Regionalne razlike u Srbiji
Piše: Ivana Božić Miljković
Srbija je država u kojoj se ekonomski prosperitet vezuje za sever. Od Beograda naviše, prema granici sa Mađarskom, ekonomija daje znake života. U suprotnom smeru, na tužnom i nostalgičnom jugu, preživljavanje sa postojećim, najčešće niskim, primanjima je umetnost. Nije cilj ovog teksta da se žalimo kako Beograd ima, a mi nemamo. Beograd je jedna klasična velegradska priča. Normalno je da se tamo sliva najviše novca, da se tamo pružaju najbolje poslovne mogućnosti, da se planiraju i realizuju potrebne i nepotrebne kapitalne investicije. To je život prestonice. Nije cilj ni da za sadašnje drastične razvojne i ekonomske razlike između juga Srbije i Vojvodine optužujemo našu tursku, odnosno njihovu austrougarsku prošlost. Za promenu, ovaj tekst živi u sadašnjosti, kritikuje hvalospeve o ekonomskom rastu u čijem refrenu cela Srbija živi bolje i ukazuje na ono što je svaka dosadašnja vlast u predizbornoj kampanji podvlačila kao problem, a što je već sa mamurlukom prvog postizbornog, pobedničkog jutra ostavljano ad acta. U duhu vremena i mentaliteta sadašnjeg, ako me disbalans između bogatog severa i siromašnog juga Srbije direktno ne pogađa, gledala bih svoja posla. Ali u tome i jeste kvaka što je ekonomija moj posao i što imam veoma nizak prag osetljivosti na sve razlike između onoga u šta neko želi da me ubedi i što sama vidim i propustim kroz sito ekonomske analize. Dakle, i u ovom broju „Pressinga“ gledam svoja posla, sa posebnim interesovanjem na temu da li se i koliko u Srbiji napredovalo po pitanju ublažavanja regionalnih razlika.
Srbija živi bolje?
Pre nekoliko dana, tema koja se aktuelnošću nametnula u sam vrh nacionalnih vesti bila je nacrt rezolucije o Srbiji. Zahvaljujući izvesnom Dejvidu Mekalisteru, ovaj dokument se našao na stolu nadležnih u Evropskom parlamentu, a zahvaljujući njihovom predlogu i preporukama, Evropski savet i Evropska komisija će otvoriti dva pregovaračka poglavlja sa Srbijom. I to ne bilo koja dva, već prava dva štiha: poglavlje 35 koje se bavi pitanjem Kosova i poglavlje 32 vezano za javne finansije. U nacrtu rezolucije, kritikuju se korupcija, kriminal i pravosuđe u Srbiji: prva dva nisu iskorenjena, a treće nije „kultivisano“; Srbija se pohvaljuje za konstruktivnu ulogu u migrantskoj krizi; tapše se po ramenu za „učinak na evropskom putu“; ukazuje se da bi mogla da spoljnu i, eventualno, bezbednosnu politiku uskladi pre sa EU nego sa Rusijom; iskazuje se zabrinutost po pitanju slobode izražavanja i ophođenja prema novinarima i, između ostalog, smelo se konstatuje da je „…vlada Srbije najbolje rezultate postigla u ekonomiji!“. Pa zašto onda ne živimo bolje? Ili ne vidimo taj prosperitet? A Mekalister, kao, vidi? Ili je možda njemu dobro, pa misli da je i nama? Ko zna.
