MUZIKA ZA ZDRAV DUH (2)
Piše: Velibor Velja Petković
Sećam se da smo sutradan krenuli na maturantsku ekskurziju, što znači da je bio početak oktobra 1981. godine, jer smo već naredne bili „fazani“ u JNA. Za taj let u Ratno vazduhoplovstvo pripremila me je knjiga „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova koju sam tokom avgusta provedenog u Splitu pronašao u jednoj knjižari. Bilo je to izdanje zagrebačkog Libera, a ne bih je pominjao da prvi album grupe „Azra“ i njihov koncert u Nišu nisu na mene ostavili isti snažan utisak kao čitanje Bulgakovljevog romana.
Ako postoji prosvetljenje putem umetnosti, to je bilo baš to, odjednom sam sve video u savršenoj povezanosti, obasjano suncem, i nikakve teškoće nisu me doticale. Da budem iskren, tome je mnogo doprineo i „Muzički klub ’81“ u koji su počeli da pristižu bendovi „novog talasa“, najpre „Električni orgazam“, a zatim i većina ostalih iz stvarno velike Jugoslavije. Sve te ploče i svi ti koncerti bili su „paket aranžman“ za zdraviji duhovni život u SFRJ.
Guru tog čarobnog mesta u Nišu bio je Bane Tasić koji se usudio da pozove muzičare da sviraju i pred stotinak ljudi, a kada nas je Gile pozvao na binu, popeli smo se Peđa Cvetičanin, Miša Panker i ja i pevali zajedno sa njima. Meni je zapalo da pevam sa Ljubom Tigrom, a moja dva druga su bili uz frontmena, što i nije bilo loše, jer su se njih trojica gurali uz jedan mikrofon, a mene je Tigar pripustio bliže, jer je svirao klavijature, a uzgred i pevao da „Krokodili dolaze“.
U istom prostoru usledili su koncerti gotovo svih jugoslovenskih bendova koji su nešto značili u okrilju „novog talasa“: sa zapada su stigli ljubljanski pankeri „Pankrti“ i mariborski „Lačni Franc“, zagrebački „Film“ i „Haustor“, splitski „Đavoli“, a kasnije i riječki bend „Fit“, koji je često dolazio da svira u dane kada su zatvarane ulice i postavljane bine na raskrsnicama ulica, obično za praznike poput Dana mladosti.
Sa severa su najčešće dolazili „Električni orgazam“, „Ekatarina Velika“ i „Disciplina kičme“, jer se „Šarlo akrobata“ prebrzo ugasio da bi stigao do nas. „Leb i sol“ je posle Hale Čair i novih albuma postao poluniški bend, pa je jedno vreme svakog vikenda nastupao u „Muzičkom klubu ’81“, gde smo redovno odlazili i slušali ih iznova i iznova, jer njihova virtuoznost nije mogla nikome da dosadi, osim ako čovek nije rođen kao dosadnjaković sam po sebi.
Moje sećanje je nepouzdano, tako da sam „VIS Idole“ gledao prvi put na koncertu posle albuma „Čokolada“, ali nisam siguran da li je to bilo u Nišu? Prva ploča „Odbrana i poslednji dani“ bila je remek-delo koje mi je pomoglo da prebrodim vojnu obuku na somborskom aerodromu, slušao sam ih na vokmenu pred spavanje, danju je ta sprava bila zabranjena.
Pouzdano znam da sam Đorđa Balaševića slušao i gledao desetak puta, od toga samo jednom van Niša, na koncertu za vojsku u Sportskoj dvorani u Somboru. U jednom kasnijem intervjuu za „Grafit“ koji smo zajedno radili moja malenkost i čuveni Dragan Aranđelović Ara (kasnije suvlasnik muzičke prodavnice „Happy House“ sa pesnikom Zvonkom Karanovićem), Balašević je priznao da mu je to bio najtužniji koncert u životu: „Sve sami plavi vojnici, nigde nijedne devojke, Geršvinova Rhapsody in Blue, samo beskrajno tužnije“.
Đole, Ara, Velja i Car
Svi ostali susreti sa Đoletom bili su u Hali Čair i jednom na Trgu Oslobođenja, na dočeku Nove 1997. godine po julijanskom kalendaru, kada je Niš bio grad koji je prvi krenuo u proteste za priznavanje stvarnih rezultata lokalnih izbora, pokradenih od strane Slobinih „pravovernika“.
