Pišu: Velibor Petković i studenti novinarstva
Nedavno sam doživeo neku vrstu negativnog prosvetljenja: shvatio sam da sam beznadežno glup. Povod za ovaj duboki uvid bila je serija događaja iz kojih sam izlazio kao poražen i ponižen, ukratko kao gubitnik. Baš kao u onom apsurdnom vicu u kome žena, razočarana u svog životnog saputnika, odluči da mu tresne istinu u lice:
“Budalo jedna! Ti si tolika budala da bi i na svetskom prvenstvu budala zauzeo drugo mesto!“ On se, jadnik, pokunji i zamisli, a onda usudi da pita: “Zašto drugo?“
Žena ga prezrivo pogleda i lakonski mu zakuca nokaut: “Zato što si budala!“
Upravo tako se i ja osećam, kao učesnik takmičenja seoskih luda Evroazije koji se vraća kući bez medalje. Idiotski bleskast kao junak filma „Ljubav i smrt“ Vudija Alena koji se ne snalazi u vremenima Napoleonove najezde na Rusiju, ni u ljubavi ni u ratu. Moja glupost nikome nije zanimljiva, pa ni meni samom. Što bi rekao jedan od braće Marks (a nije Karl):
“Nikada ne bih pristao da budem član kluba koji prima takve kao što sam ja!“
Samosvest od koje klecaju kolena i čoveku dođe da zaplače, ali takav patos je nedostojan nas koji živimo u kućama sa zemljanim podom. Sirotinja nema prava na patetiku, to je privilegija viših klasa. I Veliki Getsbi morao je da se materijalno uzdigne pre nego što je njegova ljubavna patnja zaslužila da se literarno obradi. A kasnije filmski razrađuje, dograđuje i razgrađuje. Ako si samo skot, a nisi Ficdžerald, onda je bolje da ćutiš. Da mučiš ili eventualno mučeš.
U čemu je srž, tačnije – koštica problema? U spoznaji da sam više od pola veka bio ubeđen da sam natprosečno inteligentan i da nisam iskoristio ni polovinu svojih potencijala. Društvene prilike i sopstvena inertnost učinile su da svet ne sazna kakav sam ja genije. Iz Kenije. Nije to bila dobrovoljna odluka, poput one koju je doneo čudotvorac iz jedne priče ruskog avangardnog pisca Danila Harmsa. On je shvatio da bi činjenje čuda bilo izdaja najdubljeg čudotvorstva i zato je odlučio da živi skromno i neprimetno. Izbacuju ga jednog dana s posla, a on bi mogao samo da pucne prstima i reši taj problem, ali neće. To je suviše jeftin trik! Posle nekog vremena izbacuju ga i iz stana zbog neplaćene kirije, ali on ni tada ne reaguje, da ne bi privlačio pažnju. Žena ga napušta, deca beže od njega, a zatim i svi prijatelji, a čudotvorac ne čini baš ništa – sve zbog odluke da ne omalovaži svet čudotvorstva time što bi ih srozao na nivo mađioničarskih trikova.
Odlazi iz grada, luta po nedođiji i nalazi neku napuštenu kućicu na obodu šume. Tu se useljava i počinje da preživljava berući pečurke i razne bobice. Koliko je godina tako usamljen proživeo, više nikome nije ni bitno. Ni čovečanstvu ni njemu. Uglavnom, najveći čudotvorac svih vremena na ovoj planeti živeo je i umro među nama, a da nikada nije učinio ni jedno jedino, makar malecko čudo. Tako niko nikada nije ni saznao kakvog smo čudotvorca imali i izgubili.
Uljuljkan u laž da sam i ja takva nekakva vrsta čudotvorca, posle nekoliko životnih nokdauna uspeo sam da se otreznim:
„Ljudi, pa ja sam zapravo glup! Sve što sam postigao daleko prevazilazi i moju pamet i sve moje preostale sposobnosti!“
Trebalo bi da me je to obradovalo, ali nije. Osetio sam se poraženo, kao drugoligaški klub koji je jednom igrao u prvoj i na tome gradio svoje nerealne ambicije i lude snove o Ligi šampiona.
