Studiranje je za svakoga drugačije iskustvo. Uspeh na studijama ne podrazumeva samo dobre ocene, već i nešto što nije moguće vrednovati brojevima, poput odnosa prema učenju, aktivnostima van fakulteta i upornosti u prevazilaženju prepreka. Neko ko to dobro zna je i Miljan Cekić, student treće godine psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu.
Nakon što je sa 15 godina ostao u kolicima, Miljan se posvetio sportovima poput stonog tenisa, atletike, plivanja i dizanja tegova. U studentski život rešio je da se upusti sa 40 godina. Njegov izbor bila je psihologija, i to sa ciljem da pomaže onima koji su u sličnoj situaciji kao on.
Kako si se odlučio na taj korak da upišeš fakultet, i to baš psihologiju?
Dugo sam razmišljao o obrazovanju, o tome čime bih se bavio, jer ne mogu da budem sportista ceo život, kad-tad dodje vreme da se povučeš. Shvatio sam da bi psihologija bila najbolji korak ka onome čime želim da se bavim – da pomažem ne samo osobama sa invaliditetom, oni jesu primarni, već i drugima koji imaju probleme, i kojima mogu da pomognem, a nemam diplomu da bi oni imali poverenja u mene. Da ne bi mislili da sam šarlatan, upisao sam psihologiju; želim da steknem adekvatno znanje da bih znao na koji način da priđem ljudima. Moja osnovna ideja je da se nađem onima koji su doživeli nesreću, ostali sa hendikepom, da im olakšam, da ne moraju da uče sami i da ne prolaze kroz agoniju kroz koju sam ja morao sam da prođem, da znaju da postoji neko ko može da ih razume.
Ljudi veruju da je teško ponovo steći radnu naviku posle velike pauze u učenju. Kako si se ti snašao?
Jeste malo nezgodno kad se čovek posle trideset godina prihvati knjige. Jednostavno sam bio uporan kao mazga, radio i na silu… U stvari, postoji trik koji koristim. Pronašao sam u svakom predmetu nešto interesantno što bi mi privuklo pažnju i oko toga gradio priču. Koristio sam neke svoje asocijacije, akronime, i mogu da kažem da je stvarno dalo rezultate.
Koliko je naporno uskladiti učenje sa sportom i svim drugim obavezama?
Što se sporta tiče, više se njime ne bavim aktivno, ne idem na treninge; posvetio sam se studiranju. U početku sam išao i na trening stonog tenisa i plivanja i na predavanja. Tako sam funkcionisao neko vreme, ali više nisam mogao fizički da izdržim.
Sport za ljude sa invaliditetom nije toliko rasprostranjen. Kako si se ti našao u tome?
Desilo se sasvim slučajno. Prvi put sam došao u kontakt sa atletikom, sportskim rekvizitima, takmičenjima 1999. godine, a otišao sam bez volje, samo da bi imali dovoljan broj ljudi. Kad sam ušao na stadion, impresionirao me je broj prisutnih, video sam da zapravo imamo publiku. Probao sam neke rekvizite, video da mi to ide i bez treninga I zapitao se kako bi tek bilo kada bih trenirao. Takmičio sam se u više disciplina. Atletika mi je bila primarna, i bio sam na korak od Olimpijskih igara. Tu sam se pronašao i bio dvadesetak godina uspešan sportista.
Zbog čega ti je sport najviše značajan?
U ono vreme kad sam se povredio, uslovi za školovanje za osobe sa invaliditetom nisu bili nikakvi. Ni sada nisu bajni, ali je napravljen veliki pomak. U to vreme sam se bavio drugim stvarima. Jednostavno sam naišao na sport, i tu sam pronašao sebe. Najlepše od svega je što, kada se skupe sportisti, tu se ne priča o problemima, nema jadikovki; priča se o uspesima, o rezultatima na takmičenjima, o planovima za budućnost. Svi su pozitivni. Nema ni trunke sažaljenja koje dobijamo od ljudi sa strane.
Kakvi su ti planovi za budućnosti?
Postoje neke inicijative da počnem da radim prvo neke radionice sa osnovcima, da im približim pojam ljudi sa hendikepom, jer što ranije deca krenu sa razbijanjem predrasuda, to će biti više razumevanja i neće biti diskriminacije. Što se tiče pomaganja ljudima sa invaliditetom, još uvek nisam razradio na koji način bih to mogao. Razmišljao sam o SOS telefonu ili sajtu na internetu – ono što je važno je da znaju da imaju kome da se obrate u svakom trenutku.
Šta savetuješ drugima?
Ko ne želi može da nađe bilo koji izgovor: nije pristupačno, nema sa kim, nema kako… Ko je uporan on će naći pravo rešenje. I zašto onda neko ne bi završio fakultet? Ima mnogo ljudi i pametnijih i upornijih od mene, samo su ograničeni svojim strahom od toga da ih gledaju drugačije. Ako mogu ja u ovim godinama, zašto ne bi mogli mladi? Oni prelako odustaju; kao da je danas neki trend da se lako odustane. Ima stvarno mnogo divnih mladih ljudi koji jednostavno ne smeju da se upuste u takvu avanturu i želeo bih da se što više njih uključi u život.
Razgovarala: Jovana Kovačević
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja, Ministarstva Prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Grada Niša i Gradske opštine Pantelej.