Koncerti su održavani i u dvorištu Banovine, zgradi Univerziteta u Nišu, a nastupali su tu, između mnogih drugih, i skopski „Mizar“ i zagrebački „Psihomodo pop“, u spektru koji je išao od mistike do striptiza koji nam je Gobac priredio, takmičeći se sa jednim brigadirom koji se bez stida skinuo do gaća, ali je Davor i tu krpu odbacio, što je zabeležio fotoreporter omladinskog lista „Grafit“, čuveni Dušan Mitić Car. Na naslovnoj strani je zagrebačka piša bila prekrivena crnim florom, cenzura je bila žalosna pojava, ali na unutrašnjim stranama ista fotografija nije bila retuširana.
Niš tih dana bi se dopao i londonskim „Sex Pistollsima“, šteta je što su se tako brzo raspali. Ni stara mesta za niške bendove, poput Medicinskog i Elektronskog fakulteta, nisu zamrla: beogradski bendovi kao „EKV“ i „Električni orgazam“ više su voleli dodir medicine, a „KUD Idijoti“ iz Pule su naslutili dolazak informatičkog doba i baš pred rat i raspad Jugoslavije svirali na Elektronskom. U to vreme pojavili su se i holandski pankeri na istom mestu, ime benda sam lako zaboravio, a valjda zbog priče o sjajnom provodu, i „El.org“ se vratio u Niš da overi hol El.faka.
Da ne zaboravim ni Letnju pozornicu u tvrđavi, gde je na Petrovdan 1983. stigao Džoni sa „Azrom“. Bio sam na redovnom odsustvu i pomalo „zombiran“ zbog toga što smo sedeli kao na projekciji filma, a začuđen što je Branimir Štulić pustio kosu i obukao pantalone sa ušivenom crvenom trakom, kao da je oficir JNA ili neke druge vojske. Nekoliko godina kasnije su tu nastupili zajedno i beogradski „Piloti“ sa splitskim „Đavolima“ ali taj koncert pamtim po neobuzdanom divljanju, plesu po stepenastim redovima pozornice, što je dovelo do toga da povučem za ruku gimnazijsku drugaricu Ljilju i uganem joj nogu. Jeste, moj brat je Baš Čelik, a ja sam Baš Budala, takav sam se rodio.
Uz moju glavu, u kojoj stalno svira muzika kao u nekom radiju koji hvata talase iz dalekih sazvežđa, najčudnije mesto na kome je neko u Nišu održao koncert bila je zgrada Sinagoge. Pošto je Jevrejska zajednica, zbog svoje malobrojnosti i nedostatka rabina, predala hram gradu da bude korišćen kao izložbeni prostor, bend „Dobri Isaak“ je uspeo da dobije dozvolu da tu predstavi svoju debitantsku kasetu 1986. godine.
Možda je njihova molba usvojena i zbog religioznog imena, bilo kako bilo, taj koncert je među najboljim kojima sam prisustvovao u ovom našem gradu. Zahvaljujući izložbi „Novi talas u Nišu – 40 godina posle“ koju je nedavno priredila moja školska i vanškolska drugarica Marija Peternel u klubu „Feedback“, otkrio sam da je na tom koncertu nastupio i bend Peđinog mlađeg brata Cepija (u ličnoj karti piše Nenad, ali ne nadajte se da će vam je pokazati), sjajni „Arnold Layne“ koji je ime dobio po pesmi grupe „Pink Floyd“ o junaku – čudaku. Ako niste iz Niša, teško biste poverovali da je skopski „Mizar“ nastupio kao predgrupa, ali razlog za to bilo je veliko prijateljstvo članova makedonskog dark wave benda sa braćom Cvetičanin i odluka da „Dobri Isak“ ovim koncertom okonča svoje postojanje u XX veku.
„Neki će svemir ponovo da nas stvori“, verujemo Branku Miljkoviću, zagledani u njegovo „Sunce“. U međuvremenu, ne živimo samo od sećanja, već i dalje slušamo muziku. Nedavno sam pročitao da su koncerti prilika da kolektivno delimo usamljenost ali moj doživljaj je sasvim suprotan: uz muziku se osećam kao deo košnice pčela na zajedničkom zadatku ujedinjenja svega najboljeg u svima nama. Pod stare dane tako se osećam još jedino na „Nišvil džez festivalu“.
