Piše: Vladimir Veljković
Imao sam četrnaest i petnaest leta kada su se 1994. i 1995. godine emitovale prve dve sezone serije „Otvorena vrata“. Seriju sam tada rado gledao, ali sam neke fazone ukapirao tek mnogo kasnije. U epizodi „Slava“ Katarinin dečko, umetnik Miodrag Mića Todorović (Dragan Maksimović) i ujka Toma (Vlasta Velisavljević), kao slavski gosti kod umetnice Katarine Anđelić (Vesna Trivalić), vode ovakav dijalog. Katarinin dečko: „Ja, inače, volim pravdu, volim istinu. Pa sam mislio, ta vaša fondacija, čuo sam da deli neke stipendije. Nije da se namećem…“ Ujka Toma: „Nema problema, verujte. Ja mogu da vam obezbedim neki kamp, radne prirode. Neki to zovu logor. Jednostavno, kopate i razmišljate. Verujte, divno je. Što je najvažnije, imate obezbeđenu stražu. Reda radi.“ Koga i šta čuvaju ujka Tomini stražari? Da li oni štite pravo umetnika da slobodno i neometano razmišlja? Ili je upravo stražarska prismotra i prinuda nad Todorovićem neophodan uslov i metod za postizanje „ispravnog“ načina razmišljanja? Ma kakav odgovor da damo, dijalog je prozirno aludiranje na komunističke radne logore za prevaspitavanje politički nepodobnih građana. Mada asocira i na kinesku kulturnu revoluciju, kada su umetnici i intelektualci slati na selo da rade.
Razgovor između ujka Tome i Todorovića mi je mnogo puta prolazio kroz glavu dok sam 2015. godine metlom ili džogerom (kako kad) čistio brodsku palubu na prekookeanskom kruzeru. U kapitalizmu, gde vlada sloboda pojedinca i tržišta, profesionalna stručnost i gde svako zna svoj posao, radni logori ne bi trebalo da postoje, ali se meni činilo da sam upravo tamo dospeo: u radni logor globalnog kapitalizma i to kao nekvalifikovana radna snaga.
Radni dan se nama čistačima sastojao od odlaska u dodeljenu sekciju, koju je svakodnevno trebalo održavati čistom. Veličina sekcija nije bila ravnomerna, neke su imale više kvadratnih metara a neke su bile manje. Takođe je u nekim sekcijama bilo više mesta koje je trebalo čistiti. Meni su, recimo, na zaduženje dali sekciju koja je obuhvatala devet spratova (odnosno, paluba: deck). U tom su sektoru bila dva toaleta (muški i ženski), noćni klub i teretana za posadu. Zatim je trebalo čistiti lift i prostor ispred njega na svih devet spratova. Pored lifta, sa leve i desne strane, bilo je dva reda stepeništa. Imao sam i devet velikih kanti za đubre, koje je trebalo prazniti svakog dana, kao i devet malih kanti (pored lavaboa za ruke koji su se nalazili na svakom spratu). Imao sam da održavam i jedan vešeraj u kojem su brodski oficiri prali svoje rublje. Glavni fizički napor je trebalo upotrebiti prilikom utovara i istovara putničkog prtljaga, a to se radilo na kraju svakog krstarenja i na početku novog. Trebalo je istovariti i utovariti stotine i stotine teških kofera, koje smo smeštali u desetine velikih kontejnera. Na Karibima se svako krstarenje završavalo i počinjalo u Majamiju. Toga dana smo neprekidno radili oko dvanaest sati, uz sat vremena pauze za ručak. Inače je radno vreme nama čistačima bilo deset i po sati svakog dana. Dok slobodnih dana nismo imali. I, baš kao što je rekao ujka Toma, bilo je mnogo vremena za razmišljanje.
Često sam se bavio sledećom misaonom zanimacijom: šta bi se desilo da brod, nekim neverovatnim slučajem, napadnu pirati? Pirati, doduše, više ne postoje – ima ih valjda na obalama istočne Afrike u Somaliji, odakle malim brodovima napadaju tankere i teretne brodove sa malo posade – ali su zato piratski motivi prisutni u vidu suvenira širom Kariba (a na Baltiku vikinški motivi). Primorski su gradovi vekovima strepeli od iznenadnih gusarskih napada sa mora. U današnje vreme, stanovnici velikih lučkih gradova i manjih primorskih mesta sa nadom gledaju u morsku pučinu. Očekujući dolazak prekookeanskih kruzera sa armijama radoznalih turista, spremnih da baš u njihovom mestu potroše svoj novac.
Moja bezvezna mentalna vežba imala je psihološku osnovu u tome što se, u suštini, nisam mogao pomiriti sa položajem nas običnih radnika u okviru te ogromne turističke industrije koja u svetu nezadrživo raste. Nesporno je primamljiva mogućnost da se kao putnik, za relativno neveliku sumu novca, ukrcate na brod i prokrstarite nepoznatom obalom. Ali da bi se milioni turista širom sveta mogli prepustiti uživanju u brodskom komforu, kao i obilasku egzotičnih mesta i gradova, stotine hiljada radnika mesecima žive u karantinu, sa ograničenom slobodom kretanja, i rade neverovatno mnogo sati, opslužujući jedan takav sistem. (Takav je slučaj sa gotovo svim radnim departmanima na brodu. Mada, ima i izuzetaka.) Zato mi je prijalo da razmišljam o piratima i mogućnostima za narušavanje takvog nehumanog poretka. Pred mojim izmaštanim morskim razbojnicima stajao je težak zadatak. Bilo bi neophodno zauzeti, kontrolisati i opljačkati brod dužine 330 metara, sa 19 spratova, koji prima 3.560 putnika i ima više od 1.300 članova posade sa naoružanim obezbeđenjem. Ukupne težine veće od 140 tona. Pirati bi, očigledno, imali pune ruke posla. Ali, čak i kada bi takve akcije bilo moguće izvesti, teško da bi se njima narušio ekonomski sistem u kojem su mnogi od mojih kolega – Filipinci, Indijci, radnici iz Srednje i Južne Amerike, Ukrajinci i Srbi – videli svoju jedinu šansu da zarade pristojnu platu.
