Piše: Petar Ilić
Konami nas cele ove godine polako uvodi u 25. godinu kartaške igre koja je obeležila detinjstvo mnogim generacijama.
Početkom januara tekuće godine ova kompanija je počela da promoviše jubilej ponovnom proizvodnjom i distribucijom prve serije karata.
Iako se četvrt veka obeležava tek sledeće godine u februaru, prodavnice društvenih igara širom sveta prodaju specijalne kutije i kesice karata sa oznakom „25th Anniversary Edition”.
U njima se mogu naći karte koje su naši omiljeni crtani junaci koristili na samim počecima. Takođe, prodaju posebna pakovanja, koja su na isti način obeležena, ali se u njima mogu naći retke karte iz novijih generacija ovog animea.
Počeci
Prvobitna namera Kazukija Takahašija, kreatora „Yu-Gi-Oh!” manga serijala, nije bila da napravi popularnu igru koja će rasplamsati takmičarski duh mladih ljudi širom sveta.
Njegov plan te 1996. godine bio je da prosto napravi horor mangu u kojoj će glavni lik biti Jugi Moto, dečak koji rešava puzle i igra razne igre, dok je funkcija karata bila ta da likovi prizivaju strašna čudovišta koja će traumatizovati njihove neprijatelje.
Međutim, pozitivne reakcije naterale su Kazukija da razmisli o načinu da unapredi ovaj koncept. Тri godine kasnije nastaje „Yu-Gi-Oh!”.
Evolucija igre
Na samom početku igra je bila vrlo jednostavna. Zasnivala se samo na pukom napadanju i odbrani. Karte su imale samo četiri osnovne funkcije.
Postojala su čudovišta sa velikim brojem poena, koja mogu odmah da se prizovu i služe samo za napadanje. Uloga slabih čudovišta je bila odbrana životnih poena.
Magične karte su osnaživale čudovišta koja napadaju, a karte klopke su samo štitile od napada. Po ovim principima 2000. godine nastaje i anime serijal.
Kazukiju Takahašiju igra nije delovala izbalansirano, pa je počeo da uvodi nova pravila, u vidu žrtvovanja slabijih čudovišta kako bi se prizvala ona jača.
Posledice ove kasne realizacije problema mogu se videti u prvim sezonama originalnog serijala.
Današnjim, već formiranim igračima, koji su upoznati sa pravilima igre, te epozode deluju komično, jer likovi bez ikakvog žrtvovanja mogu prizvati nekoliko jakih čudovišta i pobediti u prvom potezu.
Takođe, postoji pregršt animiranih parodija koje ismevaju logiku u prvobitnom „Yu-Gi-Oh!” animeu, budući da su glavni likovi izmišljali efekte karata i tako nepravedno pobeđivali negativce.
Međutim, to je u kasnijim sezonama i sledećim serijalima („Yu-Gi-Oh! GX” i „Yu-Gi-Oh! 5D’s”) ispravljeno, te su borbe vođene po zvaničnom pravilniku.
Ako vam se dopada ova tema obavezno pročitajte i izveštaj sa turnira u ovoj igri održanom u Nišu:
Igra se vremenom menjala ubacivanjem nove vrste karata, koje starijem igraču nisu poznate. Ranije su se čudovišta specijalno prizivala samo preko ritualnih karti ili polimerizacije, dok su danas u opticaju mnogo lakša i brža specijalna prizivanja.
Tako su noviji serijali u „Yu-Gi-Oh!” svet doneli „Synchro”, „Xyz”, „Link” i „Pendulum” čudovišta.
Neko ko se dugo nije latio ove igre iznenadiće se kada njegov protivnik, ako je bio u toku, u jednom potezu specijalno prizove nekoliko veoma jakih čudovišta sa mnoštvom specijalnih efekata.
Može se reći da je igra „Yu-Gi-Oh!” u poslednjih 20 godina postala jedna od najkompleksnijih kartaških igara.
Lepota igre
„Yu-Gi-Oh!” je dinamična igra koja sa sobom nosi elemente strateške, igre na sreću i psihološke igre.
