LEPOTO, DOĐI IZ PAKLA ILI RAJA, SVEJEDNO
Sa kosom preko lica i haljinom belom poput ničega, nisi mogao razaznati da li je anđeo ili đavo. To sam pomislio kada sam prvi put ugledao Anabel Li. Stajala je tamo, na uzvišenju usred livade, do kolena utonula u travu, a niz telo su joj klizili zraci sunca koje tog dana, u stvari, nije ni provirilo kroz oblake. Pokušavao sam da opišem taj trenutak, obično zastajući nakon prvog sloga onih reči za koje sam verovao da su dovoljno dobre, nikada ih ne izgovarajući sasvim jer bih shvatio da su one ništa u poređenju s tim kako se zapravo to zbilo. Za trenutak, verovao sam da je ona samo plod moje mašte, ali tu misao oduvao mi je vetar kada je pomerio kosu s lica tog misterioznog stvorenja i pokazao mi njene oči. Nasmešio sam joj se, ona je uzvratila osmeh, blesnuvši nakratko svojim izduženim očnjacima, onda je kosa ponovo prekrila lice. Kada ju je sklonila svojom belom šakom, shvatio sam da je ona jedno božansko biće.
Možda sve ovo zvuči kao uvod u priču o nekakvoj vili ili veštici, ali ničeg osobitog niti magičnog nije bili u vezi s Anabel Li. Osim tendencije ka destruktivnosti, njene zavisnosti od alkohola, cigareta, heroina i amfetamina (zbog čega je ludo želela da promeni svoje ime u Kokaina). Ipak, možda se ta magija ogledala u njenoj zlatnoj kosi, koja se tako lepo mešala sa suncem; u njenim očima kojima je znala da raspori moju dušu i da gleda kroz mene; u njenim usnama koje sam voleo, oh, kako sam voleo te usne u obliku srca. Anabel Li je bila ruža među koprivama: njen život je zavisio od terapije stimulansima; svuda po telu imala je ožiljke od obračuna sa samom sobom; često je umirala, svaki put sve tiše i sve neprimetnije. Nosila je jedan mali pakao u svom mozgu, telu, duši i ja sam znao da ću svakim sledećim korakom biti bliže tom paklu. Osim toga, sve u vezi s njom bilo je normalno.
Kada sam je prvi put sreo, nakon što se osmehnula, okrenula mi je svoja leđa, toliko koščata, onakva kako bi izgledala leđa anđela s otkinutim krilima, i krenula gipko da korača kroz travu, milujući šakama glave cvetova. Zastala je i okrenula se, kao da me poziva da pođem za njom. Ja sam pošao kao sireninom pesmom opijen.
„Ovo cveće”, progovorila je svojim indikolitnim glasom, i dalje dodirujući livadski korov, „to su moja deca”. Pogledala me je sa namrštenim izrazom lica i poluotvorenim ustima, a onda se glasno nasmejala, izvadila paklicu cigareta iz dekoltea i stavila jednu između usana.
To je bio tek dašak vetra u tornadu Anabel Li, normalan onoliko koliko to kod nje može biti. I voleo sam tu njenu normalnu stranu. Voleo sam to kako su njenu knjigama oblikovanu dikciju i savršen jezik trapavo krasile male govorne mane, to što je svako malo bacala pogled ka nebu, a samo sam ja znao da se tako zahvaljuje univerzumu o kojem je toliko volela da govori. Verovala je da neizmerna sreća, koja ju je pratila u životu, čini to zato što je rođena u znaku Strelca. Voleo sam čak i to što je na svakoj kutiji svojih cigareta crtala srca, negde je pročitala da je to mali gest ljubavi da se proprati kancer.
Uprkos svemu ovome, Anabel Li je bila tužna osoba. Ništa manje, niti šta više od proste tuge nije činilo moju dragu. Ta tuga bila je deo nje, isto koliko i njena krv i njeno meso. Zbog nje sam postao uveren da ima onih kojima mesto nije ovde, na ovom svetu, i da oni boluju upravo od te neizlečive tuge.