Sa kolegama sam voleo da razgovaram pokušavajući da saznam šta misle o radu na brodu. Kao bivši novinar, zapitkivao sam spontano. „Pavar, šta ti misliš o ovom našem poslu?“, upitao sam jedne večeri mog cimera, dvadesetčetvorogodišnjeg Indijca. „Da li misliš da je pravedno što mi iz siromašnih zemalja mesecima crnčimo po ceo dan? A Evropljani i Amerikanci kao oficiri komanduju brodom, dok radnicima iz njihovih zemalja ne pada na pamet da dođu i zaposle se na ovakvom mestu.“ Pavar se malo pridigao iz ležećeg položaja u svom krevetu, i u jednom lakonskom odgovoru razbio moje naivno antizapadnjaštvo i ostatke jugoslovenskog duha nesvrstanosti. „Prijatelju, nismo ti i ja iz siromašnih zemalja, nego iz siromašnih porodica. I zato moramo ovde da čistimo. Ja ću na brodu raditi još jedno desetak godina, kako bih sakupio neku ušteđevinu i pokrenuo kasnije sopstveni biznis.“ Dijalog se na tome i završio. Mislim da Pavaru nisam odgovorio ništa. Klimnuo sam glavom i nastavio sa spremanjem za tuširanje. Slično mi je odgovorio i prethodni cimer, Filipinac Kristofer. Izjavio je da mu rad na brodu nije toliko težak, i da je kod kuće radio mnogo teže poslove.
Oni su bar znali šta ih je dovelo na brod i imali su jasnu računicu, s obzirom na lične mogućnosti i (ne)prilike u njihovim zemljama. Meni kao da nešto nije bilo jasno. Šta ja radim ovde? Zar ne bi trebalo da sam u Srbiji i da radim u školi kao profesor istorije, ili da bar kao novinar pišem tekstove i snimam emisije, a u slobodno vreme sedim sa drugarima po kafanama i bistrim dnevnu politiku? Nisam iz bogate porodice, kao što reče Pavar, ali sam se vremenom izborio za formalno i neformalno obrazovanje. I u čemu je sad problem: u Srbiji ili u meni lično? Da nisam u životu negde pogrešio, pa sada za kaznu moram da brčkam po đubretu i čistim klonju? Takve su me misli neprestano morile.
Osobitu lojalnost prema kompaniji pokazuju oni radnici koji tokom godina napornog rada na kruzeru vremenom napreduju na lestvici stroge brodske hijerarhije i postanu šefovi. Oni su posebna priča. Primanja im drastično porastu, a napor na poslu opadne. Više ne rade nikakve teške fizičke poslove, i mahom su vezani za organizaciju, nadgledanje i pisanje raznih izveštaja u kancelariji. Svaki takav šef – u brodskom slengu „kapo“ ili „sinjor“ – zadužen je i za motivacione govore svojim radnicima. Kao po pravilu, ti javni govori uvek sadrže opis njihovog teškog života i rada na brodu, koji je na kraju krunisan uspehom, odnosno unapređenjem. U govorima koje sam ja slušao bilo je i jedne vrlo čudne izjave. Svi šefovi – ma koliko da su bili visoko u hijerarhiji i ma iz koje države da su dolazili – ponavljali su kako u životu nisu imali vremena za školovanje i završavanje fakulteta. Ali da su zahvalni kompaniji koja je prepoznala njihov trud i omogućila im visoku zaradu i pristojan život kod kuće. Posle smo se mi, naročito Srbi, zezali na temu tog njihovog pristojnog života. Kakav je to život, kada ti jadnici devet meseci u godini provedu na brodu, a samo tri meseca kod kuće. Meni je, naravno, bilo interesantno ovo u vezi sa fakultetom. Pitao sam se šta to znači i zašto nam to pričaju. Verovatno se radilo o sledećem: svi su šefovi nekada živeli u oskudici, baš kao i moji cimeri Pavar i Kristofer. Da bi vremenom, prema visini novčanih primanja, počeli da se približavaju srednjoj i višoj srednjoj klasi u svojim zemljama, a tu već ima i visoko školovanih ljudi. I jasno vide da im nešto nedostaje u društvenom statusu. Ipak, njihov je životni put vrlo pošten i častan. Oni svoju decu šalju na fakultete, ali njima lično ne pada na pamet da primene praksu nekih srpskih političara koji – nakon što su se dokopali visokih primanja – svoje diplome kupuju.
Brodska mi je rutina vremenom sužavala svest. Od knjiga koje sam poneo za čitanje nisam uspeo da završim nijednu. Razonoda je bila teretana, piće i pušenje. Prilično loša kombinacija. Ali mi se činilo da takva praksa malo smanjuje nervozu i ublažava nezadovoljstvo. Kada nisam spavao, gledao sam filmove na TV-u u kabini ili bih izlazio u grad. I pored svega, ne kajem se što sam bio na brodu. Imao sam priliku da proživim jednu od mogućih varijanti sopstvene budućnosti. I da shvatim da mi se takva budućnost nikako ne dopada. A to mi iskustvo ipak nešto znači.
