‘Sva ženska bića rađaju se slobodna i jednaka muškarcima u dostojanstvu i pravima!
Deklaracija o pravima žena (1791), Olympe de Gouges
Piše: Tatjana Smiljanić
Najveći neprijatelj svakog čoveka je neznanje. Neznanje je ono što ga drži u mraku i što mu ne dopušta da se upusti u istraživanje novih svetova, novih iskustava, novih saznanja. Kada se to neznanje udruži sa vekovnom potrebom da taj čovek uzdiže jedan pol, a drugi ponižava i gazi, stvara se veliki problem. Neki će odmah pomisliti da je takav, neuk čovek, onaj koji se i dalje kreće u imaginarnim pećinama, sa svim onim zatucanim, zaostalim poimanjima njegove stvarnosti, ograničen i plitak, uveren da ne postoji ništa više, ništa bolje od onoga na šta je navikao i kog plaši svetlo van njegovog prostora komfora i biće u krivu. Nije važno šta on može da uradi i stvori, važno je ono što ne da drugome da stvori, što ne dozvoljava drugome da oseća, da bude. A toga, u pećinama, nije bilo. Pećinski čovek je, pre svega bio čovek, u punom smislu te reči. Nije pravio razliku među polovima, nije smatrao da je važniji i privilegovaniji od žene pored njega. Žena pećinskog čoveka bila je poštovana, uvažena i stavljena na pijedestal već zbog same činjenice da donosi na svet novi život, a to je bilo najveće čudo. Primitivni muškarac znao je, instiktivno, ono što je nauka kasnije dokazala – žena je prvi, izvorni pol i nosilac prvog ljudskog hromozoma. Ona je odgovorna za opstanak ljudske vrste i samim tim, sve što je uradila, sve sa čime se u svom kratkom životu od dvadesetak godina bavila, bilo je prihvaćeno sa ogromnom dozom strahopoštovanja i ljubavi. Ona nije doživela da muškarac na nju digne ruku, da je otera u drugi kraj pećine i ne da joj da se greje pored vatre. Nije joj zakidao na zalogajima, niti je smatrao da treba da bude lišena odlučivanja o zajedničkom životu, nije ni postavljao pitanje da li je treba pustiti da donosi značajne odluke i stvara planove, jer se to podrazumevalo.
Pa šta se to onda, dođavola, dogodilo u ovom ogromnom prostoru koji se stvorio između te primitivne pećine i savremenog društva koje, čini se, više nego ikad, ističe nejednakost žene u odnosu na muški pol?
U prvom stripu „Njena toplota“, autorka Vesna Perić pozabavila se onom najtežom temom, kada je u pitanju neravnopravnost između žene i muškarca – obrazovanjem. Uprkos izuzetnoj inteligenciji, od najranijih dana, devojčica Epistimi se suočava sa diskriminacijom koja zauzdava njenu prirodnu potrebu da uči i iskaže svoje veštine. I dok dečak Galen, koji stanuje sa njom pod istim krovom, samo zbog pola, ima mnogo bolji tretman i sve privilegije, te prihvata to kao da se podrazumeva da mu pripadaju, devojčica mora da koristi svaku priliku da se krišom domogne knjige i uči.
Njen put je borba za lični napredak, obrazovanje i protiv diskriminacije na profesionalnom polju i u vlastitom domu zbog insistiranja da deluje van ustaljenih normi koje je društvo propisalo. Ta diskriminacija, umotana u ljubav koja više nije dovoljna da bi se ignorisali dvostruki standardi koji muškarcu donose slavu, a ženi podsmeh, osnažuje mladu ženu da se usprotivi nekim odlukama koje nisu ni etičke, a ni prihvatljive kad je medicina u pitanju. Muž joj prezrivo daje na znanje da je on taj koji je položio Hipokratovu zakletvu i da, stoga, taj komad papira, tako važan za priznanje u društvu, njemu dozvoljava da odlučuje, da deluje i da pritom ne preispituje ništa čemu je u školama naučen. Kao i svaka snažna žena, Epistimi odlazi da po vlastitom nahođenju praktikuje stečeno znanje, rizikujući zdravlje, pa i svoj život.
