prometej
u jednoj od crvenih soba na ivici ponora zaprljanih vena
i mislima vezanih ruku sedim u svojoj glavi
pokušavam da vršim popis inventara u lobanji
ali ne vidim dobro od zavese dima koja se njiše na promaji
mojih snova i privida
osećam kako se crvi pod kožom bore za moje meso
raduju svojoj pobedi dok prometejski trajem i slušam kako sanjaju duž mojih kostiju
ruke su napukle od okova
i pokušaja da me zazidaju u večnost pa jezikom sakupljam krv
koja mi curi niz laktove slušajući kako se reči dave u ustima punim haosa
krv je postala mastilo tako da svet ne zna koliko često krvarim
vezana za jarbol koji ne vidim slušam podvodnu pesmu
i predajem se
ostaju metalan ukus
i staze pepela kao dokaz da je bilo vatre
jer pepeo u srži to i jeste
ostaje bolesna želja da iznova ubijam sebe
i sagorevam u plamenu pokušaja da dosegnem besmrtnost
ponor gleda u mene
bujica krvotoka donosi revoluciju i želi da dosegne tačku
koja je izvrnula sebe i postala svemir
igram se boga
izlazim iz sebe gledajući tu priliku koja se grči u hrpi sopstvenih žila vršim pretres džepova i mozga bivajući mnogo više
nego što jesam
okrenuh glavu
misleći kako je ponizno biti zemlja kako u mojoj duši nema vatre
ali ima pepela
pa sasvim smireno zatvaram notes
i uključujem radio
