Razgovarala: Anđelija Vasović
Mladi i perspektivni Nikola je trenutno na završnoj godini Elektronskog fakulteta u Nišu. Trudi se da sve svoje obaveze na fakultetu i van njega reši u određenom roku. Nekada je bio član izviđačkog kampa koji mu je doneo mnogo lepih trenutaka. Voli da fotografiše i beleži važne momente u svom životu. Bio je član mnogih volonterskih organizacija, a volontirao je i kao lider sektora na Nišville jazz festivalu sa koga nosi lepe uspomene.
Nikola na svoju budućnost gleda drugačijim očima, a budućim naraštajima poručuje da se bore i pobeđuju sa svojim idejama i da ne odustaju tako lako od svojih snova.
Kako si se odlučio da upišeš Elektronski fakultet?
Nikola: Više ni ne znam u kom sam tačno trenutku prelomio, ali bilo je u poslednjem roku da se spremi prijemni ispit. Nekako mi se u pravljenju planova to nametalo kao ispravna odluka. Međutim, iako nisam znao šta hoću, znao sam tačno šta neću. Da sam opet u toj situaciji, verujem da se izbor ne bi menjao.
Kada se rodila ljubav prema fotografiji?
Nikola: Verovatno u isto vreme kad sam i shvatio da ja ne volim da budem na fotografiji. Mada se to vremenom menjalo. Definitivno, u periodu kada sam vreme provodio u izviđačkom kampu, otpočelo je i moje aktivno interesovanje za fotografiju. Tu je uvek bilo nekih aktivnosti, druženja i putovanja, a to je moralo biti nekako sačuvano. Tako i krećem da spoznajem smisao fotografije. U vreme prelaska iz srednje škole na fakultet bio sam i najaktivniji po tom pitanju, sad više, na žalost, nemam toliko vremena.
Gde nalaziš vezu između fakulteta i interesovanja van njega?
Nikola: Zapravo, nigde. Moje aktivnosti su u jednom periodu i bile haotične. Ne znam kako sam izlazio na kraj sa tim. Sve što je moglo da se vidi i gde god da se učestvuje, verovatno sam bio tamo. Kroz sve te aktivnosti se stiču veštine koje nemate od koga da naučite na fakultetu. Tako da ipak može to da bude veza, dopunjavanje jedno drugog.
Na koji način uspevaš da uskladiš sve fakultetske i vannastavne aktivnosti?
Nikola: Studijski program nam je organizovan tako da smo u konstantnom procesu i radu. Kad imaš vežbe petkom u 20h, navikneš se da na okupljanje dolaziš poslednji, ako uopšte dođeš. Tako da je fakultet često bio glavni, a sve ostalo se uklapalo. Mada, dešavalo se i da ispiti ispaštaju zbog lošeg rasporeda vremena. Mislim da je sve do toga koliko je aktivnost interesantna, bilo da je vezana za fakultet ili ne.
Neko si ko je dugi niz godina radio u timu Nišville jazz festivala. Kako gledaš na to iskustvo?
Nikola: Gledam na to sa velikom ljubavlju. Sigurno i poštovanjem. Volonterski program Nišvilla je najbolja stvar koja je organizovana za nišku omladinu. A uz to su mladi i bili sami organizatori i mozak čitavog programa. Ni malo nije bilo lako biti volonter. Mnogo stvari se tu učilo a da možda volonteri nisu ni bili svesni. To je ono što sam pomenuo o veštinama koje se ne uče na faksu. Uklapanje u novi tim, planiranje vremena, odnos prema liderima, vrednovanje svega, poštovanje pravila. Bez da ulazim u razloge, žao mi je što je odluka festivala da se prekine sa organizovanjem volonterskog programa. Možda volonteri neće faliti festivalu, ali festival će faliti volonterima.
Bio si tim lider u jednom od sektora na Nišvillu. Kako je raditi sa današnjom omladinom?
Nikola: Za pet godina, koliko sam proveo u liderskom timu, nisam naišao na neki problem za koji bih rekao da je društveni. A opet je tu znalo biti i preko 300 volontera iz različitih gradova i sredina, različitih interesovanja i stavova. Mislim da nam je baš tako nešto potrebno, da se mladi spajaju oko neke ideje. Kada je objavljeno da se gasi volonterski program, volonteri su odmah krenuli sa pitanjima i predlaganjem ideja kako bi mogli da pomognu da se ta priča održi. Drago mi je da vidim da u srednjoškolcima postoji taj duh borbe za idejom.
Koji su tvoji trenutni prioriteti u životu?
Nikola: Da završim sve započeto, redosled nije važan.
Da li planiraš da svoje studije nastaviš na masteru?
Nikola: Ima još vremena do tada, imajući u vidu da sam propustio ovu godinu. Kad završim osnovne studije, onda ću misliti o tom narednom koraku.
Kako zamišljaš sebe u budućnosti?
Nikola: Koliko daleko u budućnosti? Voleo bih da radim na ličnim projektima koji su tu uvek oko mene u vidu ideja. Tu bih i voleo da se pronađem. Naravno, u ispunjenom i prijatnom okruženju. Ne bih sebe ni zamišljao nešto daleko, više mi znači da put do budućnosti bude dobar.
Šta bi poručio mlađim kolegama koji idu tvojim stopama?
Nikola: Da se svaki dan bore i pobeđuju. Da postavljaju pitanja i zahtevaju odgovore na njih. Da razmišljaju svojom glavom. Neka pronađu aktivnosti koje ih ispunjavaju i neka ih rade zbog sebe.