Počeo sam da preispitujem ceo svoj život i ne samo što mi je bilo dosadno, nego nije dalo ni bogzna kakve rezultate: ličnost se formira u ranoj mladosti, a kada su počeli ratovi u kojima se raspala Jugoslavija bio sam uveliko sazreo, barem po izvodu iz matične knjige rođenih. Bombardovanje Srbije i Niša dočekao sam kao glavonja porodice, muž i otac, tako da sve ove mirnodopske političko-ekonomske i kulturno-sportske krize ne bi trebalo da me dotiču. A ipak nije tako, potresaju me kao da sam duševno trusno područje.
Spoznaja sopstvene gluposti učinila me je mudrijim: odlučio sam da pitam one koji su stvarno mladi, rođeni uniformisanih i ratnih devedesetih godina, kako oni vide naše kolektivno mentalno zdravlje i šta prognoziraju. Za nas starije, stvar je pankerski prosta – „NO FUTURE“ ili što reče glumac Zijah Sokolović u jednom intervjuu, na pitanje kako vidi svoju budućnost:
„Na groblju, naravno!“
Iskoristio sam privilegiju što volonterski držim vežbe studentima četvrte godine novinarstva na Filozofskom fakultetu u Nišu i pitao ih za junačko mentalno zdravlje nacije. Evo nekih odgovora koje sam dobio, prednost imaju dame, najpre koleginica Tatjana Đukić:
„Generalizacija, iako nezahvalna, neizbežna je kada se govori o kolektivitetu kao što je nacija, njenim karakteristikama i ustaljenim oblicima ponašanja.
Nacija je ekskluzivna kategorija, odnosno, pripadanjem jednoj isključujete se iz pripadanja bilo kojoj drugoj, što automatski stvara određenu dozu, nekada čak i zdravog, animoziteta prema pripadnicima drugih nacionalnosti.
Jačanje kolektivnog identiteta izraženo je u periodima društvenih kriza, pa je tako sasvim razumljivo zašto je Srbija plodno tle za rast i bogati razvoj pojava kao što su etnocentrizam (precenjivanje i idealizovanje pripadnika sopstvenog naciona), šovinizam i nacionalizam. Pojave, čiji ekstremni slučajevi koje neretko srećemo, predstavljaju suštinsku pretnju demokratiji, toleranciji, slobodi i zdravoj svesti.
O zdravlju jedne nacije teško je suditi, ali se do određenih zaključaka može doći sagledavanjem sadržaja medija, društvenih mreža i pukim posmatranjem svoje neposredne okoline.
Ljudi se sve manje smeju. Ljudi pozivaju na linč i klanje onoga ko svet ne posmatra i ne doživljava na način na koji to čine oni. Ljudi daju dijagnoze i etiketiraju bolesnim one koji ne veruju u iste bogove. Ljudi se kunu u zemlju i čast. Ljudi su spremni da osude, ubiju, siluju, kad politika kaže da je to moralno. I zovu se ljudima, zaboravljajući ljudsko. I sve je to postalo normalno.“
Ostadoh „paf“ kod ovako zrelog prosuđivanja i efektnog zaključka. I pomislih da ima nade za mlade, a samim tim i za ovu zemlju i njene nacione. Evo i viđenja studentkinje Milice Jovanović, koja veruje da lični preobražaj može da ima društveni značaj:
„Standard je ono što je teško, ali se da promeniti. Doduše, kao i za sve promene, potrebno je vremena. I tu ne mislim na ekonomske ili životne standarde, mislim na one koji nisu materijalni i tiču se kulture. Mora se krenuti od pojedinca koji polazi od sebe i sopstvenu kulturu življenja uzdiže na viši nivo. Kada bi svako od nas, makar delić slobodnog vremena trošio na proširenje ličnog obrazovanja i opšte kulture, kada bi čitali kvalitetniju literaturu, radili na vokabularu i pismenosti, dozvolili sebi da se zainteresujemo za teme od istinskog značaja… Sa ljudima iz okruženja bismo bili u stanju da vodimo zdrave polemike i tako doprinosili sopstvenom boljem poimanju okruženja i objektivnijem shvatanju realnosti. Osećali bi se bolje, zdravije, važnije, usmerenije…
Među mladima se pojedinac koji želi da vodi razgovore o politici, istoriji, ekologiji oseća kao usamljeni primerak i društvo ga navodi na površnost, tračeve, ogovaranja. Kritička percepcija okoline i nije baš nešto čime bi većina mladih mogla da se pohvali. Ipak, sve ovo ne znači da se ne može. Jeste tako danas, ali sve na svetu je promenljivo i relativno, pa zašto ne bi i mentalno zdravlje mladih. Mi možemo da težimo ka izgradnji drugačijeg sveta. Treba mnogo vremena, rada i truda, ali sve zavisi od nas samih. Hajde da pokušamo da izgradimo svet u kome će pojedinac, koji želi da se bavi dešavanjima na “Farmi”, biti usamljeni primerak. A onda da i njega situacija natera da pročita Orvelovu “Životinjsku farmu”.