Već u sledećem stripu, „Plodove vode“, Vesna nam poklanja priču o položaju žene u društvu koje je doživljava samo kao maticu koja treba da rađa. Događaji su smešteni u našu blisku istoriju, na područje bivše Jugoslavije. Pratimo tipičnu porodicu u izolovanoj seoskoj sredini. Pritisnuta tradicijom po kojoj se samo muška deca vrednuju i po njima se vrednuje i sama žena, glavna junakinja, koja je trudna po četvrti put, suočena je sa činjenicom da će opet roditi žensko dete. Porodica koju čini muž, tri ćerke i nekoliko različitih generacija žena, konstantno je izlaže uvredama, poniženjima i pretnjama. Ono što najviše boli u celoj priči je što upravo žene vrše neverovatan pritisak na nju, nemaju ni trunku poštovanja, razumevanja i saosećanja. Ne čudi što je i suprug bezosećajni, hladni partner koji je naučen da je žena samo za rađanje, rintanje i služenje muškarcu. Za pol deteta okrivljuje se žena, a otvorena mržnja i prezir prema njoj, prenosi se i na maloletne ćerke koje odrastaju u neprijateljskoj atmosferi, zbog koje svoju ženskost osećaju kao breme i kao prokletstvo i na čiju sudbinu njihova majka jedva i da može da utiče. Ipak, pruža joj se prilika da položi test hrabrosti i odvažnosti kada pomaže nepoznatoj devojci, prognanoj iz kuće, zbog vanbračne trudnoće. Ne pitajući je ništa, daje joj novac da sama odluči šta će sa sobom i detetom. Taj čin podstiče u njoj bunt i prvi put se suprotstavlja dominantnom suprugu koji želi da ona prekine trudnoću. Zauzima stav, odbija da uradi kako se traži od nje, ohrabrena podrškom doktorice i saznanjem da se žene vekovima bore da se njihova volja i glas poštuju i uvaže kada je u pitanju planiranje porodice i položaj u društvu.
Iz ruralnog okruženja, stripom „Fatimina ruka“, Vesna nas vodi u 2017. godinu, u migrantsku krizu koja traje i danas. Niko ne zna šta se dešava na tom strašnom putu ka boljem životu. Još manje se zna kako taj put podnose žene. Pod šapom verskih ubeđenja, ogrnute tradicijom koja im je oduzela osnovna ljudska prava, žene su, prelazeći granice, upale u živo blato najgore trgovine na svetu, gubeći novac, porodicu i sigurnost. Razdvojene od svojih očeva i muževa, majki i dece, žene su ostale bez prava glasa, volje i slobode. U tom ropstvu, mnoge su se razbolele, a mnoge su nehotice ili namerno naudile drugima, uglavnom svojim mučiteljima. Život im se odvija na samoj margini društva, bez ikakve socijalne i zdravstvene zaštite, a one su prepuštene slučaju i dobroti retkih pomagača.
