Razgovarala: Maša Stojiljković
Nevena Ristić studentkinja je četvrte godine smera Komuniciranje i odnosi sa javnošću na Filozofskom fakultetu i volonter AIESEC-a. Njeni uspesi kreću još iz osnovne škole gde je bila đak generacije i gde je osvojila prvo mesto na republičkom takmičenju iz engleskog jezika.
Završila je gimnaziju u Kruševcu i tada osvojila republičko treće mesto iz engleskog, a kao student bila je nosilac nagrade „Svetosavski student” koju dodeljuje grad Kruševac.
Za „Pressing” je govorila o tome koliko joj je volontiranje pomoglo, šta radi u slobodno vreme i gde vidi sebe u budućnosti.
Kako si došla na ideju da upišeš Komunikologiju i odnose sa javnošću?
Prvo sam se zanimala za sociologiju i dugo sam u četvrtoj godini ciljala na to. Pošto sam završila prirodni smer u gimnaziji, svi su mislili da ću da upišem elektronski fakultet ili medicinu. Onda sam krenula da razmišljam šta me još interesuje. Sociologija mi se mnogo svidela, generalno društvene nauke, i onda kad je došlo drugo polugodište gledala sam čega još ima na Filozofskom. Tu sam videla smer Komuniciranje i odnosi sa javnošću, što mi je delovalo zanimljivo jer sam u tom periodu sama dosta istraživala komunikaciju u sociološkom smislu. Sličnu temu, o internetu i novim medijima, radila sam za maturski rad i u tom trenutku mi je delovalo baš zanimljivo. Pogledala sam spisak predmeta, i odluka da se prebacim sa sociologije na komunikologiju je bila malo impulsivna. Prva želja mi je bila komunikologija, a druga sociologija. Otprilike
je slično, svidelo mi se šta se uči i onda sam krenula da spremam prijemni. Tad sam zacrtala da ako ne upišem ovo, ne upisujem ništa drugo, jer mi sve više sviđalo kako sam istraživala o medijima i o tome šta radi PR.
Koliko odricanja su zahtevale studije od tebe?
U suštini se trudim da što manje odricanja zahtevaju, jer sam skoro rekla sebi ako ja moram da se odričem svojih hobija, ličnih ambicija i stvari koje volim zbog studija i proseka, mislim da nije vredno toga i da treba da nađem neki drugi način. Zasad sam uspela to da izbalansiram. Ne volim da provodim previše vremena uz učenje, više volim da vidim da li je vredno toga i da maksimalizujem i druge stvari. Našla sam neki svoj način učenja koji je prilično efikasan i koji mi odgovara, te sam zasad tim balansom prilično zadovoljna. Stoga, mislim da svako može da uskladi svoje akademske ciljeve sa ličnim, a da mu ne oduzimaju puno vremena.
Volontiraš u AIESEC-u, da li možeš nešto više o tome da mi kažeš?
Ja sam u AIESEC-u skoro dve pune godine, a kad sam krenula nisam volontirala u vezi sa tim što studiram. Kasnije sam počela da radim marketing i PR i tu sam već godinu i nešto. Bilo mi je mnogo značajno za studije i za tu praktičnu stranu, ali i u kontekstu toga što smo krenuli onlajn i što se nisam viđala sa kolegama. Mnogo mi je značilo da imam neke ljude sa kojima radim i sa kojim imam neke ciljeve i zajednicu u tom nekom smislu.
Koliko je po tebi bitno da se stiče praksa uporedo sa studijama?
Iskreno, mnogo. Mislim da svako ko ima mogućnost za praksu to treba da mu bude bitna stavka pored davanja ispita i proseka. Da nađe nešto uporedo sa studijama gde će da vežba to što uči. To ne mora nužno ni da bude povezano sa studijama, ali da ti nakon studija imaš neko iskustvo da možeš da kažeš da si nešto radio, znaš kako funkcionišu poslovi,
znaš kako da radiš sa drugim ljudima i znaš kako da se uskladiš. Mislim da je mnogo bitno barem tri meseca prakse neko da odradi, jer nakon toga ima skroz drugačiji pogled i na studije i na opcije koje ima nakon studiranja. Može da kaže za sebe da je drugačiji nego pre te prakse, čak i ako to kratko traje.