Osvrnula bih se sada na predizbornu kampanju parlamentarnih izbora 2014. godine i na par poruka koje su se danonoćno vrtele na TV-u. Prva kaže: „Onako kako smo krenuli u borbu protiv korupcije i kriminala, tako ćemo se boriti za ekonomiju…„Svaki put kad bih to čula, neki moj unutrašnji glas je vikao „NEEEE“. I šta ispade na kraju? Prema ovom nacrtu rezolucije, izgleda kao da smo digli ruke od korupcije i kriminala i posvetili se dizanju posrnule ekonomije. Pa gde su onda rezultati, gledano iz ugla običnih ljudi? Druga poruka nije bila ništa manje iritantna: „Isto tako kao što je naš radnik najbolji radnik u Nemačkoj i Francuskoj, e, tako će i kod nas da bude najbolji! Stvorićemo sistem…“ Znajući da se obraćam katodnoj cevi i ekranu, i ne očekujući feedback, ipak nisam odolela da ne iznesem svoje mišljenje: „Najbolji je zato što ga plaćaju, pa je motivisan! Nije štos u Nemačkoj i Francuskoj! Ne dobija on, čim kroči na njihovu teritoriju super moći, pa može da rinta po 20 sati. Dobija platu od koje može da živi, troši, štedi… a naš obezvređeni radnik, srećan je ako mu ide radni staž, a plata zna se: 50% stan i hrana, 30% krediti, a sa onim što pretekne, ne lipši do sledeće plate.“
Dakle, kao što ni tada nisam pridala mnogo pažnje ovim porukama, već sam ih zabeležila kao jako interesantne, tako ni sada ne dajem posebnog značaja bombastičnim izjavama kako se u Srbiji živi bolje. Kvalitet življenja u ekonomskom smislu ovde je jako varijabilna kategorija, i osim srećom i snalažljivošću (čitaj: partijskom pripadnošću) u pogledu zaposlenja, uslovljen je i geografskim faktorom, pa imamo podelu na bogati sever i siromašni jug. Sve ostalo su nijanse.
Srbija: pogled sa severne i južne tribine
Sreća je kada čovek u životu radi ono što voli i još kada ima prilike da se poslom „izmesti“ povremeno iz svoje baze i stvari doživi i sagleda sa nekih drugih aspekata. Imam sreće da je moja karijera već nekoliko godina unazad vezana za Novi Sad i to je, za mene kao ekonomistu, jedno dragoceno iskustvo po mnogim pitanjima, pogotovo onim koja se tiču ekonomskih razlika u odnosu na moj grad i gradove slične njemu. Te razlike ogledaju se u stepenu razvijenosti, razvojnih mogućnosti, privlačnosti za investicije ili demografskom razvoju, ali i pogledima na svet. Prvi moj susret sa dijametralno suprotnim načinom razmišljanja ljudi ovde i tamo bio je kada me je par kolega iz Novog Sada, u nekom neformalnom razgovoru, pitalo da li uplaćujem sebi životno osiguranje. Bili su šokirani mojim negativnim odgovorom i primedbom da, kod nas na jugu, nizak standard uslovljava strogu selekciju troškova. Nekoliko dana kasnije, podstaknuta veoma ubedljivom pričom da životno osiguranje nije iživljavanje, već pametna investicija i neki vid štednje, otišla sam u filijalu jedne domaće osiguravajuće kompanije u Nišu. Bili su šokirani činjenicom da neko želi da plaća životno osiguranje i jedva su uradili polisu jer, „malo je interesenata i nemaju baš mnogo iskustva u tome…“. Naravno, zvali su Beograd (opet taj sever), pa su im malo pomogli. Elem, ovo je samo jedan primer razlika u ekonomskom pogledu na svet na dva kraja iste države. Stanovništvu na severu, neuporedivo bolji životni standard dozvoljava malo komotnije ponašanje. Činjenica je da su daleko ispred nas „južnjaka“ po kvalitetu infrastrukture, dobroj organizaciji, preduzećima koja rade i ponešto izvoze, industrijskim zonama i poljoprivrednim dobrima, kreativnim idejama mladih ljudi koje se uz pomoć novca lokalnih samouprava brzo i lako realizuju, po primetno većoj kupovnoj moći i potrošačkim navikama kakve se na jugu mogu naći u tragovima. Novac nije merilo sreće, daleko od toga, ali da život čini lakšim, to je i te kako tačno. Evo podataka koji pokazuju gde je u Srbiji najlakše živeti:
Iako se „od Beograda naviše“ živi bolje, na šta ukazuje razlika od preko 10.000 rsd u visini primanja u odnosu na jug, nije sve idealno. Visok standard po pravilu je praćen i većim troškovima života. I da, imaju i oni Kineze i second hand-ove i outlet-e i narod ispred narodnih kuhinja, i one koji godinama čekaju posao, ali sve je to manje vidljivo nego kod nas na jugu. Ta vidljivost je smanjena zahvaljujući preduzećima koja rade i nešto stvaraju, činjenici da investitori u odlukama o plasmanu svog kapitala više veruju severu nego jugu. Ipak, kada se sa vrha govori o napretku, govori se u ime cele Srbije bez ikakvog priznanja da regionalne razlike i dalje postoje i da se, po pitanju njihovog smanjenja, nisu mnogo pravili izleti sa reči na dela.