Potpuno drugačija trilogija Anđelije Blagojević, započeta stripom „San“ stavlja pred nas kompleksnu studiju o ženi tokom četiri različita vremenska perioda. Upoznajemo ženu koja odbija da postane žrtva društvenih normi, koja se suprotstavlja muškarcu osvajaču i silovatelju, koristeći se mudrim odlukama i urođenom inteligencijom. Potreba da zaštiti, da pruži utehu i spas, čini je jakom, nepokolebljivom i spremnom da preduzme rigorozne mere, kad više nema nade da će uspeti da spase svoj i detetov život. Kroz tanane slojeve sna žene iz budućnosti, Anđelija nam približava sliku stoglave nemani začete pojavom prve države, kada je žena izgubila sva prava koja je do tada imala. Ta neman rasla je sa jačanjem muške dominacije na polju politike, nauke, umetnosti, obrazovanja. Žena je potlačena, zavisna o muževima i očevima, nema svoje finansije, nema pravo na izbor partnera, ne može da odlučuje o odeći koju nosi, o mestima na koje može da odlazi, ni sa kim sme da komunicira. Zamera joj se što radi, što se razvodi, što odlučuje da slobodno voli. Žena koja se bori u prošlosti, šalje jasne poruke onoj u sadašnjosti: „Možda nas istorija ne pamti, jer nigde nije zapisano, ali se borimo za nas, za tebe, za nju!“ One, tako obične, neprimetne u svom skromnom postojanju, žene koje su udahnule snagu svakom sledećem naraštaju, poručuju da je, kao u Anđelijinom stripu „Vera“ , važno da prihvatimo ono ko smo, kako izgledamo, da odolimo normama koje su stereotipima prišivene za naš identitet i guraju nas u nesigurnost i bolest, emotivne i mentalne krize, koje čine da se osećamo nevredno i nevažno, od najranijih dana našeg života. Priča „Zora“, takođe se bavi osetljivom temom, gorućim problemom sa kojim se u koštac hvata bar jedna žena iz naše neposredne blizine. Seksualno uznemiravanje na poslu koje nas drži u konstantnom strahu da ćemo, ukoliko se ne povinujemo potrebama zlostavljača, izgubiti posao i sredstva za egzistenciju, tera nas da donosimo teške odluke, koje mogu da nas gurnu u propast, ako nemamo pomoć i podršku onih koji nas vole i podržavaju. U današnje vreme, žena je izloženija nasilju i pretnjama više nego ikada pre, što boli, jer je bilo za očekivati da su borkinje za naša prava, sa dekretima i pokretima za jednakost među polovima, zbog kojih su i bukvalno gubile glavu, osigurale sigurniju i bezbrižniju budućnost svojim ‘sestrama’. Ali nije tako. Žena je ta koja se uprkos silnom trudu, radu i znanju i dalje plaća manje od muškarca, ima manja prava u svim oblastima u kojima je moguć napredak njene karijere, retke su u politici, ženska imena se gotovo i ne pominju u naučnim dostignućima, i dalje ispaštaju zbog svog pola, u raljama patrijarhata koji voli ženu da drži poslušnom, u kući, sa što manjim stepenom obrazovanja. Žena u stripu „Vera“ je uplašena, demoralisana, zgrožena, usamljena u svojoj borbi za bolji život. Ako ima sreće da je vole njeni bližnji, može očekivati i konkretnu pomoć kada odluči da prekine začarani krug manipulacije i ucene. Poruka je jasna – potražite i prihvatite pomoć. Pokažite svojoj deci da držite konce života u svojim rukama, svojim primerom pokažite da ženska borba nikad ne prestaje. Ne dopustite da postanete statistika koja ne voli lična imena. Ne dopustite da postanete deo crne hronike, samo neki broj…
Na to da nam ne dolazi svetla i bezbrižna budućnost, pokušava da nas upozori Dragana Stojiljković sa svoje tri priče – „Ručna izrada“, „Dobra žena“ i „Odjek slobode“. Futuristička, jeziva trilogija o stvaranju žene po kroju muškarca, te njeno programiranje koje će je potpuno staviti pod kontrolu i uništiti svaku naznaku njenog identiteta, pokazuje da su težnje muškarca starog, kao i srednjeg i modernog doba, uvek iste. Muškarac želi da ženu potpuno ukloni iz svih oblasti u kojima bi mogla da da svoj glas, svoj doprinos, svoje znanje. Žena ne samo da ne može da postane vođa, da donosi odluke od značaja za zajednicu i društveni sistem, već se stavlja u položaj robinje, i to robinje koja ne samo da treba da radi za druge, već robinje koja nije ni gospodarica svog uma, a kamoli tela. U stravičnom scenariju, žene nakon formiranja u kontrolisanim uslovima, sa vrlo jednostavnim programom „Udovolji i usluži!