Koliko je samo studiranje uticalo na tvoje volontiranje i obrnuto?
Pre nego što sam počela da volontiram, bila sam ne potpuno drugačija osoba, ali način na koji sam videla sebe, studije i to šta ja stvarno mogu da uradim je bio potpuno drugačiji. Bila sam dosta povučena, nisam htela da se prijavljujem za neke dodatne stvari, nisam htela da probam nešto novo i uvek sam pričala nisam ja za to, ima neko bolji. Međutim, kad
odradiš nešto praktično, postaneš svestan šta možeš i kažeš sebi: „Јa želim to da odradim, probaću, videću kako će to da mi legne”. Meni je to i za studije mnogo značilo jer sad kad treba nešto dodatno da se odradi, ja uvek kažem: „Što da ne, zašto da ne uradim, zašto da ne konkurišem za nešto”. To mi je dalo mnogo samopouzdanja jer sam videla šta mogu sa
strane što nije učenje uz knjigu i kažeš sebi ako sam sve to mogao da uradim dok volontiram, mogu i da položim ispit, i sa druge strane učila sam to na fakultetu, mogu da primenim. Međusobno se pomažu i na kraju dana kažem sebi da znam šta mogu, šta bih mogla da naučim i to mi je skroz promenilo pogled na sopstvene mogućnosti – na one koje imam u
okviru fakulteta, ali i na one van njega. Pre toga si nekako nesnađen, ne znaš gde da tražiš, šta da tražiš, kome da se obratiš, a sada kažem: „Ma nije strašno, samo pusti imejl”.
Koja je tvoja formula za uspeh?
Nije formula, ali ono što sam ja shvatila da kod mene funkcioniše jeste da izazivam sebe. Ako mišliš da nešto ne možeš i da nisi siguran, samo probaj, jer najgora stvar koja može da se desi je da ne uspeš, a to uopšte nije strašno. Pored toga da samo probaš – uvek traži pomoć. Ako ti za nešto treba pomoć, bilo da je studiranje, bilo da je lično, uvek ima dobrih ljudi koji će da ti pomognu. To je nešto što sam naučila, a to je da ne možemo sve sami da odradimo. Iako želiš nešto sam da izneseš, uvek je tu neko sa fakulteta, neko od profesora, asistenata, ljudi koje si upoznao ovako, uvek je tu neko ko može da te uputi i
da ti pomogne. Saradnja sa samim sobom i saradnja sa drugima je po meni neka formula. Kad znaš koje su tvoje granice i mogućnosti i od drugih dobijaš upute, mislim da je to ključ svega. Ja sve ovo ne bih postigla ni što se tiče fakulteta ni što se tiče volonitiranja, da nije bilo drugih ljudi.
Da li imaš neki hobi, šta radiš u slobodno vreme?
Radim milion stvari, generalno mnogo volim umetnost i ako me nešto zainteresuje ja uzmem to da radim, probam da naučim nešto, pa pređem na nešto drugo. Duže vreme me mnogo zanima grafički dizajn, video-montaža i tako to, ali osim toga volim da pravim nakit, da slikam, da radim sa glinom. I ovako volim da gledam serije i filmove, to me
jako interesuje, ta filmografija. S godinama sam dosta hobija promenila, jer volim da radim i probam sve i svašta, ali umetnost je nešto što me najviše interesuje.
Gde vidiš sebe u budućnosti?
Teško pitanje jer baš u zadnje vreme razmišljam o tome. Želim da vidim sebe u nekom okruženju koje mi dozvoljava da budem kreativna, da ispoljavam sebe, to mi je jako bitno jer ne bih volela da se nađem u nekoj firmi koja mi ne dozvoljava da budem ja. Gledam da budem u nekom okruženju gde mi je prijatno, sa dobrim ljudima, da mogu da budem kreativna, da radim nešto što volim – da li je to nešto što ću raditi sama sa strane, kao frilenser, da li ću raditi u nekoj firmi ili će to biti neka umetnost. Zasad, želim da ideje koje imam u svojoj glavi budu realne. To mi je cilj u narednih par godina.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Gradske opštine Medijana.
Projekat “Diploma za zavičaj” podržan je od strane Gradske opštine Pantelej.
Stavovi izneti u podržanom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.