Jedne večeri sam je nosio do kuće. Iz bara, pa niz ulicu, kroz koju je izgledala lepše nego ikada, sa svojim ćutljivim očima i gustom krvlju koja joj je tekla iz desne nozdrve, pa niz zube i preko usana. Nije govorila. A imalo je o čemu da se govori. Uneo sam je u kuću i odlučio da ću ćutati i ja. Možda bih lagao ako bih rekao da je spavala, a možda i ako bih rekao da nije, jer kada je progovorila, dok sam je spuštao u krevet, zvučala je onako kako zvuči kad god je na kokainu, a Anabel Li je volela da budna sanja na kokainu.
„Ne ostavljaj me”, rekla je. Telo joj je bilo položeno na krevetu, ali rukama i nogama se i dalje čvrsto držala za mene.
„Dolazim”, pošao sam da se odvojim od nje, ali me je obgrlila oko struka i povukla tako da sam kolenima pao na krevet. Ponovo mi je rekla da je ne ostavljam. U njenom glasu sam takođe mogao čuti sve što je sebi te večeri uradila, ali i da osetim kroz nagle trzaje njenog tela. Te večeri nešto je bilo drugačije nego inače i za trenutak sam pomislio da ću svoju Anabel Li izgubiti od ruke kokaina i ekstazija, ali onda je ona nastavila da govori:
„Ako me ikada ostaviš”, nasmejala se na taj svoj kondicional. Nasmejala se zato što je znala da to nikada neću učiniti jer zavoleti nju isto je kao i sklopiti pakt sa đavolom. „Ako me ikada ostaviš i nebo se ne sruši, sunce ne pukne i zemlja se ne otvori, zapaliću sebe pred svima i dok gorim, govoriću kako me nigde ne peče onoliko koliko me je peklo u grlu kada si ti otišao, zatim ću pucati sebi u grudi toliko puta da svi mogu da vide moje golo i mecima ispunjeno srce, kako visi iz mene ali i dalje kuca, zato što ga ne boli onoliko koliko ga je bolelo kada si ti otišao. I preživeću samo da bih se utopila, a onda isplivala i rekla svima da u vodi nije bilo teško disati onoliko koliko je bilo teško disati u suzama kada si ti otišao.” Okrenula se i zaspala.
Mnoge noći proveo sam budan u strahu za njen život, ali te noći po prvi put strahovao sam za sebe. Iako nikada nisam pomišljao da ostavim Anabel Li, ne mogu reći da nisam mislio kako bi život bez nje bio mnogo lakši nego život s njom. Nakon njenog malog mazohističkog govora shvatio sam da me mnogo boli svaki put kada se ovako nešto dogodi: mrzeo sam njena kasna vraćanja kući, njeno provociranje na svađu u trenucima dok radimo, odmaramo, putujemo ili pijemo vino; mrzeo sam njen plač i njeno jecanje, kao što sam mrzeo i sve te prahove, tablete i špriceve u fioci njenog noćnog stočića. Izluđivalo me je to što bi me nakon takvih noći probudila ujutru i pitala da li bi mi smetalo da nabavi kućnog pacova ili rasprostre šator u dnevnoj sobi. Mrzeo sam taj mali raj u našem paklu jer to je bilo ono što me je uz nju držalo.
Prošlo je mnogo godina otkad sam ostavio Anabel Li. Mnogo više nego što sam proveo s njom. Dobro se sećam tog dana. Na njega me podseća jedna od malobrojnih sačuvanih uspomena – njena poema o samoubistvu. Pored svega ostalog, Anabel Li je bila i pisac. Jedan od onih pisaca koji ne pišu, ali bi mogli daleko da doguraju samo kada bi svaki put zapisali to što su zamislili. Jedino njeno delo glorifikovalo je samoubistvo jer to je bila njena zona komfora. Dugo sam verovao da je sanjarila o tome da se baci s mosta u beloj haljini, jer volela je bele haljine. Isto tako, verovao sam da je religiozno volela crvenu boju zbog toga što je pušila crvene paklice marlbora. Razuverila me je tog dana, kada sam je pronašao u kadi obučenu u istu haljinu koju je nosila na dan našeg prvog susreta, samo što haljina ovog puta nije bila anđeoski bela, već đavolje crvena od krvi iz njenih vena. I tada sam shvatio: onog dana, kada sam je prvi put video, problem nije bio u mojim očima. Zverski zubi u njenim ustima nisu bili plod privida, već je problem bio u njenim božanskim očima, zbog kojih nisam shvatio da je Anabel Li đavo. Kada sam u bolnici saznao da je preživela, ostavio sam je.
