Autor: Jelena Ilić
Milica Mitić, diplomirani filolog holandskog jezika i književnosti na Filološkom fakultetu, takođe je završila master studije iz kulturne politike i menadžmenta u kulturi i objavila svoju prvu knjigu pod nazivom „Zabranjeno kupanje u zoni pograničnog prelaza”. Za magazin „Pressing” rekla je nešto više o savremenoj poeziji u globalizovanom društvu, podelila kakav je bio put do stvaranja prve zbirke pesama, kao i o tome kako Dunav ume da izleči ljude koji su se rodili „pored njega”:
Šta misliš o poeziji u globalizovanom društvu, odnosno, kakva je to današnja „instagram poezija” i zbog čega je atraktivnija od tradicionalne?
Poezija je zahvalna forma umetnosti, prilagodljiva je, tako da je veoma lako pronašla svoje mesto u tom savremenom, globalizovanom društvu. Što se Instagrama tiče, on je samo platforma, na njemu možete pronaći i pravo poetsko blago, ali i gomilu smeća. Tu je jedini filter vaš ukus, koji se u stvari pretvara u algoritme od kojih zavisi šta vam se na toj platformi svakodnevno servira. Meni je to sasvim u redu, ali mi se ponekad čini da nam, u ovo savremeno doba, u književnosti nedostaju oni pravi stari „gatekeeper-i” (oprostite mi na engleskom, ali upravo ovo je reč koju sam tražila), koji bi nas usmeravali i filtrirali informacije, samim tim i održavali određen nivo kvaliteta. Isto kao i u muzici – previše ljudi danas piše i stvara muziku, ali ne mogu baš svi da budu umetnici.
Šta ti je, pored reke gde si i rođena, bio glavni motiv za pisanje ove knjige?
Zapravo sam rođena u Beogradu, pored auto-puta, ali sam odrasla na reci. Pored te reke, glavni motiv za pisanje je bila transformacija kroz koju sam prolazila tokom prethodne dve godine, na telesnom, mentalnom i duhovnom nivou.
Koja su tvoja očekivanja bila pre nego što je knjiga zvanično postala objavljena? I kakav je bio put do objavljivanja ove zbirke?
Nisam imala posebna očekivanja, samo sam želela da što više ljudi pročita knjigu zato što mi se činilo da bi možda mogla nekome i da pomogne zbog univerzalnosti tema kojima se u njoj bavim. Sve je počelo kada sam sa Sonjom Bajić, ilustratorkom ove knjige koja je Novosađanka, ali živi i radi u Parizu, došla na ideju da bi trebalo da uradimo zajednički projekat koji ima veze sa Dunavom. Kada sam joj javila da ću možda imati zbirku pesama o Dunavu, povezala me je sa Koranom Borović, urednicom edicije Reka u izdavačkoj kući Prometej iz Novog Sada, koja je odmah prepoznala potencijal te ideje. Čini mi se da je ta saradnja protekla tako sjajno zato što smo sve tri deca sa Dunava.
Da li te leči Dunav ili ipak poezija?
Poezija, nažalost, nema tu moć, ali Dunav je svakako ima, znaće svi oni koji su na njemu odrasli.
Koju pesmu bi izdvojila kao najtežu koju si napisala?
Sve pesme vezane za tatu, zbog teskobe koju nose sa sobom. Sam proces pisanja mi nikada nije težak, ali ponekad je jako teško ono što izbacujem iz sebe.
Čime se, pored pisanja, baviš?
Radila sam razne poslove do sada, od organizacije i PR-a u kulturi, do koordinacije instalacija bankomata u Holandiji i Belgiji, ali to su bili samo poslovi. Recimo da se pored pisanja veoma intenzivno i predano bavim muzikom (trenutno u bendu Anja Štark) i fotografijom, onako, malo, iz ljubavi.
Da li je poezija umetnost koja izumire?
Nije, svakako nije. Postoji li uopšte umetnost koja je izumrla? 🙂
Šta dalje možemo očekivati kad je u pitanju tvoje stvaralaštvo?
Još uvek razmišljam u kojoj formi bi trebalo da bude naredna knjiga, koja će se svakako dogoditi, moguće je da će biti i proza u pitanju. A što se muzike tiče, Anja Štark radi punom parom i možete uskoro očekivati album.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Gradske opštine Medijana.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Gradske opštine Pantelej.
Stavovi izneti u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
