog početka da ću biti izabrana i tako je i bilo. Poštovani profesori su odabrali pesmu ,,Dom” koja je jedna od najtužnijih mojih pesama. Stvaranje života daleko od svoje kolevke moralo se otisnuti i na moje stihove. Ponosna sam što ću zauvek biti deo biblioteke fakulteta i što će oni koji nam dolaze pročitati par reči o onome što će zasigurno preživati.
Naslovna strana zbirke pesama “Put do beskraja i tamo” mlade pesnikinje Miljane Živić tvoje je delo. Kako je došlo do saradnje?
Jelena: Autorku znam privatno i smatrala sam da je vrlo humano ulepšati tuđe delo svojim delima. Koricu knjige je radila moja majka. Smatram da umetnik treba biti uvek kraj drugog umetnika, a ne rival.
Iz tvog bogatog umetničkog opusa rodile su mnoge slike i pesme. U planu ti je prozno delo koje će se zvati “Tri”. Šta se krije iza imena naslova?
Jelena: Smatram da se treba vratiti korenima. Nedostajali su mi proza i sve blagodeti koje ona nudi. Ne želim otkriti zašto će se delo baš tako zvati ali, recimo, da će taj roman biti sve ono što nisam pronašla u delima koja sam čitala i u likovima koje sam doživela.
Knjigu planiram izdati onog trenutka kada budem potpuno zadovoljna svim detaljima i kritikama bližnjih.
Šta bi poručila drugima?
Jelena: Poručila bih im da ne jure za nekim životnim prilikama jer da su one njihove, došle bi same u njihovu tišinu. Takođe bih naglasila da najpre prihvate sebe a zatim će i kritike izgledati vrlo sedefasto. Želim da svi umetnici različitih percepcija oslikaju ljubav, da žive sa njom i za nju!