Otišao sam iz grada na par meseci. Mnogi su mi govorili da su je viđali kako leži ispred vrata naše, nekada zajedničke kuće, a neki su je čak zaticali kako vrišti u dvorištu. Viđali su je i na magistralnim putevima kako šeta i kako ide ka brdima. Nosila je bele haljine. Ja sam se pitao da li su ljudi stvarno viđali Anabel Li ili samo njenu nemirnu dušu koja luta. Kratko nakon što sam prestao da dobijam glasove o njoj, vratio sam se kući.
Nikada je više nisam video, mada sam želeo. Nedostajala mi je i vraćao sam se tom našem malom raju, ali Anabel Li nikada nije bila tamo. I razumeo sam da njoj ni u kakvom raju nije bilo mesta, ali skoro da sam slutio njeno prisustvo kad god bih pustio onu našu staru stvar uz koju bismo samo plesali i plesali. Uz tu pesmu dolazila je ona i samo tada mogao sam da se setim koliko je mojim očima prijalo kada je pogledam.
Kap vode je skliznula sa slavine u kuhinji pravo u punu činiju, a ja sam začuo visoki ali tihi zvuk klavira i kada sam nakon treptaja otvorio oči, video sam nju kako stoji u dnevnoj sobi. Ponovo sam trepnuo u neverici i nije je bilo. Ponovljeni zvuk klavira sa sobom je vratio nju, ovoga puta priljubila se uz moja leđa, isprepletala je svoje prste s mojim, ali kada sam se okrenuo ‒ nije je bilo. Klavir je utihnuo. Još jedan ton i njen osmeh. Sobe su odjednom poprimile bele i plave nijanse, kao da su se neki oblaci uvukli kroz stare prozore. Anabel Li ležala je na kauču. Bela haljina zadigla joj se ponad kolena i šakom je prolazila kroz svoju zlatnu kosu gledajući me pravo u oči. Posegao sam rukom ka njoj, ali ona je tada već plesala po tepihu. Pomislio sam da su njeni koraci ti koji sviraju klavir. Ponovo je nestala. Začuo se zvuk njenog smeha i ugledao sam je kako se penje uz stepenice, gledajući u mene preko ramena s kog joj je spala bretela haljine. To me je podsetilo na dan kada sam je upoznao. Muzika je odjednom stala, začuo sam automobil kako prolazi pored kuće i osetio da mi je hladno.
Jedan prozor je bio otvoren, iako se ne sećam da sam ga otvorio. Shvatio sam da je svet stvaran onoliko koliko Anabel Li nije. Tada sam sebi priznao da mi je nedostajala. Nedostajo mi je svaki položaj i svaki pokret njenog tela. Oblio me je znoj. Nedostajao mi je taj lepi um. Uhvatio sam se za glavu. Klavir je ponovo počeo da svira samo što su tonovi ovog puta bili duboki i sablasni, kuća je bila kao okrečena u crveno, bilo je vrelo kao da je gorela, a Anabel Li se vukla po podu u hodniku. Gušila se. Zatim je sela uz kuhinjski sto, zabila sebi iglu u venu i zastenjala. Nedostajale su mi te igle, nedostajao mi je njen plač. Klavir je postajao sve glasniji. Stavio sam šake preko ušiju ali to nije pomoglo da ne čujem Anabel Li kako priča, smeje se, plače i vrišti. Pao sam na kolena i zaridao, a onda je sve utihnulo i poprimilo boje stvarnog sveta. Ponovo mi je bilo hladno.
I sada sedim i razmišljam kako mi ni sa jednim nazovi anđelom nije bilo kao u paklu s mojom Kokainom. Zato, Anabel Li, ako čitaš ovo, lepoto, dođi iz pakla ili raja, svejedno.
