GDE BOJE POSTOJE
Jurnuli su među drveće ne bi li se na vreme sklonili, grmelo je i nad njihovim selom sevalo dok se dečak od nepunih sedamnaest godina sa svojom mlađom sestrom našao u šumi na obodu sela.
“Mavko, gde idemo?” ‒ razvlačio se glas malecne devojčice koja je pokušala da hitrim koracima prati brata koji ju je držao za dlan.
“Čula si grmljavinu, uhvatiće nas kiša ako se ne skutimo negde dok ne prođe. Idemo u kućerak nakratko.” U glasu mu se čula iritacija, mada je ona ipak bila premlada da bi je primetila.
“‘Ajmo kući! Mama nas čeka da donesemo vodu.”
“Jel hoćeš da kući dođemo skroz blatnjavi? Tata će opet po prut da me šalje. ‘Ajde, za mene, da sačekamo da prođe.”
Marko se sada pogledom osvrtao po šumi, kao da traži orijentir. Blago je usporio i olakšao sestri da ga prati, a u daljini je i dalje tutnjalo i grmelo.
“Kućerak! Kućerak! Ku…” ‒ zapevala je glasno, a brat joj je brzo rukom pokrio usta.
Kleknuo je pored nje, a oči su mu se razvedrile i nasmejao se, stavljajući prst ispred svojih usana. “Moramo tiho, da ne oteramo Slavuje. Prošli put smo ih slušali ceo dan dok se Žuća nije razlajao. ‘Ajmo polako” ‒ rekao je lagano sklonivši ruku sa njenih usta, a ona se nestašno nasmejala i nekoliko puta klimnula glavom.
“Ne verujem da pamtiš kada smo brali sa mamom i tatom ovde pečurke, ipak si bila mala.”
“Nisam mala! Znam pečurke. Bile su žute i velike, ljute bele…” ‒ nastavila je da uz malu pomoć svog starijeg brata nabraja sve jestive pečurke kojih se seća, mršteći se i menjajući glas na one koje joj se nisu baš svidele u prošlosti.
“Kada ćemo ponovo da idemo u pečurke?”
“Mora da padne kiša, one porastu posle nje kada je sve vlažno.”
“Možemo sutra sa mamom! Dok tata dimlja meso! Grmi, znači kiša.” Uzbuđeno je poskočila.
“Meso se ne dimlja, ono se dimi ili puši. I ne znam kada ćemo sledeći put u pečurke. Eno ga kućerak!” U polučučnju je prstom pokazao na sitnu drvenu straćaru, kao pustolov koji je naišao na sveti gral, sa mistikom u glasu.
Pustio je ruku sestri i ona je pojurila u susret onome što je svakome ko ne poseduje dečiji um izgledalo kao nezgoda koja čeka da se desi. Mešavina zaostalih komada drveta, tkanine i metala stvarala je kućicu ne veću od nekoliko kvadratnih metara. Brat je oslušnuo oko sebe pre nego što je pažljivo otkačio kuku sa vrata i uverio se da se nekoj životinji nije u međuvremenu svidelo njihovo malo sklonište.
Uza zid stajala je drvena klupica, a umotano i vezano za plafon nalazilo se ćebe koje je sestra jedva mogla dohvatiti ukoliko se uzdigne na prste. On je ipak morao da se savija, jer se “kućerak” naizgled smanjivao iz godine u godinu, a sa njime i još mnogo, mnogo toga. Na zarđalom ekseru zakucanom u zid pored vrata, visila je torba sa metalnom kutijom, a u njoj hrana koja se ne bi lako pokvarila i mali zamotuljak novca do nje. Sušeno meso i voće, tvrdi keks, i mešavina oraha i lešnika su je ispunjavali. O istom e kseru visila je takozvana “tikva” za vodu, napravljena od stiropora, a do nje su zakačili i one koje su sa sobom doneli.
Sestra je odmah krenula da jede orahe, na šta joj je brat uzeo kutiju sa hranom i držao je iznad njene glave. Ovaj pokušaj da se spasu orasi bio bi mnogo uspešniji da je plafon bio viši ili da on nije udario glavom u plafon tolikom silinom da se cela kućica nagnula ulevo za nekoliko centimetara.
“Daj orahe!” ‒ zakukala je sestra, žustro mlatarajući rukama.
“Uvek ih sve pojedeš i posle ti bude loše, ne moraš sve odjednom.”
“Baka mi uvek daje da ih pojedem koliko hoću! Tužiću te mami!” ‒ uzviknula je svom snagom jedne šestogodišnjakinje.
Brat joj je ponovo stavio ruku preko usta i podsetio je na slavuje. Rukom je pritiskao čvorugu na glavi, a jednim prstom te iste ruke je pokazivao naviše. Na ovo se kroz ljutnju malo nasmejala, jer je izgledao kao vrlo zbunjeni jelen.
U daljini je još grmelo, ali se sevanje munja više nije videlo.
“Stvarno ne znam šta se desilo sa ovim slavujima, moraćemo da budemo jako, jako tihi da bi se vratili.” Namignuo je sestri i krenuo
da prebrojava zalihe hrane i umotane novčanice.
“Šta to vadiš? Hoću i ja!”
Brat se s mukom zamislio i češkao svoju amatersku bradu dok je radio mentalnu matematiku. Na kraju se okrenuo ka njoj i zagledao se na sekundu-dve blago zabrinutim pogledom. Na kraju je izvadio tri lešnika i pružio ih sestri. “Možeš da mi pomogneš sa računanjem, ova tri mi se baš ne uklapaju. Ako bi samo neko mogao da ih izgricka sada, mnogo bi mi
pomogao.” Ovo prenemaganje u njegovom glasu je bilo dovoljno da bi hitro uzela lešnike i počela da ih gricka kao nekakva veverica.
“Idem da brzo napunim vodu, odmah se vraćam.” “Idem i ja!”
“Ne može!”
“A što?” ‒ zabacila je glavu unazad i odužila slovo “O” na barem 5 sekundi.
“Možda krene kiša, nemoj da kisneš. Ja ću brzo, dok primetiš da sam otišao, ja sam već tu.” Na ovo je slegla ramenima, danas joj nije dan za zabavu.
“Treba mi i neko, neki jak i verni vojnik da čuva našu tvrđavu, naše blago” – rekao je pokazujući na nekoliko izrezbarenih životinja u ćošku kućice ‒ “i treba mi neko jak i od poverenja.” Na ovo se sestra uspravila i ponosno stavila ruku na čelo u vojnički pozdrav.
“Znao sam da mogu da se oslonim na tebe. Ali moram i nešto u poverenju da ti kažem. Ali moraš da zadržiš za sebe!” Sestra je krenula da sa kezom na licu uzbuđeno klima glavom do te mere da su joj šiške letele.
“Pamtiš kako si rekla da bi volela da ideš sa nama u grad sledeći put? Pričao sam sa mamom i tatom, i idemo uskoro tamo. A hvataćemo i prečicu preko brda da uzmemo neku pečurkicu. Ići ćeš i ti ovaj put!”
Sada je izgledala kao da će se svakog trenutka odvojiti od zemlje i poleteti. Zagrlila ga je i stisnula iz sve snage.
“Hvala, hvala! Sve ću da te slušam!”
“Volim i ja tebe… Odoh po vodu, čuvaj kućerak.”
Napustio je kućicu i ispravio leđa uz čujno krckanje kostiju i prebacio tikve preko ramena. Zatvorio je oči, udahnuo duboko, i uputio se ka šumi.
Voleli su da se jure i igraju, a od zaostalih parčića drveta grade njihovu kućicu. Skakali su od sreće kada su im roditelji odjednom dozvolili da sagrade njihovu malu kuću, a otac im je u tome čak i pomagao. Nije bio oduševljen krajnjim izgledom i njenom otpornošću na vetar, ali im je uz nagovaranje majke dozvolio da je sagrade kako su oni hteli. Komšija koga su znali po nadimku Rade Drvorezac je voleo da im pravi figurice životinja od drveta. A oni bi zauzvrat bili njima oduševljeni kao deca koju nikada nije imao.
Pažljivim hodom, sa mnogo osvrtanja, našao sa na obodu sela i mogao da ga vidi. Tu su nekada skakali i igrali se, slavili i svađali se.
Mogao je da primeti kako mu boje nestaju iz vida, a stomak mu se grči i podrhtava, dok sve što je ostalo od sada sivog sela nisu bile boje plamenova koje su se uzdizale nad njim i uniforme vojnika koje su ispunjavale ulice i avlije. Pokoji pucanj je i dalje grmeo, a njegovo sevanje se videlo nad selom.
Ovde smo nekada živeli mi, ovo je mesto gde su boje nekada postojale.