Došli bi do jedne zdrave nacije koja je u stanju da se suprotstavi manipulacijama i da realno sagledava svet oko sebe. Ali počnimo od sebe, od svoje okoline i priuštimo sebi opštu kulturu.”
Na kraju, kao neka vrsta zaključka, sledi razmišljanje studenta Milana Dojčinovića:
„Više od 400.000 građana Srbije ima neki psihološki poremećaj, 25% odsto stanovnika je hronično opterećeno nekim strahom, posle NATO bombardovanja 18% odsto stanovništva boluje od posttraumatskog stresnog poremećaja – tvrde rezultati studije iz 2013. godine koju su sproveli psihološki stručnjaci. A koliko li je samo onih koji bez dijagnoze šetaju ulicama. Dve decenije političkog kljuvanja, ratni stresovi i egzistencijalna groznica koja nas neprestano drma su bacili koji polako obaraju naš mentalni imunitet. Sve ovo se manifestuje kroz frustracije koje se godinama akumuliraju, potiskuju i svakog trenutka čekaju da budu isprovocirane i dovedu do mentalne eksplozije. Kapitalistički stres i politički javašluk dva su ključna simptoma za loše mentalno zdravlje. Došli smo do takvog stepena beznadežnosti da smo počeli da se drogiramo medikamentima ne bi li zamaglili realnost. Polusvest i lebdenje na sedativima nam je primarno zadovoljstvo. Tako drogirane, nikakve političke afere, silovanja, ubistva i otkazi ne mogu da nas dotaknu. Postali smo inficirani letargijom i kolektivnom apatijom. Mladi nemaju viziju budućnosti. Sve što imaju je facebook, igrice, redtube i babe i dede koje će im nakon smrti ostaviti neku crkavicu. Ćale i keva nemaju, jer su nesrećnici zarađivali posle Tita, a i u stanju su polusvesti zbog onih 24 sedativa koje su popili za 5 dana pa ne mogu razumno da razgovaraju sa detetom. A jadnom bradatom detetu od 25 godina − perspektiva je jeftina cigara − kako kaže SARS u pesmi. Na kraju, jedan grafit je lepo opisao dijagnozu mentalnog stanja naše nacije – “Ko ovde ne poludi, taj nije normalan”. Pa, ukoliko ste ludi nemojte previše da se opterećujete time.”
Ove reči me sasvim utešiše. Odlučih da se ne opterećujem mentalnim zdravljem, ni svojim ni moje nacije. Setih se da sam negde, valjda u “Seobama” Miloša Crnjanskog, pročitao ovakvu rečenicu: “Žene su onoga naciona kojega i njihovi kavaliri.” Ovako lucidno glupom pade mi na pamet da to znači da će i Srbija izborom svog dugoročnog strateškog partnera izabrati svoju kompletnu budućnost, uključujući i bolest i zdravlje. Ako se okrene prema Zapadu, jasno je, vrline i mane biće joj po tom šablonu. A ako okrene leđa vašingtonsko-briselskom svetu i zagleda se u Istok, porusiće nam se i kosa i sve ostalo. Jedino ako pokušamo da sedimo na dve stolice, da stojimo sa dve noge na obe strane druma, tek onda rizikujemo da nam se i privatna ličnost šizofreno rascepi, a ni kolektivni duh neće proći ništa bolje. Crno nam se piše, ali u “putovanju na kraj noći” kome je do čitanja? Ili, ipak, nije baš tako: na mladima svet POSTAJE!