“ odlaze na razne destinacije svojim vlasnicima koji se razmeću ‘igračkama’ pred sličnim moćnicima. Atmosferom pomalo nalik na distopijsku „Sluškinjinu priču“, žena je prikazana kao sredstvo zadovoljenja najgorih muških težnji – da bude apsolutni gospodar njenog života i da bude jedini koji će deliti kolač moći sa svojom „braćom po oružju“. Po uređenju društva, ova sjajna priča može biti smeštena i u starogrčku Atinu u kojoj je ženama bilo zabranjeno da se druže sa muškarcima. Viđale su ih samo kada je trebalo da zadovolje njihove potrebe, a ponekad su takvi kontakti završavali brakom. U javnosti su ih oslovljavali po imenu njihovog supruga, ili oca, ako nisu bile udate. Ćerke su uvek dobijale imena izvedena od imena njihovog oca, na koje je još dodavan i redni broj deteta. Njihov identitet je bio izbrisan. Žene su potpuno prepuštene samovolji patrijarhata, nema obrazovanja, ograničeno im je kretanje, ne učestvuju u politici, trgovini, potpuno zavise od gospodara, ne postoje dok ih neko ne kupi, a postoje do trenutka kad dosade ili kad se gospodar zaželi nečeg drugačijeg, baš kao što je to napisala i Dragana. Iako su kreirane po parametrima muškarca, počev od boje kose, pa do veličine grudi, one i dalje nisu zadovoljavajuće, što nam govori o nezadovoljstvu suprotnog pola njima samima. Oni zapravo ne znaju šta je suština žene, oni nisu naučeni da shvate da razlike među njima zapravo ne postoje, da samo onda kad budu prihvatili da su potpuno ravnopravne sa njima, mogu popuniti tu ogromnu rupu koja zjapi u njihovom psihološkom profilu i dopuste sebi jedan dugi, okrepljujuć odmor kao uvod u pravi, kvalitetan odnos u kojem niko neće biti uvređen i povređen. Žena muškarcu nije neprijatelj. Čak i onda kad je gura na lomaču, čak i kad je prebija i psuje i maltretira i siluje, žena zna da joj je neprijatelj pojedinac, a ne ceo muški rod. Jer, kako nam Dragana pokazuje, muškarac pomaže obespravljenoj ženi da započne borbu, da pruži otpor, da ovlada svojim strahom, da se prisabere, da ponovo ustane i započne novu revoluciju. Muškarac koji shvata da je žena po svemu jednaka sa njim, bije bitke protiv nehumanog tretmana, rame uz rame s njom, podstiče je na putu sticanja sve većih prava i sloboda i ne plaši se da će ga njena snaga ugroziti i obespraviti.
Ovih devet upozoravajućih priča upoznaće vas sa neprijateljem. One će vas naterati da sagledate tu neman iz mnogih uglova, da upoznate njena ružna lica, da se suočite sa njenim postojanjem. Ona nikad ne spava. Ponekad stavi masku, da je ne biste prepoznali, provlači svoje ružne pipke kroz svakodnevnu komunikaciju, sve vrste medija, čak i umetnosti.
U ovom ženskom izdanju, obraz devete umetnosti osvetlale su (redom, po stripovima) Alja Grofelnik Pelzel, Iva Atoski, Marija Đeranović, Jelena Đorđević, Emilija Blagojević, Nina Belingar, Rea Kordej, Valentina Briški i Danica Radović. Umetnice su svojim crtežom i kolorom doprle do naših srca, upravo ovakve kakve su – snažne, slobodoumne, pažljive, brižne, osveštene i slobodne. Zbog svih žena koje to ne mogu da budu, zbog ukinutih prava koja bi trebalo da budu ista za sve, zbog šikaniranja na svakom koraku, preispitivanja njihove podobnosti za rad zbog porodice koju će poželeti da ima, zbog umanjivanja njihovog profesionalnog učinka, zbog neprofesionalnog tona kojim im se obraća na radnom mestu, u javnosti, zbog toga što ih prozivaju zbog emotivnosti koju podrugljivo pripisuju ‘hormonima’ i menstrualnom ciklusu… I ovo je samo površina jednog ogromnog problema sa kojim se moderna civilizacija i dalje nosi. Ženski strip je tu ne samo za ženu, već za sve marginalizovane pojedince koje diskriminišu zbog boje kože, seksualnog opredeljenja, rodne pripadnosti, rase… Feminizam ne znači Mržnja! On je poruka da se boriš sa onim što prepoznaš kao nepravedno i nehumano!
Projekat “Afirmacija ženskog strip stvaralaštva” podržan je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije
