RAZGOVOR S OCEM
Obraćam se tebi, nepoznatom čoveku,
ne bih da remetim kondiciju tvog duha,
nit imam nameru prljavu ili preku
da sudim tragu što ostavi tvoja ruka.
Da li sanjaš? Sričem nesigurno pitanje.
Podignu li se zavese kad padne glava?
Ili u potpunom mraku čekaš svitanje
jer utrnula savest dubokim snom spava?
Ali šta ako su mi snovi tvoj testament?
Oprostila bih pranje ruku, deo duga.
Trulom skeletu mosta dodala ornament,
skrenula bih presekom začaranog kruga.
Volim da zamišljam kako sanjaš poeme,
da moj pečat ima makar neki kratak stih,
da ti mrsim emociju s vremena na vreme,
ili uznemirim glas; iznudim jecaj, krik.
Bez sumnje, to je pusta želja očajnika,
sebična fantazija zbog koje se sramim,
podmetanje griže, uloge pokajnika,
skidanje krivice, kad ne mogu da te branim.