Uprkos makroekonomskim pokazateljima koji se veoma sugestivno plasiraju građanima kako bi ih ubedili u ekonomsku renesansu Srbije, njen jug ostaje avetinjski pust, sa zidovima koji su građeni pre nego što je pao onaj u Berlinu, sa putevima i infrastrukturnim suvenirima iz doba komunizma, sa ogromnim katancima koji krase kapije nekada veoma uspešnih privrednih preduzeća, sa starim stanovništvom koje umire i mladim koje beži ka severu u ledeni zagrljaj prosperitetnije budućnosti. Daleko od toga da jug Srbije nema ljude sa kreativnim idejama na temu „Kako poboljšati kvalitet života u regionu“, međutim, ti ljudi, za razliku od svojih severnih kolega, nemaju adekvatnu finansijsku podršku svojih lokalnih samouprava, a ove nemaju finansijsku podršku države u meri u kojoj im treba. I tako smo, otprilike, dospeli tu gde smo sada, iako se uporno govori da se u čitavoj Srbiji živi bolje i da je „…BDP u trećem kvartalu ove godine zabeležio rast od 2,2%“. Možda je i tako, ali mnogo ljudi i dalje očekuje dan kada će moći da za svoja primanja lagodno pazare celu potrošačku korpu i ne čekaju 18h da bi „outlet“ pecivo kupili upola cene.
Investicije: mala disperzija, velika koncentracija
U vremenu kada Srbija obeležava četvrt veka (ne)snalaženja u procesu tranzicije, red je podsetiti se ukratko kako smo postali 100% zavisni od inostranog kapitala. Ušli smo u tranziciju veoma slabo informisani šta tačno ona podrazumeva, šta se od nas traži i bez ikakvog osećaja dokle treba ići u udovoljavanju njenim zahtevima. Privatizovali smo sve što se privatizovati moglo, pre svega banke, pa zatim industrijska preduzeća koja su svojom proizvodnjom podmirivala potrebe domaćeg tržišta, a i dobar deo te proizvodnje plasirala na inostrano tržište. Zaduživali smo se ne razmišljajući o glavnici i kamati. Za kratko vreme, ostali smo bez domaće akumulacije i svrstali se u red zemalja razvojno zavisnih od stranog kapitala, odnosno stranih direktnih investicija. Sve ovo napred pobrojano bilo je fantastična klima za definisanje regionalnih razlika, a kako je vreme prolazilo, i njihovo sve snažnije produbljivanje. U proteklih petnaest godina, ni našoj, ni svetskoj ekonomiji nije išlo glatko. Bilo je kriza, političkih previranja sa ekonomskim posledicama, nastajanja novih država i sl. Ali, bilo je i domaće nesposobnosti, nestručnosti ili nedostatka dobre volje da se ekonomski kolač (onda kad ga ima) ravnomernije deli. O tome se dosta govorilo i pisalo, a najupečatljiviji naslov jednog teksta na temu regionalnih razlika u Srbiji koji ja pamtim glasi: „Neki jedu meso, neki kupus, u proseku svi jedu sarmu“.