Igrač se može poigravati sa protivnikovim umom i blefiranjem u njemu stvarati strah od napadanja. Strateške sposobnosti igrača ogledaju se u njegovom umeću da raspozna koji potez treba ostaviti za kasnije, a koju kartu aktivirati odmah.
U prethodnom pasusu pomenuti su novi tipovi čudovišta, a sa njima u Ekstrašpilu dolaze nove dodatne kombinacije koje igru čine još bogatijom.
Pre nego što se zaraduje vođstvu, igrač mora biti svestan da se duelisti sreću sa puno neočekivanih preokreta u toku jednog meča, jer pored toga što mora imati taktiku, potrebna mu je i sreća.
Od nje zavisi da li će „spas doći u pravi čas” i da li će igrač uspeti da napravi odgovarajući, dugoočekivani kombo (kombinaciju) koji će ga odvesti pravo do pobede.
Efekti „Spell” i „Trap” karata su takođe napredovali tokom vremena, nudeći igraču mnogo novih mogućnosti (što dokazuje činjenica da se određene karte te vrste mogu koristiti i kada napuste teren).
Učesnik u duelu u svakom trenutku mora imati u vidu sve karte na terenu, karte van njega i sve koje mu se nalaze u špilu, kako bi se što bolje odbranio i naneo štetu svom protivniku njihovim posebnim efektima.
Ukratko, mora dobro poznavati svoj špil. Sve ovo igru čini veoma zanimljivom i zabavnom kako za igranje tako i za posmatranje partije.
Popularnost igre ogleda se u činjenici da su Konamijevi „Yu-Gi-Oh!” produkti distribuirani u preko 80 zemalja širom sveta, dok su karte prevedene na čak devet jezika.
Za ovo su u najvećoj meri zaslužni anime serijali koji su u pamćenju mnogih ostali kao neizostavni deo dnevne rutine jednog deteta ili tinejdžera.
Sa nostalgijom se prisećamo dana kada smo na kanalu „Ultra” mogli da pratimo sinhronizovane avanture iz crtanih serijala „Yu-Gi-Oh! Duel Monsters”, „Yu-Gi-Oh! GX” i „Yu-Gi-Oh! 5D’s”.
Napravljena su i četiri animirana filma. Postoji još tri serijala („Yu-Gi-Oh! Zexal”, „Yu-Gi-Oh! Arc V” i „Yu-Gi-Oh! VRAINS”) koji nažalost kod nas još nisu sinhornizovani, mada se prva dva od navedenih mogu naći sa prevodom na sajtu Anime Srbija.
„Yu-Gi-Oh!” se ne mora igrati samo uživo, u fizičkom formatu, već se ljubitelji ove igre mogu oprobati i na mnogim onlajn platformama, od kojih su najpopularnije„YgoPro” i „Yu-Gi-Oh Master Duel” (koji je uspešno zamenio igricu „Duel Links”).
„YgoPro” možete skinuti preko Gugl platforme i lako napraviti kakav god špil želite, a na raspolaganju je preko 15.000 karata. „Yu-Gi-Oh! Master Duel” je dostupan preko Stima, a uslov je da imate barem „Windows 10” operativni sistem.
Za kraj, jedan motivacioni citat Kazukija Takahašija, koji može pomoći kako u njegovоj igri, tako i u životu:
Današnje društvo izgleda da je zaglavljeno u svetu u kojem ne postoji ništa drugo sem „pobednika” i „gubitnika”, ali ja se ne slažem sa tim.
Ljudi koji gube nikada nisu “gubitnici”, oni bi trebali da to shvate kao šansu za traganjem za nečim većim ili kao testom koji dovodi do pobede. Možda si izgubio, ali život se nastavlja.
Zato, molim vas, nemojte nikada pomisliti: “Ja sam takav luzer!” ili bilo šta slično. Ako se vodite mišlju: “U redu je izgubiti.”, ne samo da ćete se osloboditi od šoka koji nastaje porazom, već ćete i sakupiti energiju da nastavite da idete dalje.
Uveravam vas da gubitak ima značajne prednosti. Dakle, želeo bih da svi daju sve od sebe i da se ne boje poraza. Gotovo da bi se moglo reći da je to prava snaga pojedinca.
