Klošar
Pogrbljenu telesinu vukao je pustim ulicama. Noć je gutala grad. Kroz gustu i hladnu izmaglicu probijala se mesečina. Podigao je pogled ka zvezdanom nebu i kroz drljave trepavice prepoznao sazvežđa: ,,Velika kola, Mala kola, Beli medved…” ‒ kidalo mu se iz suvog grla ‒ ,, Jupiter, Danica… Danica…“ Nešto ga je steglo u grudima. Zagrcnuo se, a oštra bol poput munje prostrujala mu je telom sekući ga na bezbroj komada. Pokušavajući da se sastavi nastavio je da nabraja: ,,Jupiter, Saturn, Uran, Danica,… Danica…“ Zaplitao je jezikom kačeći se za istu zvezdu. Ni sam nije znao zašto je bio opsednut zvezdama. Na ulici su ga njegovi retki poznanici oslovljavali sa gospodin Astronaut. Nije se bunio. Ionako je bolje bilo koje ime nego bezimeni.
Ovog puta iz grla mu se oteo urlik: ,,Danicaaaa…!“ Besciljno je pojurio bežeći od aveti koje su nicale ni od kuda noseći na hiljade nedefinisanih strahova. Noge su mu odrvenele. Umoljčano trulo prnje ga je pritiskalo ograničavajući mu pokrete. Osećao se zarobljeno poput užegle ribe u zarđaloj konzervi. Tako je i smrdeo. Pokreti su mu bili tromi, teški i neujednačeni. Kao strašilo posle oluje ili ranjena zver tumarao je ulicama drugujući sa psima lutalicama i ofucanim mačkama. Prošlo je dosta od kad se nije pošteno okupao. Skoro da je zaboravio kako izgleda topla postelja i krov nad glavom. Za razliku od drugih burazera nije imao svoj omiljeni most, staru šupu ili olupinu auta gde bi prespavao. U ovom belom svetu sve što mu je bilo potrebno bilo je nebo nad njim sa zvezdom Danicom.
Pokušavajući da održi ravnotežu sudario se sa metalom prevrnutog kontejnera i stropoštao se preko gomile razbacanog đubreta. Zarđali ekser iz napuklog đona cokule zario mu se u petu. Nešto toplo i lepljivo klizilo mu je među prstima i grejalo ga. Stisao je usne načičkane krvavim krastama, a jauk mu se zaledio negde u grlu. Svedok užasne boli koju je trpeo bila je jabučica koja je nervozno podrhtavala između nabreklih žila na njegovom širokom vratu. Sklupčao se, obavio kolena čvornovatim rukama i utonuo u mrak. To je bila jedna od onih vedrih a hladnih noći koje prethode kijametu.
Dve prilike ogrnute narandžastim vindjaknama probijale su se kroz snežni vrtlog. Puštali su ispred sebe kamion gradske čistoće, a onda brzo praznili kante za smeće u kontejner, praveći veliku buku. Psovali su ljuti na sebe, na život i ceo svet.
,,Zar i danas?“‒ negodovao je brka.
,,E, pa, Nova godina je za gospodu, a ne za nas obični.“
,,Ma ne zevaj, ja još ovu turu i begam… Kidam… Mene čeka Monika, ti guraj ako si budala..“
Kroz guste pahuljice ugledali su nakostrešenu spodobu. Prilika koja se nazirala između razbacanih kesa i starudije se pridizala, nespretno zauzimajući poziciju za napad.
,,Stoj!“‒ povikao je jedan od čistača, obraćajući se i vozaču kamiona i čoveku koga je ugledao. Svitalo je. U igri senki neznanac im je izgledao još strašnije.
Iscerio je okrnjene i požutele očnjake kao vuk posle krvave borbe. Ispuštao je nedefinisane zvuke dok mu je iz očiju kuljala vatra.
Sve što se dalje dogodilo posledica je instinkta, a ne želje i pameti. Čistači su se dali u beg, slabi pred naletom besa i divljine. Njihov slučajni protivnik u poslednji čas je dograbio šipku kamiona, pa se pripio uz ivicu kontejnera tako da ga vozač ne opazi. Truckava vožnja, miris benzina i toplota zahuktale mašine doneli su mu kratkotrajno olakšanje.
Deponija na koju je stigao bila mu je dobro poznato mesto. Ponekad je tu mogao da pronađe i nešto korisno. Stari kaput, buđavi hleb, šlem ili ako je imao sreće još nosive čizme ili cokule. Dublje je zario petu u hladno gvožđe. Na licu mu se pojavio osmeh umesto užasa. Svestan da je još uvek živ, nastavio je da prevrće trulež i lom. Nailazio je na stare flaše i konzerve. Prislanjao ih je uz ispucala usta, pa izvrtao tražeći nešto da utiša gladnu utrobu. Zavijao mu je stomak, zavijao je vetar, zavijalo je i nešto duboko u njemu. Dublje je navukao kapu na oznojeno čelo. Zgrabio je ivice kaputa, pa ih preklopio pokušavajući da se zaštiti od navale hladnoće. Podigao je pogled ka nebu tražeći Danicu. Ukazala se samo belina…
Sve što se dalje dogodilo samo je statistika. U sutrašnjim novinama izašao je članak u kome se navodi da je na niškom Novom groblju pronađeno telo još jednog beskućnika koji je nastradao od promrzlina. Vlasti i novinari odustali su čak i od pokušaja da saznaju o kome se radi. Jedino što su naveli je da je telo nađeno na mermernoj ploči groba gde počiva Danica Obradović, nesrećno nastradala devojčica još pre dvadeset godina. Neki su komentarisali ,,Jadno dete, klošar našao da joj skrnavi grob“. Drugi su pak kritikovali vlast pozivajući je da vrši veću kontrolu opasnih uličnih kriminalaca… Udruženja za zaštitu ljudskih prava tražila su pomoć za beskućnike… A samo retki burazeri su znali da je Astronaut pronašao svoju Danicu.
