Razgovarala: Katarina Mladenović
Katarina Nikolić apsolventkinja je na studijama pedagogije. Tokom studija bila je veoma angažovana oko učenja i ostvarivanja svojih obaveza a ono što joj je bilo najzanimljivije svakako je praksa.
Sa Katarinom smo razgovarali o dobroj organizaciji, radu sa decom u okviru stručnih praksi, kao i o njenim planovima za budućnost.
Kako si odlučila da upišeš baš pedagogiju?
Kada sam upisivala fakultet nisam baš znala čime bih konkretno želela da se bavim u životu. Međutim, rad u školi mi se činio kao zanimljiv posao. Odmah sam shvatila da me rad sa decom ispunjava i da bih na neki način želela da pomažem deci. Tako se rodila ideja o studiranju pedagogije.
Šta može da se radi nakon završenih studija pedagogije?
Može da se radi u Centru za socijalni rad, u školi i sličnim ustanovama koje imaju veze sa decom. Međutim, tek sa završenim masterom dobijaš zvanje pedagoga. Sa diplomom osnovnih studija mogu da budem pomoćnik pedagoga, dok završene doktorske studije donose mogućnost za zaposlenje na fakultetu. I to predstavlja prednost za one koji žele da ostanu na fakultetu.
S obzirom na to da je prisustvo na predavanjima obavezno, kako si uspevala da uskladiš obaveze oko fakulteta sa privatnim životom?
Nisam radila za četiri godine dok sam studirala tako da sam imala vremena za svoj život. Posao ne bih mogla da uskladim sa fakultetom. Uspevala sam da organizujem sve: druženje, porodica, učenje. Za dobru organizaciju mora da se planira čak i kada je vreme da se spava. Što se spremanja ispita tiče, bilo mi je potrebno različito vreme – od pet dana do dve nedelje. Olakšavajuća okolnost je Bolonjski sistem ocenjivanja i to što je gradivo podeljeno na dva dela.
Koji ti je bio najzanimljiviji predmet tokom studija i zašto?
Kognitivni razvoj dece. Zbog toga što se tu opisuje razvoj deteta – od prenatalnog perioda pa onda kako se razvija fetus, kako se razvija kognicija, odnosno umne sposobnosti deteta, motorika. Ima i reči o tome kako okolina utiče na razvoj deteta a, naravno, ključan je uticaj porodice. To je psihološki predmet, kao i dosta predmeta na pedagodiji. Nije ni čudno jer se ova dva smera prožimaju.
Šta misliš o praksi koju organizuje fakultet?
Praksa postoji u trećoj i četvrtoj godini. Bila sam na praksi u Centru za socijalni rad, Domu za maloletne delinkvente, osnovnoj školi Učitelj Tasa, kao i u vrtiću Crvenkapa. Mogu da kažem da nam je praksa dosta značila jer se mnogo toga uči tek na praksi. Prisustvovala sam raznim situacijama i u školi i u drugim ustanovama. U tom trenutku niko neće da uzme knjigu i da vidi šta piše o toj situaciji. Najbolje se uči na praktičnom primeru.
Čime bi volela da se baviš?
Želela bih da pomognem deci kojoj je ta pomoć potrebna. Privlačio me je Dom za maloletne delinkvente, gde smo imali praksu i volela bih tamo da radim. Na taj način sam dobila želju da učestvujem u rešavanju njihovih problema. Sve su to deca koja su imala uglavnom problematične i rasturene porodice. Uglavnom se radi o deci razvedenih roditelja. Zanimalo me je kako su ta deca dospela dotle i šta je sve uticalo na to i kako je moguće dalje im pomoći.
Šta planiraš dalje?
Sledeće godine planiram da upišem master studije. Takođe, potrebno mi je šest meseci staža da bih mogla da polažem državni ispit, što je neophodno da bih mogla da se zaposlim. Verovatno ću da se fokusiram i na to. Volela bih da radim posao pedagoga, a sa našom diplomom zaista su velike mogućnosti za zaposlenje u inostranstvu. Ipak, nadam se da ću svoj posao raditi u Srbiji i verujem da nam se i ovde otvaraju mnoge mogućnosti.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja, Ministarstva Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Grada Niša i Gradske opštine Pantelej.
