Razgovarala: Ganja Nikolić
Nemanja Zajkesković je psihoterapeut u edukaciji, koji se psihoterapijom bavi već tri godine. Nakon završenih osnovnih studija Psihologije na Filozofskom fakultetu u Nišu, upisao je i master studije Kliničke psihologije na istom fakultetu. Polaznik je psihodinamske škole koja se bazira na psihoanalizi. Radi u psihoterapijskom kabinetu „Agora”.
Kako si odlučio da postaneš psihoterapeut?
Ja sam oduvek hteo da se bavim nečim ovakvim, samo nisam znao kako se ovo zove. Nekako mi je oduvek bilo najzanimljivije rešavanje problema koje neko ima. Naravno, to sigurno proizilazi iz toga što sam hteo da pomognem roditeljima kod kuće kada rešavaju probleme koje svako domaćinstvo ima. Verovatno sam mislio kako moji ne mogu da reše nešto, pa sam hteo ja da rešim. Inicijalno je ideja bila da upišem Kriminalističko-policijsku akademiju jer sam hteo da budem kriminalni profajler. Bilo mi je zanimljivo kako ti ljudi misle, kako razmišljaju. Na kraju sam završio na psihologiji. Od prve godine sam znao šta ću da budem, a sad će osma, deveta godina tog plana i nisam se pokajao.
Koja je uloga psihoterapeuta?
Uloge su različite, jer mi nemamo psihoterapeute u državnoj instituciji.Sada je usluga privatizovana. Ljudi dolaze i imaju različita očekivanja od nas, neko očekuje da će problemi magično nestati, dok neko gleda na psihoterapiju kao na kaznu, posebno ako ih dovedu roditelji. Ipak je najbitnije da čovek dođe sam. Cilj je da se ljudima pomogne na različite načine i da učinimo da čovek može da funkcioniše na adekvatan način, autentično i bez lekova. Neko hoće da smanji simptome, a neko hoće da otkrije šta je iza simptoma. Takođe, uloga zavisii od škole psihoterapije. Neke škole imaju za cilj da smire situaciju, da ne otkrivaju ništa dublje, dok škola kojom se ja bavim ima za cilj da otkrije ono što se nalazi ispod površine.
Koja je razlika između psihoterapeuta, psihijatra i psihologa?
Psiholog završava psihologiju koja je u Srbiji pri filozofskom fakultetu. Psihijatar je onaj ko završi medicinski fakultet, stažira na psihijatriji i nakon toga dobije zvanje psihijatra. Psihoterapeut je onaj ko je završio dodatnu edukaciju nakon neke od studija koje je završio. U našoj zemlji moraš da budeš psiholog, psihijatar, lekar, sociolog, filozof, mada završavaju ljudi i iz drugih profesija. Oni koji koji nisu završili psihijatriju ili psihologiju imaju da polažu dodatne ispite. Psihoterapeut je nešto dodatno, tehnički u rangu specijalizacije. U našoj zemlji postoje različite obuke psihoterapije. Mislim da postoji nekih 36, 37, 38 različitih škola. Neke traju četiri godine, neke traju šest godina. Ova koju sam ja upisao traje šest.
Foto: Privatna arhiva
Šta može da očekuje neko ko dođe na psihoterapiju?
Sve zavisi od terapeuta kod kog ode. Trebalo bi da psihoterapeut objasni na prvoj seansi šta njegova psihoterapija može da pruži i koji su ciljevi. Onaj ko ode na psihoterapiju može da očekuje da će to da traje. Ljudi očekuju da to bude gotovo za deset seansi, ali neke dugoročne promene za to vreme ne mogu da se naprave. Sigurno će zahtevati vreme, ali sve zavisi kod koga se ide, na koji način se radi. Ljudi mogu da očekuju da im bude bolje kroz određeno vreme i rad, kao i to da će da im se probuditi radoznalost o sopstvenom psihičkom životu, iako ka tome postoji veliki otpor.
Zašto je važno da se ide kod psihoterapeuta?
Duševni život, stabilan duševni život je osnovni blok za sve ostalo. Ti ne možeš da imaš dobre veze, kvalitetne, ispunjene, ne možeš da ideš na posao i radiš, ne možeš da funkcionišeš ako tebi ovaj aspekt nije kako treba. I zapravo ljudi dolaze kod nas iz tog razloga. Duševni život prožima sve.
Da li ima određeno ko može da ide na psihoterapiju?
Ne, psihoterapija je za svakog. To kada kažemo terapija, ne znači da osoba ima problem koji se vidi. Psihoterapija je za svakog i za bilo koju osobu koja želi malo da poradi na svom unutrašnjem životu, mentalnom stanju.
Ko najčešće dolazi na psihoterapiju?
Stariji ljudi ređe dolaze, za njih je idejno to dosta daleko. Ovde kod nas se najviše javljaju klijenti od 20 i nešto do 40 i nešto godina. Studije kažu da se žene češće javljaju, da više pričaju o emocionalnom životu kad im je pomoć potrebna, a da se muškarci manje javljaju. Međutim, ja imam više muških klijenata, možda zato što sam muško, pa gravitiraju muškarci. Mislim da imam 60% muških klijenata. Postoji i taj aspekt –nekom je lakše da priča sa muškim, nekom sa ženskim terapeutom. Ja imam utisak da se podjednako javljaju, eventualno koji procenat više žene.
Koliko su važne predrasude kad je u pitanju dolazak na psihoterapiju?
Nakon inicijalnih par seansi sve te predrasude nestaju, ako ne i na prvoj seansi. Dosta se bolje osećaju nakon prvih seansi ako imaju predrasuda. Sve je to zbog mišljenja da će neko da me menja, da ja nisam normalan i sl. Postoje i lične predrasude, i te predrasude se malo teže menjaju.Predrasude od društva vrlo lako padnu u psihoterapijskom procesu. Mislim da predrasuda danas ima dosta manje, a da su se starije generacije terapeuta više susretale sa tim. Paradoksalno je što kad odeš na psihoterapiju misliš da si ti kriv što nisi u redu, a kad odeš sa temperaturom kod lekara ne kažeš doktore, izvinite, ja sam kriv što sam dobio temperaturu. Trebalo bi da i ovde tako bude, a nije.
Kako da se rešimo predrasuda?
Da radimo isto kao i do sada. Mislim da tribine pomažu, ali ne tribine kao što su organizovane sada, već tribine koje pričaju o bolestima i razlozima zašto se javljaju,konkretne tribine. Zatim lično otvaranje, kao kad javne osobe govore o tome. Treba da dođe neko ko nije u psihologiji, ko je krenuo na terapiju i ima benefit, kako bi i onaj ko nije u tome video i razumeo da i njemu može da bude bolje.
Foto: Privatna arhiva
Sa kakvim problemima najčešće dolaze klijenti?
Mislim da sada preovladavaju anskiozna stanja, da su ljudi uznemireni. Javljaju se i depresije, opsesivno-kompulsivni poremećaji i neke granične strukture. Sve su ovo ljubavni problemi, jer svaki duševni problem ima u srži ljubav. Ne partnerska ljubav, već zabrinutost, briga, investiranost, spremnost da žrtvujemo nešto za neku ljubav. Sve dolazi iz porodice, svaka duševna bolest ima neku priču, tj. nastala je na neki način.
Zašto je bitno voditi računa o mentalnom zdravlju?
Zato što se tiče svih nas, i zato što ne možeš da budeš imun na ovo. Ti možeš da budeš zaštićen sa svih mogućih strana, ali od ovog ne možeš da se zaštitiš. Kod većine ljudi je dovoljno dobro roditeljstvo, te su stvari u redu, ali kod nekog je ono bilo užasno, kao i društvo kada si se razvijao. Mentalno zdravlje utiče na sve nas. Kad je mnogo loše ne možeš da funkcionišeš, kad je malo lakše možeš bolje, ali nije ti dobro, kad je malo bolje uživaš u životu, srećan si, ispunjen si, a kad je mnogo dobro – onda je mnogo dobro.
Da li je aspekt mentalnog zdravlja zapostavljen?
Itekako. Prvo je zapostavljen u medicinskim bolestima. Policistični jajnici, glavobolje, migrene, alergije, astme – u svakoj bolesti postoji neki psihološki aspekt. Do te mere je otišlo da kad istražuješ zašto se neka bolest javila,ti vidiš da sve to nekako istovremeno funkcioniše. Ja znam na osnovu klijenata koji dolaze. U javnom životu ne samo da je zapostavljen, nego se kultiviše suprotna strana. Ima tu svega pomalo i mislim da je najviše zapostavljen od nas, psihoterapeuta. Samo radimo, nismo na fakultetu, nema nas na društvenim mrežama.
Da li imaš rešenje kako da se ljudi približe osvešćivanju i radu na mentalnom zdravlju?
Imaju društvene mreže, te bi bilo dobro da istražuju, guglaju šta je ovo, neka idu od jednog do drugog izvora i neka ne donose odluke prebrzo o tome o čemu se ovde radi, nego neka samo istražuju. Vremenom će da stvore sliku o tome. Frojd je rekao: „Zdrav čovek treba da voli da radi”. Neka modernija varijanta toga je da je zdrav čovek osoba koja voli, radi i može slobodno da istražuje. Mislim da je taj aspekt ovde jako bitan.
