Nabokov kaže da su u Americi tri teme veliki tabu: 1) mešoviti brak crnca i belkinje iz kojeg se izrodi puno dece, 2) priča o ateisti koji doživi stotu, 3) tema koju je obradio u Loliti.
Danas moćni američki gigant Marvel, zaštićen još moćnijim Diznijem, krajem sedamdesetih godina prošlog veka brojao je sada teško zamislive male tiraže. Pod napadom televizije i video-igrica omladina je u sve širem luku zaobilazila strip prodavnice. Bilo je to vreme kada se od štampanih pola miliona primeraka „dobrog komšije Spajdija“ prodavao svaki drugi.
Verovatno bismo svi mi voleli da imamo ključ koji bismo udenuli u bravu na vratu Kingovog juniora, zatim mu otključali glavu, podigli poklopac, pa zavirili u taj ponor fantazma i pokrali sve te sjajne ideje kojih očigledno ima i više nego što mu treba.
Različiti su stavovi prema džez muzičarima. Neki na njih gledaju sa podrugljivom tolerantnošću smatrajući da je to prolazna mladalačka ludost. Ipak, nekolicina veoma strogo gleda na „mane“ džez muzičara – stav koji je verovatno pothranjen izvesnim holivudskim filmovima – i vidljivo reaguju kad čuju da je neko džez muzičar.
Valjevo ima dugu strip tradiciju. Možda nema kontinuitet, kako je Bogoljub Arsenijević Maki rekao pre neku godinu na jednoj tribini posvećenom stripu u Valjevu na jednoj od Balkanskih smotri, ali trud, pokušaj da se pokrene, gura i opstane u stripu Valjevcima niko ne može osporiti.
Jedan od najiščekivanijih strip albuma kada se radi o domaćem stripu, „Družina Dardaneli: Zločin na svetskoj izložbi“ je napokon objavljen. Kad je u pitanju tako dug period između dva nastavka jednog serijala kao što je ovde slučaj, očekivanja publike znaju da budu visoka i zato da odmah raščistimo: Reč je o dostojnom nastavku originalne „Družine Dardaneli“ Pavla Zelića i Dragana Paunovića, objavljene 2011. godine – i ne samo to, reč je o primetno boljem stripu od svog prethodnika!
Toni Parsons je jednom prilikom izjavio da su Oasis primer kako uspeti bez talenta. I u neku ruku bio je potpuno upravu. Kada bi me neko pitao da li volim i slušam Oasis rekao bih „naravno“.
Džezerski žargon je definitivno „kul“, ali i drugi nemuzički aspekti, kao što su nadimci, govore o draži i privlačnosti džeza. Nadimci, naročito priče koje ih prate, predstavljaju posebno i zabavno poglavlje ove muzike.