Regionalni dispariteti koje danas imamo posledica su, između ostalog, i male disperzije investicija na regionalnom nivou. Drugim rečima, kada strani investitori odlučuju o ulaganju svog kapitala, znanja, tehnologije ili know-how, radije se orijentišu prema severu nego prema jugu. To što su njihove oči uprte u Beograd i Vojvodinu je sasvim ok. Svi žele da budu deo većeg tržišta, da na tom tržištu ima platežno sposobne tražnje, da im jedan funkcionalan aerodrom bude blizu, da imaju kvalitetne puteve, da im visokokvalitetni faktori proizvodnje budu dostupni, da snabdevanje vodom i električnom energijom bude normalno obezbeđeno i sl. O infrastrukturi juga Srbije je suvišno govoriti, kao i o platežno sposobnoj tražnji, a i kadrovi postaju problem jer sve više ljudi sa juga Srbije odbija da čeka bolje sutra, već diže sidro i stvara sebi bolju budućnost – na severu Srbije ili na zapadu Evrope, kako se ko snađe.
„Otiš’o je svak’ ko valja…“
Unutrašnje migracije su u dinamičnoj Evropi i svetu normalna stvar. Nije redak slučaj da neko živi u jednom, a radi u drugom gradu. Ono što njima pomaže da budu tako mobilni je odlična infrastruktura i savremena sredstva za prevoz putnika (metroi, podzemne železnice). Tih povoljnosti kod nas nema, ali, bez obzira na to, postoji trend seljenja stanovništva iz južne i istočne Srbije ka njenim severnim delovima. Nisu tu u pitanju samo ekonomski faktori, već i sociološki, kulturni, kod nekih i politički. Beograd i Novi Sad su, prema podacima o unutrašnjim migracijama, gradovi prema kojima najviše gravitira obrazovano i radno sposobno stanovništvo iz „unutrašnjosti“. U jednom periodu, koji će Kragujevac pamtiti po dolasku „Fiat“-a, a Niš po dolasku „Phillip Morris“-a, i ova dva grada postala su privlačna za naseljavanje stanovništva Šumadije i jugoistočne Srbije. Intenzivan priliv stranih direktnih investicija na području Vojvodine, izdvojio je pored Novog Sada još i Suboticu, Sombor, Vrbas, Zrenjanin kao „životne i poslovne destinacije“ za stanovništvo iz nerazvijenih područja Srbije. Rezultat svega toga je demografsko i ekonomsko propadanje tih nerazvijenih područja i prenaseljenost onih njenih delova koji nude življenje u zamenu za preživljavanje.
Poražavajuć je podatak da svake godine Srbiju napusti 32.000 ljudi, od čega osminu čine visokoobrazovani stručnjaci različitih profila. Planovi, čini se, počinju još dok su deca u vrtiću. U to sam se uverila nedavno, kada je, prilikom nekog kafanskog druženja, jedna poznanica između gutljaja i čaše (i opet čaše) vina imala monolog na temu „Kako je tužno kad deca odu u beli svet, pa se sa roditeljima viđaju samo preko skype-a“, a njena ćerkica joj pred svima postavila prosto pitanje: „Pa zašto onda vi meni stalno govorite da treba da idem odavde?“ U tom periodu planove prave roditelji, a na planove se porez ne plaća, te se može planirati u neograničenim količinama. Međutim, kada dve trećine studenata izjavi da svoju budućnost ne vide u Srbiji, e, to je već alarmantno! Ne za studente, već za one koji ovu državu vode i od nje, bar tako kažu, prave bolje mesto za život. A kako zamišljaju da će život u Srbiji biti kvalitetniji kada je godišnje napusti ogroman broj lekara, inženjera i drugih visokoobrazovanih stručnjaka? Oni se na to odlučuju ne usled nedostatka patriotizma, već iz poštovanja prema samima sebi kada vide da ovde ne mogu da se zaposle u struci, da nemaju adekvatne uslove rada, da stagniraju i nemaju uslova za napredovanje i da od svog rada ne mogu kvalitetno živeti. Neko je izračunao da Srbija između dva popisa izgubi jedan grad veličine Kragujevca, a godišnje nestane grad veličine Vršca, dok najviše migranata ima sa područja južne i istočne Srbije. Sve, međutim ostaje na priči, a malo toga se uradi. Otvori se tu i tamo poneka fabrika kablova za automobile, poneki pogon tekstilne ili prehrambene industrije, ali ništa što bi zaista pomoglo revitalizaciji ekonomski ugroženih regiona Srbije. Bar do sada je bilo tako.
